Симболи љубави,

Весне поклони,

Цветови су јоргована

Љубичасто вагрени!В.С.

Према грчкој легенди, Пан, бог шума и поља срео је лепу нимфу Сирингу. Очаран њеном лепотом , појурио је за њом.

Уплашена осећањима Пана, Сиринга је побегла од њега, тако што се претворила у мирисни жбун – цвет – јоргован.

По другој легенди, Пролеће је сакупило мало сунчевих зрака, и помешало их са мало дугиних боја, и почело да их просипа по земљи. Када је стигло до северних земаља, остала му је још само бела боја – ту је боју расуло по цветовима грмља и на местима где је бела боја пала, израсли су бели јорговани.

www.artnit.net › Flora doma

Tражих те хиљаду година,
Сваког дана гледао свитање;
Шавом рашивена судбина
Рушила светом гласно ћутање.
.
Небом прођох хиљаду пута
Да дохватим дубине твог ока,
Осећаш – како ветар лута,
Жељом да ме такне твоја рука.
.
Тражих те у хиљаду сунаца –
И зов упомоћ слушао светом
Милиона ноћи без месеца,
Закључане заборава сплетом.
.
Открио сам хиљаде снова
У тражењу суштине сене,
Неухвату међе као окова
И на дну бунара лице жене.
.
Tражих те хиљаду година,
Под покровом радости света,
У тајни где је срећа скривена –
Ти у чуду звезданог преплета.
.

С руског препевао Анђелко Заблаћански-

Извот: Поезија суштине

-слика- Светлана Беловодова-

Мушко чељаде се витезом твори
да јунашно брани прага кућнога.
Женским се темељ кућни сидри
у часну мајку рода поноснога.

За Богом је души хранитељка
што биће из труни препороди.
Оцу и мајци часна родитељка.
Башта која човечанство плоди.

Кад витеза неког демон опседне
па јунашан постане према жени.
На материнство руку подигне.
Млати и прамајку и све јој сени.

Ране демонске Вида извида
пазећи душу што с липом је сплете.
Злочинитеља ће стићи правда
кад га богови црнила дохвате.

Храст и липа су муж и жена
чије су гране Сунцем сплетене.
Љубљеница да буде пажена.
Растко да чува породе њене.

ОНА ЈЕ ДОШЛА

ОНА ЈЕ ДОШЛА

Мисли моје, напустите ме!

Разлијте се! Нестаните!

Оставите ме да осетим слободу!

Оставите ме да осетим љубав!

Она је дошла.

Дозволите да у мени милост завлада,

оданост процвета и да се супротности уједине.

Поклоните ми нови живот.

Зар не видите?! Зар не осећате?!

Она је дошла.

Потребна ми је тишина,

ма шта она са собом доносила,

машту ми неће украсти.

Растерао сам тамне облаке

и на плавом небу храм се појавио.

Звона су зазвонила.

Она је дошла.

Мисли моје, напустите ме!

Разлијте се! Нестаните!

Оставите ме да осетим слободу!

Оставите ме да осетим љубав!

Она је дошла.

.

Лажеш, па шта! Права си жена. Еј, то ми пуно значи.

.

Само да се дочепам твог рамена, неће ме скинути са њега

руке стотине других. Пссст, они не знају. Видео сам Анђела на твом

рамену како дрема, а сигуран сам да то не знаш ни ти.

.

Ти ме такнеш, а ја не знам да ли нестајем или ми време стаје.

Ма шта ме брига, мени је најважније, да сам ти у срцу.

Знаш ли ти, мала вештице, да имаш скривену чаробну моћ и огромну

снагу у њој? Додирнеш ме осмехом, а мени клецну колена.

.

Анђео ми своје присуство најави благим поветарцем и мирисом

пољског цвећа… Да, волим твој осмех.

.

Онај који каже да не воли жене није мушко.

Онај који каже да не зна како да воли једну није ниједну љубио мушки.

Онај који зна да воли правој жени неће да одоли.

Прави мушкарац је онај, који зна како да воли жене, а ипак, само

му је једна права у животу за љубав довољна.

.

Некада су се дијаманти и рубини скупљали на површини, а сада се за

њима трага дубоко под земљом. За разлику од земље, жене су

своја богатства увек вешто скривале у својим дубинама. Разлика је

у начину како данас доћи до њих. У првом случају је потребна грубост,

а у другом нежност. Према томе, све жене јесу помало

вештице, али смо зато ми мушкарци увек били и остали рудари.

.

Срце не говори, а ипак своју праву животну стазу пронаћи ћемо

само ако саслушамо и извршимо наређења која нам оно даје. Чути

их нећемо, али ћемо их у сновима видети. Верујмо у своје снове,

верујмо свом срцу, јер ово је још један доказ да је тишина срца јача

и гласнија од буке мозга.

.

Зар не примећујеш? Цветаш када сузе своје низ образе лијеш, а најлепше

миришеш када тугујеш. Зато немој патити за оним непостојећим што у

мислима видиш, већ се радуј што својим постојањем свет лепшим чиниш.

.

Зависник сам од твог осмеха. Он је за мене магичан. Опија ме

и обара, будан сам а сањам, чујем га, а ипак он ствара у мени

тишину. Да, чаробан је живот у бајци са тобом.

.

Жена се воли онако како она хоће само ако ти то хоћеш и можеш.

Ако не, онда је то несрећно изабран љубавни покушај.

.

Када ти кажем да нежно мислим на тебе, није то нека моја нова

особина, већ ново осећање које ми остављају у уму твоји трагови

док ми шеташ по мислима.

.

Могу ти дати све што имам, али никако твој мирис који си оставила

на мени. Он је за мене све оно што немам, а желим да имам.

Миришеш на све

..

Од свих путовања најлепше ми је оно

када пустим поглед у даљине,

а тебе видим да летиш са њим.

.

Када би знала колико ми значиш, никада тужна не би била. Овако,

тугом својом дробиш ми веру и каменчиће ми њене под ноге на

стазу бацаш. Молим те, насмеши се и ћути, а ја ћу ти љубављу својом

здробити тугу.

.

Некада сам покушавао да разумем жене.

Сада вам се могу похвалити да сам на време одустао од те глупе

идеје.

.

Прави мушкарац зна да жена испред њега није гола када скине

одећу, него када речима отвори своју душу док сузама чисти улаз у

њу. Тада му она даје све своје свето. Даје му своје биће, даје му

љубав. Он ће то знати да поштује, и ако се догоди да се његове очи

задрже на нечијем туђем телу, то ће бити накратко јер ће се он увек

враћати њеној дубини. Љубав се налази у дубини душе и зато лепота

жене није само она оком видљива, већ се проналази и у њеним очима

и речима. Волите дубином очију и милујте искреним речима.

.

Жена је као и виолина од ружиног дрвета.

Само врхунским мајсторима дозвољава да од ње добију оно

што је у њој највредније.

.

М.Н.Изано: “:Дневник :Душе“

У старословенској Азбуци постоје четири слова преузета из грчког алфабета за писање искључиво грчких речи које се нису преводиле у старословенским текстовима, углавном именица. То су Ψ (пси), Ξ (кси), Θ (тхета) и Υ (ипсилон). Овде ћемо обратити пажњу на слово ипсилон које једино от ова четири слова у Азбуци носи словенски назив (али и лик већ постојећег азбучног слова) који гласи ИЖИЦА.

Слово Υ (ипсилион) у грчком језику првобитно је имало гласовну вредност У а у класичном периоду је добило изговор нешто затворенијег У (због чега је прелазило и у В) да би се касније а и до дан данас читало као И.  С обзиром да је првобитну вредност гласа У ипсилон изгубило (прешавши у И), за глас У Грци су почели да пишу два слова ΟΥ.

Слово Υ (ипсилион) истоветног је изгледа као словенско Ук чију је гласовну вредност (У) првобитно означавало. Код Словена слово Ук није променило своју гласовну вредност већ и дан данас означава изворни глас који својим  ликом идејно представља а то је У. Ипак, под утицајем Грко-ромеја и ромејске црквене политике (да ли по навици или услед свесног условљавања грчке цркве) Словени своје У записују као грчко ОУ. Док можемо да разумемо разлог записивања гласа У као ΟΥ код Грка, за то код Словена нема никаквог смисленог разлога ни потребе и може се приписати чисто грчком утицају. Словени су имали и (углавном) имају сва слова за све своје гласове и нема никакве потребе да се било који словенски глас записује са два слова као што је то случај код Грка који немају сва слова за своје гласове (грчко Б – ΜΠ, Д – ΝΤ итд). Словенско Ук само је довољно да означи глас У и не постоји смислен разлог да се њему испред додаје слово О. Ово је дакле последица грчког утицаја настала или несвесно коришћењем оба писма (грчко и словенско) при превођењу црквених текстова или можда као намерни услов грчког свештенства словенској писмености.

Истовремено Словени уводе у своју Азбуку наводно грчко слово ипсилон али га не зову тако већ га именују словенски Ижица. Ижица носи изглед истоветан слову Ук а временом губи доњу квачицу па изгледа као латинично V. Словом Ижица се на пример записује грчко Господ које гласи Кирије относно у изворном читању Курије. Словенски назив овог слова (за разлику от грчких назива осталих слова Ψ, Ξ и Θ) говори да су Словени отувек знак У доживљавали као своје слово. У Велесовој књизи, глас У се записује самостално без додатог О испред што би била изворна и једина смислена употреба овог слова.

На врху Азбучног Кола Године налази се слово ИЖЕ. На дну Азбучног Кола Године налази се слово УК или другачије названо ИЖИЦА – у каснијем читању као И представља мало ИЖЕ – ИЖИЦУ. У календарском смислу ова два слова означавају врхунац сунчеве енергије (ИЖЕ) и њен патос када се рађа нова Година које са наново пење ка врхунцу, која васкрсава (ИЖИЦА). ИЖЕ и ИЖИЦА у овом относу стоје као Бог и Божић или Сварог (Вид, Kупало) и Сварожић (Коледо).

Слово Иже долази као десето слово (осми сугласник) на крају десне, источне или узлазне путање Године након 9 слова (7 сугласника) која представљају човеково биће – систем чакри или Зрак стварања у човеку. Иже је старословенска заменица КОЈИ и представља целокупност свих елемената који чине човека. Блиско хижа носи значење куће (словеначки) а слово Иже се у древним писмима (етрурско, феничанско) записивало затворено у правоугаонику попут куће. Горњи и доњи део могу представљати духовни и телесни спрат док се у неким случајевима унутар правоугаоника налазе и три целине (две попречне црте) што би означавало човекову трицентричност: мозак (мисао), срце (осећања), нерве (осећаји) или дух, душу, тело.

Можда је сасвим случајно да се на хебрејском човек каже ИШ (а мали човек гласио би ишица, јевреји немају слово за глас Ж) а можда и није. Неко ко боље познаје порекло и етимологију јеврејских речи могао би дати отговор на ово питање.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 28-ми наставак)

У сумрак једног пролетњег дана, пре много лета, кренуо сам на далек пут, да тражим љубав своју из једног давно минулог живота.

Обишао сам многе земље и градове, у потрази за Оном која, давно негда и некад, у једном ранијем животу, бејаше љубав моја.

Пролажаху месеци и године, смењиваху се годишња доба у бескрајном низу, и ја се, уморан од лутања и трагања, у једно јесење вече, док жуто и румено лишће на ветру лепршаше, вратих у село предака својих, давно напуштеном дому своме.

Заставши, изненада, у сутон румен и зелен, пред вратима врта својега, смотрих под крошњом столетне липе, витку прилику, са нестварним сјајем у очима, како се, под пуним Месецом, на ветру лелуја, повија и њише.

Јеси ли ти свих ових година тражио мене? – чух мио, нежан и лепршав глас.

Тражио сам Ону чије име не знам, а чијег се лика само из једнога давнашњег сна присећам, – прошаптах збуњен, с тугом и сетом у прсима.

Ја сам Она коју си тражио по далеким земљама и градовима. Све ове године ја сам те, у дому твојему, стрпљиво чекала, јер сам знала да ћеш се вратити на крају пута својега, –дрхтавим и једва чујним гласом, прошапта витка прилика, излазећи испод модре столетне крошње, и ја – тек тада, под пуним Месецом – препознах лице Оне коју сам, на прашњавим путима далеких светова, кроз многе минуле године тражио.

-2015.година-

Девет првих дана и ноћи од срп младог месеца
Тихујем и постим – прочишћавам и чула и свест
Без гласа – брбљивка и без мисли – љуте авети
Чистим и окрећем спирале избељујем јаснице
Окренут истоку убрзавам жив-вире у смеру сата
И ходам мрачним тунелима – лавиринтима ума

Ох како пред тишином пада безбожје зрикаво!
Пада неодлучност – бразда и пукотина у личности
Тишина прочишћава грло и уста – пећину зубату
Тишина прочишћава и васцртава сјајне видике
Тишина – као водеан дубине – тишином казује
Тишина – када проговори – шаље речи медоносне

Хајде да сви – сви будемо вође – тихи и незнани!
И да владамо са љубављу – врх силом Универзума!

А ти – моја друга половино – ткаш ли Вечност?
Немој душо да пољутиш наше нерве језике и очи
Хајде моја друго – врзину посеци запали прескочи!
У центру свих раскрсница попни се на кам кремен
Пропо-ведај мудрост и преокрећи усијане главе
Словољубве људе усмери ка врху високе планине

И ја ћу доћи тамо где две реке траже и налазе ушће
И исплести ти венац од расцветалих лек – биљака
Слушаћу твоју проповед док ти Тијанадо мрси косу
Онда ћемо се загледати у златно овално огледало
Нећемо се уздати у очни вид – невид – већ осећај
И изабрати најбољу будућност – једну од милион!

Тако је много речи са смислом различитим код земаљских народа.
Тако је много различитих језика, наречја.
A постоји једини језик Божанских позива.
Саткан је од шума лишћа, поја птица и жуборења таласа.
Има мирисе Божански језик и боју.
Бог тим језиком на молбу свакога, молитвени даје одговор.

На свом путу стамен стојим,
свјестан шта ми судба спрема.
Зар нестанка да се бојим,
да сам ништа, да ме нема…!?

–

Идем путем свог прауточишта,
спасоносне, вјечите празнине.
Једно желим, ако желим ишта,
милозвучну музику тишине.

.

Нема краја, ни почетка,
живот тек је путовање.
Свак’ је предак неког претка:
душе станишта мјењање.

.

Све што живи, што се миче,
у тај закон се уклапа,
из једнога то све ниче
и све се у једно стапа.

.

(кратак извод из текста)

Антоније Тодоровић Шарпланинац (1880 — 1970), је био српски учитељ, национални представник Срба у Османском царству и члан четничке организације у Старој Србији, данашњој Македонији, почетком 20. века, а јавности је мало на жалост, мало познат.

Године, 1954. упутио је писмо Мирославу Крлежи, због којег је робијо три године. Писмо је на објављивање чекало скоро пуних шест деценија…

„Господине Крлежа,
У четвртом броју „Републике“, часописа за књижевност и уметност, за месец април 1954. године, штампали сте Ваше записе из година 1916, 1919, 1920, 1921. и 1933. године. У заглављу „Година 1919“, под насловом „Смјена на јасеновачкој станици“, на страни 277, кажете:

„Беч гладује, Аустрије нема, руља завладала светом, рат су добили ови балкански цигани, какова ли срамота!“

На истој страни на дну кажете:

„Дер шварц Георг (Карађорђе, моја прим.) игра данас на међународној рулети и добио је главни згодитак. Београдској господи иде карта, тко би то могао да повјерује? Греј, Лојд Џорџ, Поенкаре, Клемансо, Вилсон, све су то београдски асови. А тко је нас побједио? Ови ушљиви балкански цигани, који читаве дане жваћу лук и пљуцкају по апсанама, ова неписмена багра за вјешала, тој данас Европа вјерује и дала јој је у руке некакве барјаке. Но Алзо сјавус. Гут шаун мраус“.

Пошто се ове гадне рјечи г. Крлежа, односе на српски народ, јер је он једини од Балканских народа тада ратовао против Аустрије, дужност Вам је да одговорите јавности:

1. Да ли су те речи израз Вашег духа и мишљења о српској војсци, што ће рећи о српском народу, или Ваше средине у којој сте били и чули их?

2. Ако нису израз Ваших мисли и осећања, зашто их не ставите као туђе под знаке навода, или зашто се бар једном реченицом не оградите?

3. Кад питате: „Тко нас је победио?“, чим употребљавате личну заменицу у првом лицу множине, „нас“, види се да и себе убрајате у побеђене, ….

4. Зашто Ви ове записе нисте штампали пре овога рата, него тек после 35 година, а то сте могли бар у времену пре шестојануарског режима.

5. Шта би било г. Крлежа, кад би један српски књижевник сео и написао један роман о злочинима почињеним од хрватских усташа над Србима у овом рату и генералисао то као дело целог хрватског народа?

.7. Сматрате ли Ви г. Крлежа да оваквим књижевним радом убијате ратнички дух код деце и унучади оних хероја из Првог светског рата, када их називате „ушљивим циганима“ и „багром за вјешала“? ….

А сад, г. Крлежа, ако нисте знали, потрудићу се да Вам изнесем једно, том Вашем мишљењу потпуно супротно мишљење целог тадашњег културног света и то не само савезника Србије, већ и њених противника.

Немачки цар Виљем, који је у своје време био персонификација тадашњег империјализма и противника Србије, рекао је о српском народу: „Штета што тај мали народ није мој савезник“…..

Кемал Ататурк, иако је Турска у Првом светском рату била на противничкој страни Србије, када је 1919. године примио отправника нашег посланства у Турској, Трајана Живковића, рекао му је: „Срећан сам што примам представника најхрабријег народа на свету – Срба, који потамнеше славу старе Спарте“……

Када је на истој прослави почео да говори амбасадор Белгије, речима: „Србијо сестро по судбини“, чуо се јецај у сали Сорбоне….

На крају, г. Крлежа, да Вас подсетим и на оно што Вам је добро познато, а то је 27. март 1941. године, који је дело једино српског народа у Југославији, и то целога народа, без обзира на његову тадашњу партијско-политичку подвојеност. Тога дана је српски народ сам себе драговољно разапео на крст искључиво из моралних побуда са паролом: „Боље гроб него роб!“.

Питам Вас г. Крлежа, који је то још народ у Европи исто учинио? Може ли то дело да уради један народ и то презрени, кога Ви називате „ушљивим циганима“, и јавност би интересовало једино то, да кажете које су Вас побуде руководиле да то учините и дате у штампу такву погрду српском народу.А сада г. Крлежа, осврћем се на Ваше речи: „Неписмена багра за вјешала“.Зар Ви као књижевник и академик, не знате за највеће духовно благо српског народа – Српску народну поезију, и зар не знате да су поједини књижевни ауторитетизападних народа као браћа Грим и Гете, морали учити српски да би могли да студирају то наше духовно благо које је створио аналфабет. ….

Зар Вам није позната, такође, генијална фигура мислиоца и песника Његоша?

А, г. Крлежа, тај српски војник који је усиљеним маршем стигао од Солуна до Далмације и Љубљане и допринео да се Далмација припоји Хрватској, односно, Југославији, не тражи хвалу, али се није надао да ће га један син хрватског народа и то књижевник назвати „багром за вјешање“ и „ушљивим циганином“.

Не заборавите г. Крлежа да Вам српски народ неће заборавити ову нанету му увреду.

Загреб, 1954. године“

Због овог писма Антоније Тодоровић је, мада већ увелико у осмој деценији живота, био осуђен и одлежао три године затвора. Писмо је у папирима свога оца пронашао писац Павле Бабац, а да угледа светлост дана заслужан је његов син Душан.

Текст у целини на нет страницама: „Борба за истину“, Time.rs  и   Тамо далеко