Ох, младе жене у бело одевене,

оваплоћења чини и потајног миловања,

да ли сте икад љубав виделе?

Далеко на хоризонту,

пре него што сване дан, њен бледи лик,

скривен под златном косом,

с грудима натопљеним крвљу,

креће се споро, сањарећи у скитњи.

Чувајте се, не реците му ништа,

он је старији него свет,

скупите своје скуте, склопите црне рукавице

и вратите се неопажене, са угаслим месецом.

Ове године, дан пролећне равнодневнице,

десио се у периоду од 19-21. дерикоже (март),

а 20-и је  био дан када је Сунце, Јарило наше,

крећући се по хоризонту, изашло тачно на истоку

и зашло тачно на западу.

Дан и ноћ трајали су једнако,  а затим све дуже

и дуже ћемо моћи да видимо Сунце.

Укратко, дошла нам је Весна, пролеће!

Буди се живот. када се људи спремају за две сезоне

топлих дана, великих радова, али и празника и обреда …..

Весна је Жива !

Жива је Весна !

Желим свима срећно и благородно и берићетно пролеће!

Бити, …  живети……постојати!

Слава Роду!

Онај сам гле

Који се враћа

Прапочелу своме

Птвотном стању душе

У пределима

Тишине вечне

*

И гле

У тами боравих

И изађох

И мртав бејах

И снова се

родих

Фото: Д. Симовић

У време принудног откупа половином оног онамо века

Ма знам ја да е правилно рећи џигерица. Ал ми кажемо џигарица и шта ћеш ти мене сад. Ја ти волим црну џигарицу. Јагњећу, прасећу, телећу. И пилећу.Не правим питање. Кад се то пржне с црним луком, ништа љепше. Прсте д-олижеш. Бјела није ни за шта. Ваља једино у кавурму.

Е саћу да ви опричам како ме спасла, једном згодом, џигарица. Имадем ти ја, то ми ђедовина, у Заблаћу крај Мораве, њивче ко болбона. Тријес пешес ари. Решим д-одморим земљу те посијем по пшеници ђетелину. Тројку. Кад је било у прољеће, идуће године, кренем ја јан дан по Ђурђевудне да покосим ђетелину. Доручкуем јајца испржена на сланини, сира, кајмака и вруће прое. Стучем двјетри чаше себице и неколко стручака младог лука. Жена навалила да понесем ручак, никако друкчије.

– Ма јок – велим ја.

– Ама, човече Божји, док пређеш преко планине, док покосиш, огладњећеш. Треба ти се вратити кући.

– Ама, женска главо, ђетелина е то. Млада, рецка. Има да е обалим ко Панто питу. Ето мене за-сунаца код куће, чувеш ли шта ти кам.

И тако, препарлам ти ја преко Бабљака с косом и отковом. Кад сам стиго у парцелу, имо сам шта да видим. Ђетелина полегла ко даска. Изгурала до изнад кољена. Очи Ђурђевудне падне киша с ветром и обали е дибидуз. Е сад колко гој ти је лакорадно косити младу ђетелину, толико има очи да т-искоче кад полегне. Да ти се слоши. Запињеш из само-самог пупка. Никако д-ишћераш откос. Око устију ми се окорело. Једва на једвите јаде сам ти до-мрака искосио. С опроштењом, вођенак ме згодно жигало. Сто ме вода попануло. Кристовијег мука сам се намучијо.

Кренем кући. Нако гладан. Ко кер. Одавно нисам трпљо ни беш чега. Кад сам бијо поред Биљегашове каване, мирише јагњетина, мешчини, ко никад. А ја ти ни новчаник нисам поњо. Знам ја Биљегаша, ал не зна он мене. Ако му тражим на вересију а он ме одбије, обро сам зелен бостан. Спуштим косу пред кавану. И ков. Нећу да г-уносим унутра, да човеку реметим поредак. И уиђем.

Помоз Бог – велим ја њему.

Бог ти помого – вели он мене.

Видим у комарнику јагњенце пушкара. Види се младо било. Ко шумска јагода.

– Има ли шта да се појде, газда.

– Има. Еве само што е истављено јагње. Најавиле ми се неке мое муштерије из чаршије, на вечеру, па сам зготовио да буде фришко и врућо.

– Исј, шта ти је то. То могу д-изједем сам.

– Ајде да се погодимо. Да ти сјечем тањир по тањир, да мерим и записуем. Ти једи. Ако појдеш све, ништа не дугуеш. Ако не појдеш, оно што си појо плаћаш дупло.

– Погођено – велим ја њему и бацим му руку.

Шаковасмо се, разумеш ти мене шта кажем ја тебе. Доње он извршит тањир. Од исјека. Имало е кило и по-јако. И љеб. Јок не-јдем ја љеб. Збришем они тањир. Доправде кад је било нако при крају, једва, ал ја се држим у сили и једем кобајаги апетитли. Сјече газда други. Могу да појдем назор још јан вртаљ. У вр главе. И то једва.

Реко:

– Газда!

– Штае.

– Ђе ти је џигарица од овог јагњета?

– Ене је у кујни. Што питаш?

– Рецде куварици нек је испржи. Ал немо да штеди мас. Ни лук.

– Што?

– Видим ја да ми ово твое јагњенце нема ни овићка, па оћу ко човек да достоверим вечеру. Он ме погледну и одмери. Мора да е угледо у мене велику и изјелицу.

– Не бој се – рекнем ја – џигарицу ћу да ти платим поштено. А он ми вели вако, ове ми ракије.

– Слушај, каже, пријатељу, да се не обрукам кад ми бану муштерије, ајде да се пишманимо. Да мењамо погодбу.

– Како велиш?

– Велим, да ти додам уз то што си појо једно ладно пиво из подрума и нек ти је кат алал.

Ја се мало, ко, устезак, па пристадок. Попик пиво и одок.Идем успут и сам са собом ко разговарам. Рече мене, згодно, она моја жена да понесем нешто за јело. Ко ће жени повладити. Па се од све муке сјетим оне приче кад је поп требо да дође да свети водицу, а жена рекла да бијо ред спремити ручак за ту прилику. Њен човек реко: Ма јок. Она јопет иште благослов. Он: Јок и тачка. Е баш си кукавица, вели жена. То га увредило, ал сашуће. Кад је поп дошо и осветио водицу, сједну да попију каву, он извади новчаник да плати, па ће упитати:

Е Бога ти попо, кажде ми чија рјеч у кући мора да се држи.

Па, чоек је глава куће. Еванђеље учи да жена треба да се боји и да буде послушна мужу.

Па, јабогме. Наврла ова моја да спремимо ручак за попа. Ја реко, ма јок жури он, треба обиграти волико село.

А она ти мене ни пет ни шес, те ваки си те наки си.

Знаш како, паметну жену ваља послушати – рече поп.

Сам се мислим: Вала баш попе, право си казо, ал не би то реко ни за каке паре.

Сјутрадан кад сам пошо да преврнем ђетелину, понесем шерпицу кајмака, дваестак јајци, влашу љуте ракије, оне из растовог двестака. Има јој пешес година. Жута ко дукат. А по вр’у се уватио ћенар. Брат брату имала е преко дваес гради. Турим буђелар у задњи џеп и кренем. Кад сам намино у Заблаће, одем право у кавану. Биљегаш сједи с двојицом људи. Немадијаше нико више. Сједок за астал до њега и рекнем:

– Газда Никола, питај шта пије кавана. Све на мој рачун. И мене једно пиво.

Послужи он оне људе и доње мене пиво. Ја из торбе извадим кајмак, јаја и ракију на астал.

– Еве, ово сам ти доњо на презент, нако з-душе. Нек ђеца испаруче чинију, кад се вратим довече, свратићу д-узмем. И влашу да ми вратиш.

– Што то? – пита он.

Ја му испричам шта ми се десило ш-ђетелином и мојом косидбом и да нисам имо пребјене паре. И да није имало појма да појдем цело јагње. Реко, једва сам појо и оно што си ми доњо. Тако ти се сити исмијасмо. И обредисмо још по једну туру.

М.С: “Спомени дужи од живота“

У част светског дана поезије

 

Т ражим помиловање

за безазлене,

за њине зачуђености недогледне,

за људе вечно малолетне,

за утописте,

за преко воде преведене жедне,

за преко блага преведене чисте,

за онога што снове ваздан дене,

за тихе, за сетне,

за оне сасвим друкчије од мене

и за оне са мном истоветне.

–

За неспретне и неуке,

за оне који се спотичу преко прага,

који чашу испуштају из руке,

за оне што увек у прикрајак стану.

 које свака мала ствар раздрага,

с којим се сваки радосно сретне,

за оне који иду замишљени

као да носе капљицу на длану,

за оне који нису слични мени

и за оне са мном истоветне

.

 – збирка „Тражим помиловање“-

Ратниче Свети, што из далека

кораком одлучним, Ти газиш пут,

знаш ли да Те још Србија чека,

да јој к’о некад, пољубиш скут?

.

Можда ће сутра спокојна бити,

можда Ти неће требати штит?

Дођи, српско ћеш вино пити

и своме роду постати мит!

.

Руменим вином Ти умиј лице,

срећан што видиш Србију.

На српској земљи Ти опиј свице

што вином Светитеље напију.

.

… А једног дана, када све прође,

када нам утихну чемер и јад,

и штитом заклони свети Ђорђе,

што је због Христа васкрсн’о млад,

.

тада ће опет, као некад,

мишицом снажном подићи штит.

Није ни знао да ће к’о никад,

у нас уткати вере нам, нит!

М.М: Збирка – „Србијо, вољена копљем и песмом“

Илустрација – Миливоје Мирић

Због ње су уморне месечине

Попиле рибама говор,

Због ње сусунцокрети постали налик на сунца

И гњурали се у небо.

Увек присутна у свакој мојој тишини

Заривала ми се у мисао и трзала у оку,

Мазила се у мојим звучним грудима,

А испод прстију ми мигољила своје тело

Гипко као лудило савијено у глад.

Ја сам је мешао у себи са путевима

Забаченим међу звездама

И слушао како тумара

По мојим шапатима.

Велики србски песници

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

 

Росом хладном пошкропиш одећу,
И руке и лице, цело своје биће…

Када само ујутро сунце устане,
Брзо летиш до истине спознања.
И имаш све, да би био срећан:
Бескрајно небо,
простор,
своју снагу,
хладну росу,
који буде за посао
И брзину рађају.
.

Као што страх душу вређа,

Пророди се тај,

Ко је тражио препород,

Препороди се тај ко се

није бојао падова,

Препороди се тај,

над киме су се ругали…

уништити, бацити на колена, поново оробити.

Препороди се тај,

ко је заслужио спасење.

Заслужује покору

и искрено дрхтање

Пред Тим, Ко је створио,

Пред Тим, чија је воља

Живот свима дала

и викнула у Речи:

– Веруј у Мене

и веруј у себе!

Народ, који је поверовао,

Чак и да умре – оживеће!

Избор сачинио Алексеј Иванович Чарота

Са белоруског језика превела Дајана Лазаревић

Извор: Пројекат Растко

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

Слово С у Азбуци ниси назив СЛОВО.

СЛОВО у старословенском и у савременом руском језику носи значење РЕЧИ док појединачно слово – значење које оно има у србском језику, носи назив БУКВА. Овде већ имамо три азбучна слова/букве (СЛОВО, РЦИ, БУКИ) чија се значења у говору преплићу па бих отмах то да разјасним.

БУКИ је звук/слух стога означава звук – глас БУКУ – сваког појединачног слова које стога носи назив БУКВА. Свако слово – буква састоји се првенствено от звука који прави ударање ваздуха от органе усне дупље: небце, језик, зубе, усне и то је БУКА. Тек потом долази глас који надодајемо на звук који прави удар ваздуха о отређен положај органа усне дупље и тако настаје слово – БУКВА. Глас сам по себи – необликован, у старословенском се бележи као полугласник ь или ъ. Без ових полугласника и самогласника (а,е,и,о,у) записана реч у старословенском језику не би се читала звуком гласа већ само звуком устију. П је само звук уста а ПЪ је и звук гласа. Зато се речи у старословенском језику обликују законом отвореног слога – свака реч која се не завршава на самогласник, завршава се са полугласником (КАМЕНЬ, ПРОЗОРЬ, ПЪРСТЬ итд). Азбука као скуп свих слова/букви носи назив и буквица. Из овога је и књига писана буквицом – азбуком, преузела име буквице от чега је потекло и енглеско БУК – BOOK.

СЛОВО већ представља скуп више букви и стога представља отређену СЛОЖЕНУ идеју. Како и свака БУКВА у Азбуци представља реч – идеју, стога је и реч СЛОВО у србском језику попримила значење и појединачне букве – слова. Радња говора може бити ГЛАГОЉАЊЕ (пуштање гласа) и РКАЊЕ, РЕЦИТОВАЊЕ (изражавање отређене идеје гласом). От глагола РЦИ или РЕЦИ у србском језику имамо и облик РЕЧ који је заменио значење СЛОВА.

СЛОВО пре него што је написано представљало је мисао а мисао идеју. Узвишене мисли, идеје, слова СЛИВАЈУ се отозго от ДУХА и такав дар чини човека СЛОВЕСНИМ. Оно што је логично, смислено то је и СЛОВЕСНО. Вуков превод јеванђелског: „У почетку беше Реч“ долази от грчког појма ЛОГОС а он се на старословенском преводи са СЛОВО: „Искони бѣ СЛОВО“. Слово је от Бога и Бог је Слово. То је слив или СЛАГАЊЕ отозго (слог – лог – логос) Божије Мудрости и Милости – Духа Светог који се у човековој глави – у вишим, духовним чакрама – испољава као надахнута мисао – смисао, савест, увид, спознаја. Ореол се стога црта око главе светаца да означи њихову СЛОВЕСНОСТ и њихову СЛАВУ.

СЛОВО је дакле и СЛАВА. Иако у речнику означавају различите ствари, потичу из истог појма. СЛАВА је СЛИВ Духа Светог који се остварује отвореношћу енергетских канала у човековом телу, такозваних надија, што омогућује проток духовних енергија – то је проточност Духа кроз човеково тело а кроз теме. Слава је стога мост између небеског, божанског света Права и земаљског, човечијег света Јаве. Преко Славе от Бога у човека Дух силази али се Славом човекова душа Богу враћа. То је вертикални сноп Потока Божанске Светлости. Углавном погинулим херојима или другим подвижницима по смрти кажемо: Слава им! Мисао живих даје подршку души преминулог да се врати Богу Славом. Зато се о покојнику говори само лепо. Чак и ако је био покварен за живота, у култури нашег народа је да се ни таквој души не омета пут повратка Богу. Све неразрешено и не опроштено везује душу за Земљу. Помен премунилама има исти значај – сећање на добра дела покојника помаже његовој души да се развеже от дугова Јаве и да се настани у Праву где Добра Мисао влада.

Небеска, вечна Слава не мора бити исто што и световна слава али световна слава може бити и небеска Слава. Људи који се за живота прославе добрим делима: радом, подвигом, стваралаштвом, јунаштвом, храброшћу и тако освоје љубав света, освајају и Славу Божију. Љубав других и сећање на добра, вечна дела – не на грешке и грехове телесне природе већ на дела Духа која вечно надахњују и отзвањају – уздижу душу по смрти назад Богу.

Слава Духа Светог је отвореност духовних канала човековог тела. Они се отварају духовним праксама, стрпљењем и вољом који надјачавају телесну природу, стваралачким радом, чистом намером и делима из савести али и јуначким подвизима у отбрани добра. Сва добра дела добијају надахнуће Духа. Појединац који је спреман да свој живот да за врховно добро и заштиту вољених или на други начин поднесе жртву за испуњење Божије Воље сукобљавајући се са крајњом тамом – остварује повишено стање свести које моментално отвара духовне канале и буди свест душе. Зато врховну жртву коју познајемо као Лик и Дело Исуса Крста називамо Царем Славе.

Прослављене личности – свеци који су ходали земљом и делима својим оставили траг – постају светионик и Слава људима. Ово није само песнички речено. Душе близких људи остају у вези и након смрти. Покојник чија је душа настанила Небо постаје веза и небески канал људима на Земљи. Преко Славе светог предка  ми јачамо везу између Неба и Земље, Права и Јаве – спуштамо Небо на Земљу (призивамо анђеле) и дижемо Земљу Небу (уздижемо се анђелима). Тако остајемо у Живој Милости Духа Светог. То је езотеран, тајновити смисао србске Славе. Ово је можда и тајна словенског имена – име које означава верску освешћеност и праксу једног народа – прослављених православних Словена. Много светих предака чува наш род и зато је србски и уопште словенски народ успео да преживи многе и бројне недаће које су га кроз историју сналазиле. Врховни предак је Сам Бог – Врховна Мудрост и Милост којој су сви свети подређени а чији Син је у природи испољен као Сунце (СОЛНЦЕ) а као људска личност и син човечији Исус Крст – Цар Славе који се жртвовао за цео људски род и потврдио своје Пр(а)венство.

СЛОВО у Азбучном Колу Године отговара енергији знака Стрелца – личности која јури ка свом циљу и даје свој живот за највише идеале. То је тренутак еуфорије (надахнућа) када се сва духовна снага сабере у човеку пре последњи издисај и упокојење. У језику везник С, СА, СУ или старије СО оличење је и подсећање да је Слава наша веза СА извориштем, веза Земље СА Небом.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, двадесеттрећи наставак)

 

Та проклета глад

И та света бол

Куд си кренуо човече

Са свим тим маскама

Глумиш на позоришним даскама

Самоважност и срећу

Благостање,усхићење

Брзо ће представи крај

И гдје смо

Пред огледало Божије

И пази кад будеш скидао шминку

Да по која суза не капне

Разлит ће се боје

Шарене лаже

Погасит ће се свјетла

Нестаће сцена и занос

И

Ту смо

Та света бол

И истина

Дотакни је,пригрли је

Иза ње цвјетају најљепши божури

Запали ватру свога срца

Удахни мирисе неба

Радост је твоја глад

Буди ствараоц

Можеш да изродиш све свјетове

У само једној мисли

Зањиши трешњине цвјетове

Распјевај небеске птичице

Удоми космичке луталице

Нек зацакле потоци и ријеке,мора,водеани

Као да се у њима купају чисти дијаманти

Пробуди прастворене дивове

Уснуле у брдима,горама,сунцокретовим  пољима

И ослободит ће се ДУХ

И видјет ћеш пут ка звјезданим  јатима

И бићеш свој међу својима.