Само је душа пут истина

Све друго је пена

И ако Бога у срцу не познаш

Свет бива опсена

.

Само је душа љубав и живот

Све друго је ништа

И ако у Богу утехе не нађеш

Гле нигде уточишта

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац, Гуча

Не, не, нећу дугу равницу у свом срцу…

Она би да ме Првотном сну изручује!

Хоћу планине – велике, веће и највеће,

На чије врхове пењу кораци тихи к’о олује.

.

Не, не, нећу да носим џак пене или вуне…

Он би да ме у свилен кревет одвуче!

Хоћу праве терете – брда, водеане, планете,

Који воде у Вечност сутра, данас, јуче.

.

О, наш Боже, са тобом је и тешко и лако!

Тражиш покрет и жестину, не гледаш у млако!

Смераш у срца да широм отворе врата,

За непријатеље, нејаке, сужње, комшије, брата…

.

Ево идем тихо и одлучно, пуноглаве главе…

Нисам жељан жеља, нисам кренуо пут славе.

Ударај ме, а и милуј Боже – да се отрезни глава!

Истргни ми су-ров талог срца – нек постане лава!

.

Не, не, нећу снено љуљуљкање ни почасти света!

Нећу палате, дипломе, уг-лед, нећу задах рата!

Хоћу очишћену потку свих бића и планета!

Хоћу Стварање нових Универзума – Простор Злата!

Монах Храбар оставио трага:

Цртом и резом словени писали.

Прве знаке у слова скројили.

Ословили писма винчанскога.

.

Бројна племена истога народа

за наречја писма подобили.

Једнобразност коју нагрдили.

једначила мисија Ћирила.

.

Винчаница ћирилицом поста.

Ћирил језик литургијски срочи.

Канонским га писмом озваничи

славећ’ Бога и Исуса Христа.

.

Турским мраком слава затамњена

почела је светлом се данити

и трибалски завет светковати.

Гуслама у духу негована.

.

Племенито писмо црква сачувала.

Тешко било њиме оведат сељака.

Но буђењу свести требала наука

која би и пука лако писменила.

Фото

Мркаљ и Вук слова су скратили.

Граматиком Вук језик оведао.

Сваком гласу једно слово дао

Писмо и знање народ племенили.

Фото: Винча, насеље и археолошки локалитет

 

Не везуј се

За дарове што слећу

Крилима неба на Земљу

Јер ту све што долази

Већ прошло је

.

Не зови,

Не суди, но буди

Све што немо крије

Бескрај

И у тишини сада чувај

.

Јер и ја сам веровао некад

Да пределе лепе могу ставити у рам

А то нисам успео никад

.

И ја сам веровао некад

Сада знам…

.

Није слобода она

Која од других захтева себе

Већ она која је увек

Ту у теби, избор лак

И где, и кад

.

Обуци се изнутра

И твом оделу диви ће се вани

И око тебе кружиће ствари које волиш

Као планете

Око Сунца

.

Али ако поверујеш

Да лепоту одело чини

Изгубићеш је

Јер одбијаш

Да ти будеш лепа

.

Ходај луцидна у сну

И нек твој ход увек буде

Шетња

Пажљива

Јер многим световима крочиш

.

Чини се да постоје

Многе ноћи и дани

Али само једно је време

И у њему све кружи

Никад исто

.

А овде све је извесно

Да никада ништа неће

Остати исто

Бити,

Тако је дивно

.

Ради тебе

Да уочиш нит

Која те прожима

И себи води

То се стално понавља

.

Јер ко

Има воље

И може

Боље

О томе да сведочи?

.

И ја сам веровао некад

Сада знам

И то је све што знам

.

Ти си неопходна

У срцу си једна

Твоја љубав свет спашава

Пусти птицу из кавеза

Буди…

Дан када сам упознала себе

није био обичан дан, била је Недеља.

Спознала сам човека у себи

да му је хладно када се открије

да је сит када се наједе

и да је стално жедан.

.

Ожеднела сам.

Да ми је замагљена чаша воде

на искап да је попијем.

Притом, да ме грло не заболи.

Збирка – „Као ноћ сагорела„

Сва бића су рођена од Светлости, и сва јесу Светлост, зато што Живот јесте Светлост.

Сво Биће је Светлост, и све је у Бићу –

Светлост!

Наше су мисли Светлост; наша су осећања Светлост; наше су речи Светлост; и наша крв је Светлост.

Колико се Светлости улива у нас, толико се и Љубави излива из нас.

Што више примамо, све више и дајемо.

Што више дајемо, све више и примамо.

Ако не дајемо ништа, нећемо ни примити ништа!

Наше је Биће Светлост; и наше је Суштаство од Светлости.

Љубав је Истинита Светлост.

Онај кога љубимо, бива озарен Светлошћу, и Светлошћу нам, благодарјем, узвраћа.

Све што шаљемо било коме, то нам се одмах враћа, попут Сунчеве Ждраке што се

од Зрцала одбија.

 Светлост је у нама бесмртна и вечна.

Ако смо од Светлости и Светлост, онда смо и ми бесмртни и вечни.

Само оно што није од Светлости и Светлост, бива смртно и трулежно.

Биће је Светлост, а Небиће је Тама; Биће је Живот, а Небиће је Смрт.

Биће се труди да Небиће у Биће преведе; Небиће се упиње да Биће у Небиће преокрене.

На тој вечитој борби, између Бића и Небића, заснива се  Велики Поредак у свим видљивим и невидљивим световима.

-2013.година-

 

 

 

 

Колико је на небу звезда
па све да су моје очи,
не бих га се могла нагледати.
.
Колико је у гори грана
па све да су моје руке,
не бих га се могла нагрлити.
.
Колико је на земљи извора
па сви да ми жубор даду,
не бих му се могла напевати.
.
Колико је на свету птица
па све да се у девојке створе,
још му не би доста било.
.
Колико је на земљи стена
па све да на моје легну груди,
ни тада ми не би теже било.

Да ли смо знали тајну када смо отворили очи на овој Земљи?
Да ли се суза истине задржала у оку твом или је отишла тлу да га обожена испуни и оплоди животом вечности?
.
Да ли смо знали колико боли стане у срце и на длан, те лагано склизне као коцка леда што се топи?
.
Све је само трен у вечности а ја онај који удише и издише животну маглу стварања и дах ватре живе.
.
Све ово сада је припрема врлине у нама. Она се лагано бруси годинама, целог овоземаљског бивства, као кристал који ће једног дана синути звезданим сјајем.
.
Сва моћ је у нама. Моћ Творца јер смо његова деца, наследници свега. Све Мира.
.
Све имамо али оно што нас чини достојнима божанства су наше врлине исклесане у живи кристал наше небеско звездане потке.
Оне су живописно убележене у сам дух одакле се никада не могу обрисати.
.
Оне нас чине боговима, децом Творца живота. Када стекнеш врлине, онда се отвара моћ.
Никако пре. Ако се покуша пре, уништи се пут вечности брзоплетим корацима и нанесе штета коју некада пуно нараштаја исправља.
.
Оно што радимо сада одјекује у вечности.

Цео живот је изградња наше суштинске етике вечности. Како ћемо сутра добити наше моћи по праву ако нисмо стабилни као особе?
Како ћеш сутра стварати Звезде ако не знаш бринути о детету?
Како ћеш играти пламеном живота и чудеса стварати ако не знаш са светост и вредност живота у свом његовом оваплоћењу?
.
Вечна игра живота је таква. Живот нема крај.
.
Сада и овде наши избори, одлуке, ставови и дела изграђују или не наше врлине.
.
Ако заћутим пред лажи данас како ће ме истина сутра дочекати?
Ако затворим очи, шта ће ми их отворити?
.
Ако страху дам повода да ми кроји живот сада, несрећа и немани ће ми живот водити сутра а глад неутољива биће духа.
.
Ако су нам преци гинули и крв свету дали за слободу и живот наш и животе рода нашега и имали крилатицу „за крст часни и слободу златну“, ко смо ми ако се не боримо за децу нашу и њихову децу сутра?
.
Коме је дражи залогај хлеба и тренутни спас сада – неголи гутљај истине и живота, тај се неће најести и мира наћи. Све ће му се одузети, низ ветар расејати и име му нестати.
.
Имена славних су у нашој крви записана и горе кроз нас, да могу изашли би и поново мач узели те зло отерали.
.
Долази позив сваком од нас. Свакога ће позвати душа да дела према потреби.
Чуј душе глас. Чуј духа зов.
.
Буди, види, ведај.

.

Извор: Звезда Род

Заборавио сам кораке без посртања

Све недосањане снове на дивљем облаку

И ноћи заборавих пуне свитања

Ухапшен од живота у вечитом мраку

.

Пронашао сам душу у паучини ока

Пијанство у бескрају видика васионе

Заборавио сам уздах у бразди заскока

Заробљен на лађи што неповратно тоне

.

Заборавио сам мирис росе негажене

Месечеве сенке на девојачким грудима

Пронашао сам мисли звезде угашене

Тежњу ка псима и црвима а не људима

.

Заборавих сва лутања маглама ума

Разузданост пролећа у освите лета

А сазнадох истину на друму без друма

Убијену жељу да део сам овог света

Два дрвета, мноштво грана…

Једно стабло, један круг.

Разбуди се, распевана…

Вила једна, пева луг!

.

Један конац, хитрог веза,

нанизао облак сив.

Лети птица, белог гнезда…

Жива јутра и дан жив!

.

Сунце плови, Месец ходи…

Земља кружи, све је круг!

И у смрти, живот роди…

Исток, Запад, Север, Југ!

.

Шумно пада, шумно листа…

Горски глас шумовити.

У руци јој клас од жита,

с’ извора воде пити.

.

Два дрвета, мноштво грана…

Око паса, китњаст сук.

Разбуди се, распевана…

Једна земља – Бели вук!