Кроз твоје срце путујући,

драгана моја,

стигао сам и до најудаљенијих звезданих јата,

где сам у тишини бескрајних векова

упознао једног давно изгубљеног себе.

.

У твојему срцу,

невесто моја,

био сам, и остао,

твој најдражи гост.

.

Кроз многе животе путовах многим путевима,

узалудно трагајући за нечим не знајући чим,

све док не крочих на пут твојега срца

и постах посвећени путник путујући

што вечно путује кроз твоје срце.

.

У твојему срцу,

љубави моја,

нађох све оно за чиме сам –

пролазећи кроз многа рођења и смрти,

и селећи се из света у свет –

све минуле векове узалуд тражио.

.

Кроз твоје срце путујући,

драгана моја,

стигао сам и до најудаљенијих звезданих јата,

где сам у тишини бескрајних векова

упознао једног давно изгубљеног себе.

.

У твојему срцу,

невесто,

љубави моја,

ја сам твој, заувек,

најдражи гост.

Магија живота лежи у људском развоју. Као индивидуалност, душа се развија, и прима то веома јединствено искуство. Ово је смисао људског живота – достизање пуног развоја душе, тако да се достигне завршетак развоја, када може да оде на нови ниво знања. Зато је душа послата на земљу. Ево шта узрокује да се душе убрзано развијају, прелазећи  из једне инкарнације у другу. Завршна фаза развоја, стицања искуства, јесте светлост, чиста чаролија, где људска душа помаже светлосним боговима на земљи. Може, постала је чаробњак, и, уздајући се у свест,  људски дух, брзо учи и стиже нове висине развоја. Ово је креативност, развој , жеља да достигнемо те границе, те висине, да можемо да остваримо достигнућа на земљи у животу.

-гугл превод-

 

 

Разјасница: реч мађионичар, магија  је гугл превод;  то су освешћене душе– то су они који ведају т.ј. говоре  своје унутарње знање а које је Творац  души дао. Тако освешћена душа веда и живи у складу са Творцем и кроз њега; то је његов поглед на свет. То су волхови као и  Тамчишин што јесте, увек на помоћ своме словенском народу као што је одвајкада било.Народ је волхове звао, врачима, чаробњацима, жрецима, док се временом није искристалисала њихова улога у различитим врстама помоћи своме народу

.

Магия жизни заключается именно в развитии человека. Как индивидуальность развивается душа, и получает тот самый уникальный опыт. Это и есть смысл жизни человека. Смысл жизни дойти до полного развития души, чтобы она была развита и дошла до свершения развития, и смогла перейти на новый рубеж познания. Для этого душа и посылается на землю. Именно это и заставляет души стремительно развиваться, переходя из одного воплощения в другое. В этом и есть смысл жизни. Заключительным этапом развития, для получения опыта, и является светлая, чистая магия, где душа человека помогает светлым богам на земле. Она может, она стала магом, и, опираясь на сознание, на дух человека, она стремительно познает новые вершины развития. Это и есть творчество, развитие, и желание достичь тех рубежей, тех высот, чтобы смочь достичь свершения на земле при жизни

-оригинални текст-

 

Кад мисао жива вољна јесте родити се – њојзи нема ко

да мрске бране постави сад све! 

.

И кад се ко ватром окупа знај да тада једино чист је. 

.

Раса стара и прастара, звезданим стазама ходила и

путе величанства стварала! 

.

Њена мала прћија – на Ери земљи светој Звезданог

Србина, ево чека жедна ватре свете. 

.

Путир дајем теби земљо света!

Испиј вина од небеске сорте. 

.

Оно ће ти крв оснажити, соколити душе попаднуле.

Вапе оне за слаткијем пламеном живота. 

.

Нека буде!

Оре се небеса…

Нека буде!

Певају сва деца… 

.

Нека буде свети плам живота!

Нека буде – јер зове лепота.

.

Извор: Звезда Род

 

 

 

Зрно освети и подај прецима причест,

на камену, подно храста и опалог лишћа

на граници где земља пуца и рађа се нова,

срцем упиши у сва срца зрно живота

јер од тебе живо јесте

претке позови да се причесте!

Пробуди ме звук гусала,

Што на моме зиду стоје,

Познату ми пјесму гуде,

Најмилије гусле моје.

.

Разлијеже се звук около,

Све се чује до крај села,

 Од трептаја струна њених,

 Одлијежу брда бјела.

.

Срце ми се цепа моје

 Узаврела крв у телу,

Од гусала, њеног гласа,

Пробуди се све по селу.

.

 Мили Боже шта се збива,

 У поноћи дома мога,

 Не могу ја доћи себи,

Од гусала зова тога.

.

Обасја ме нека светлост,

Приказа се мило лице,

Василија Острошкога,

Урезано у Литице.

.

 Светитељу ти Острошки,

Што ми Срце ноћас гану,

Појави се у дом овај,

Да залечиш нашу рану.

.

Обасја ме светлост твоја,

 Насмијано твоје лице,

 Светитељу ти мој мили,

Што ме гледаш са литице.

.

Благост нека у том трену,

Озари ми моје лице,

Гусле гуде не престају,

Сад још јаче оне јече.

(Скраћена верзија)

Двадесетиседмо мудрованије из Тијаније

*
Када ми се узврпољи дух лутан и када се свакодневно умноже и разиграју знакови-увиди, знам да је право време за путовање. У јасној визији мог унутарњег филма пловили су и смењивали се, позивали ме, предели јужне Праисконије која се сада зове Србија, а призивали су ме и неки унутарњи предели. За тридесетитри минута сам се спремио, спаковао ствари и књиге у пртљажник свој аута, белог пегаза, и кренуо из Егодрага преко Железника. Избегавам да путујем широким, ограђеним – ожиченим, брзим путевима, јер ме потсећају на боб стазу са које нема скретања, нема застајкивања и снимања, нема отворених, красних и дугачких видика. Кренуо сам кроз предграђе необележеним путем са много раскрсница – дилема и трилема. Да бих пронашао прави пут пратио сам танане знакове које дух пред нас увек поставља. А када сам имао недоумицу бирао сам пут који је имао највише светлости.

**
Памтим своја путешествија по Јевропи, за коју ни трунке не хајем, познајем их као злу пару, али морам признати, имају обележавање… Сећам се једног свог путовања по Италији. Ознаке, стотине њих на кратким растојањима, обавештавају да постоји значајно место где је боравио неки важан папа, не сећам се имена, можда Пије нумеро икс, можда баш онај што се облачио и представљао као мушко, а био-ла је жена – Ђулијета. Дођем на то место, интересује ме шта је то тако велико због чега је ту боравио папа, питам где су замкови, јаке тврђаве, пећине, храстови стари преко шесто година, текстови историјских говора, енергетски кругови, револуционарни почеци. Ничег значајног није било, показују један омањи камен, и то је све.

***
Латини умеју да обележе и камен са кога је папа пишкио, ваљда је чучнуо, а Праисконци не умеју да обележе праисторијске градове који сами излазе из земље да промене званичну повесницу. Ген људи који су их изградили и ту живели потпуно је исти као и ген садашњих становника тих предела. Када би то наши обневидели и уплашени историчари схватили и ове истине објавили у школским уџбеницима, уместо глупица које сада деца, студенти и докторанти уче, повесница Праисконије би била у Норми Творца, и по њој би се равнале и исправљале повеснице свих садашњих народа Јевропе. Они би утврдили, мада то мањина зна, да се налазе на тлу Земље Праисконије, док сада, свету и свом народу, приказују безстидне приче кривотворке. Многе лажа нације би се сетиле себе, свога корена и зажелеле би, као библијски блудни син, да врате свој прави идентитет, да се врате браћи, роду припадном, својој кући.

****
Чак и ми у Тијанији, где је већ почело и добрано се раширило Златно доба, сем крајпуташа, нисмо ништа значајно обележили. А могли смо, ни сада није касно, за повесницу истинозборку никада није касно, да обележимо стотине хиљада значајнијих догађаја од папиног пуштања голуба. Није обележено место где је велики Витез Праисконог Реда Мансанман Остарени извео, први у знаној и незнаној повесници – тајинствени Искон сточетрдесетичетири, Искон Одабраних. Није обележена ни тачка на месту Поглед са које је други витез – Аранђел Румених Облака извршио Мерење, мерење Васељене. Могао бих данима и вековима набрајати велике подвиге које су остварили – Видница Мануел Пламбера, Буљубша Златна Нит, Благоје Стрелац Ариљац, Бела Веверица, Надзевз Штит Штит, Суђај Пегаз Бели, Сурђон Велики Играч, Ил Конем Пилток, Драгон Пламеног Језика, Буљубша Златна Нит, Маирија Будна, Иван Златно Правило, и многи, многи други. Једног дана, сигуран сам, све ће то бити обележено. Јасно обележавање истинских догађаја и обележавање путева представља једноставно и плодовито управљање, како то подучава Нова свест, управљање које спречава лутање, расипање пажње, прочишћава свест и приближава циљ.

*****
Обилазећи Авалу, гледајући на њен врх, обузела ме сета и жал због несувислог, незналачког чина краља Александра који је наредио да се уништи чудесна тврђава из прастарих времена, тврђава – капија живе енергије, а да на њено место вајар Мештровић, гонич духа, постави тамну кућерду – мртвачницу посвећену Незнаном јунаку. Тако је силом уништена моћна енергетска силница, а њена антена више не шаље и не прима дејство других тачака са којима је била умрежена. Ово мртво грдило призива демонска дејства, тако се пуни злоћом, а демонско дејство се појачава сваки пут када му се политичари – незналице клањају и када му се посетиоци, због незнања, диве. Да је, уместо незнанцу, неки други велики и смели уметник и патриота изградио споменик посвећен знаним јунацима са ликом Стевана Синђелића, или славним научницима које представља Никола Тесла, или посвећен светим људима са ликом патријарха Павла, праискона енергија би била очувана, жива, радила би непрекидно, а споменик би представљао веома моћно дејствено и управљачко место. На срећу, постоје свесне методе које могу успешно да оживе злонамерно умртвљена природна места…

*** ***
И поново ми се отворила визија, сликовна и звучна, страшног отицања воде Панонског мора кроз поноре који су се некада испод Авале отворили. Застао сам на путу да исчезне визија и јасновидом погледао пажљиво поново у прошлост, затим у будућност– а њих нигде није било. Оне су за тренутак, као визија, бљеснуле у мом уму. Постојао је једино садашњи трен, он увек постоји, који је испунио све моје очи предивним и неоскудним пејзажима, које су јесењи духови михољци богато офарбали најразличитијим бојама.

*** *** *
Настављам даље пут – Младеновац, Топола, река Јасеница,Трнава, Деспотовац. Осећам да ми срце куца лако, уједначено и да ми је дах дугачак и дубок. Свесно, научен посвећењем током многих векова у хиљаде тајни које нису описане у књигама, усклађујем срце, дах и душу са душом и уједначеним треперењем три различита ритма Васељене. На хоризонту распрострла се маглена прашина, небом плове бели облаци лоптаци, поред пута блиста златолисни храст, небо пробада високи јаблан, прелећу јата птица. Са убрусом дуго бришем влажне очи преобилно напојене и преливене Лепотом.

*** *** **
…Крагујевац, Доња и Горња Сабанта, Липар, Пчелице, Сугубина, Цикот, Шантаровац, Шуљнава, Слатина, Ковачевац, Драгоцвет, разровани пут…, Јагодина (Ја-богина)… Каква, каква имена! Она представљају супстрат догађаја који су се овде одиграли, уписали у Потку, а она их вратила и усидрила. Имена места, имена људи, све именовано, пуни су магије и кључева. Чудесан је језик смежујућих, језик одабраних, језик рода Праисконаца, рода Арија, рода Расена – Срба! Овај језик потиче од чувеног расенског огледалног просторно – временског писма, који ствара Богове. Лукави туђинци, сенкине сенке, придошли из мрака, током дугог, дугог времена, уништавали су савршено писмо прерађивањем. Данас се користи тридесет-словна буквица, словарица, србица, погрешно названа ћирлица. Иако унакажена и дводимензионо разапета, још је моћно и нераскидиво повезана са праписмом, прајезиком, и свака реч носи кодове препуне података, и уз сваку реч се може будно и свесно путовати уназад до прапочетка и унапред у недогледну будућност. Огледално писмо, можда, нисам сигуран, знају прваци Инглинга. Инглинзи су чувари изворног православља, од кога су преузети многи делови и уткани у хришћанство. Знања старе вере и науке су била многозначно повезана са природом и Богом и истином, и никада нису достигнута. Огледално писмо, то је сасма сигурно, налази се очувано у акаши и биће доступно неком лингвисти чиста и истрајна срца. Дух деце, подучене овим писмом, биће подигнут из садашње пљоснате равни, где се знање стиче тешким и дугим пуњењем главе бубањем и гомилањем свакојаких, и јалових, података, умеће да размишљају брзо и вишедимензионално, јер је и живот вишедимензоналан, и имаће лак и брз приступ највишим божанским знањима.

*** *** ***
Кукурузна шаша и јесење лишће злате се на сунцу. Купушњаци непосечени уздигли хиљаде зелених глава. Избедрене, напупене и влажне оранице чекају семе. Танке и стидљиве стабљике пшенице изгледају слабашно, али то је привид – оне увек, увек победе зиму. Полицајци звере на кривини, они увек на кривини замке постављју, са камерама глуме Кустурицу, пецају паре кажњавајући тешке преступнике који су на путу обишли пужа.

*** *** *** *
О, дивни, мили Господе! Срећан сам и пресрећан што си ме снажно надахнуо када си ми шапнуо да сви имамо прилику, ко то оствари, да се као висока и веома одговорна духовна бића, као највиши Учитељи које знамо из повеснице, усидримо на изабраној планети. Када поново зажелим да на данашње одредиште пођем, а моје одредиште су Наис и Сићевачко природно и духовно благо, слетећу као Аватар најпре на врх пирамиде Ртањ и ту одржати своју прву проповед. Ватри ове проповеди, коју одавно, одавно припремам, придружиће се Земља, и Вода, и Ваздух, и Етер, и проповед ће се дубоко, дубоко уткати у Потку.

*** *** *** **

О дрвећу, чије је лишће обојено у много нијанси од сеамдесетидве основне боје, које је направио лични бојар Сина божијег, избегавам да пишем и, наравно, нећу да одајем њихове адресе. Чувам их од наших самоважних министара и министарки. Знам да се међу њима скрива главодрвосеча. За њих је висока идеја и истина о једности – људи, животиња, биљака и минерала, и стваралачко размишљање у корист заједнице, ван домашаја. То је за њих не-мислена именица.

*** *** *** ***

Сваки час у небо прхну птице веселице – селице, благоухане певалице и остајалице. На радију, уз красну оперску изведбу, тече дугачка прича о неоствареној љубави између Кафке и Милене Језерске, чешке паметнице и револуционарке.

*** *** *** *** *

Живот не битише иза завесе одакле за нас мора да истрчи. Неки људи мисле да живот треба да им се отвори, да им понуди нешто романтично, богато, пустоловно, лепо, сажвакано. Но, живот је божанска чудница. Прву искру упалио је Господ и дао смерове. А ми, свак за себе, и сви за-једно, треба даље, са чистим срцем и исправним деловањем, да распаљујемо његов пламен и стварамо.

*** *** *** *** **

Теку километри, теку еони. Мењају се слике пејзажа, мењају догађаји. Пролазим Наис, возим кроз клисуру. Нигде нема табле обележивачице која би подучила радозналог путника знамењу Сићева. Име планине и клисуре се везује за ветар сићевац, који уме да фијуће и да бесни низ Вилину реку која је прекрштена у Нишаву. Тринаест година после хидроценртале на Нијагари почела је да ради и мини хидроцентрала “Света Петка“ или “Вила са Нишаве“. Идејни пројектант је био Никола Тесла, касније проглашен за почасног грађанина Сићева. У овом подручју расте шездесетиосам ендемских биљака од којих помињем рамонду и жалфију. Са леве стране пута налази се мала црква, озидана каменом, а обликом потсећа на пчелињу старинску кошницу. Мало изнад налази се новија црква, украшена живом, живооком, иконом Свете Петке Иверице. Причало се у народу да су на овом простору Османлије преваром отеле, потом и закопале дванаест живих девојака. Мислило се да је то легенда. Приликом изградње храма пронађене су њихове кости, као и накит. Руку уметника који је осликао икону Свете Петке, то се лако види, водила је виша сила. Гледам у живе и дубоке очи светице, препознајемо се, и тихо, безгласно причамо. Онда нестаје духовни шапат, нестајемо обоје, а очи нам се у Вечности стапају…

*** *** *** *** ***

Прелазим Нишаву и узаним путем пењем се ка манастиру Пресвете Богородице. Место има снажно природно дество, има много цвећа, има топле и искрене очи монахиња, испране и осветљене молитвом, има меку, хладну и лековиту воду. Када са овом водом и матичном водицом добро исперемо оба ока, и треће око, потом и осталих деветнаест очију, видећемо да, осим Лепоте, на овом свету ничега нема. А Лепота је – постојање.

*** *** *** *** *** *

Посетио сам и бању и био на извору. Увек сам волео изворе! Изуо сам ципеле, заврнуо ногавице и ушао у воду. Заиста је, заиста је дивна згода кад нам ноге греје нишкобањска топла вода… Ах, што нисам мангуп! Око бање густа шума, препуна стабала – близанаца – по два стабла из једног корена. У неком животу то су били љубавни парови, али се нису довољно наволели, или их је неко раздвојио, па су одабрали да у овом животу буду дрвеће, и одабрали су да буду спојени дужи низ година, јер дрвеће живи много дуже од људи, док се људи не сете да су вечни у физичком телу.

*** *** *** *** *** **

У Наису пажњу су ми привукла два споменика покрај Вилине реке – црна наказа, ватикански поклон, сличан бауку и кошмару, и бели, Миротворац, пун стваралачке снаге и чежње за општим миром и складом. О црном имам потпуно исто мишљење као и о споменику Незнаном јунаку на Авали, По-беднику на Калемегдану, маузолеју Његошу на врху Ловћена… и неким другим радовима туђинаца и безбожника. Треба их благословити и уклонити, и вратити старе објекте и ознаке и ослободити енергију природе…

*** *** *** *** *** ***

Свесно настављам Пут. То је мој живот. Волим путовања кроз чудесне светове унутарње и предивне светове видљиве, и никада, никада нећу престати да путујем… О, путниче, намерниче, добро дошао! Изволи слатко и воду и одмори уморне ноге. Ако идеш даље, срећан ти пут! Ако тражиш Бога, посматрај широкогрудо све створено. И препречи

 

Ко би писмо људима дао,

Оруђа разна вековима ковао,

Красне скулптуре, још од давнина,

И храмове фрескама украшавао?

.

Ко би памет овом свету дао?

Сваки умни научник овде је постао.

Ко би знања и предања

Кроз еоне разаслао?

.

Ко би инатом побеђивао јаче,

Ко би стао на мегдан, јуначе?

Хорде мрачних и тамних сила

Само на Србство скаче.

.

Ко би племените гене

Делио свима на свету,

Плаветан поглед, злато у коси,

Ко би увек био на тапету?

.

Ко би ширио доброту,

Стварао лепоту,

Ко би зрачио правду и љубав,

Братски загрлио свет сав?

.

Када би човечанство искрено било,

Кога би прославило?

Кога би чували ко мало воде на длану,

И кога би стално славило?

На пиједестал света ставилоJ

У почетку беше сребро. Сребро са патином боје густе магле, зеленкасто-црним пегама скраме. Сачувана амајлија. Нада да је унутра преживела светла белина, сјај. Побожно скидам скраму, откључавам светлост. Сребро. Догађају ми се све сличности са њим: месечина, бели лабуд, бело лице, бисер, светао глас, бели анђео, светла реч, вода, дрво, бол. Светло на тамној позадини. Бол слепих. Слепило за боје. Сећање их је знало, речи су их памтиле, али је без боје остало биље, небо, вода и камен. Без боје, са мном све је бивало сродно, блиско: чежња, тамна позадина живог сребра.

Потом се истопи метал беле месечине, светлог анђеоског бола, и преобразише се и светлост и тама у којој се заче. Тама задоби моћ. Свепросторна и дубока згусну се се у ткиво црног монолита, језгро исијавајућег црнила, магијске светлости. Кажем магијске, јер рашчини моћ сребра и белих сновиђења лепоте, и јављаше се изнутра, са дна најглувљих дубина, из невидела времена. Из неког кључног средишта исијаваше знацима, слутњом Божјег семенас, златног зрна из кога је рођена ватра, свелепота светлости, очни вид, љубав, тајна смрти, Млечна стаза. Некад то беше распрскавајуће блистање, јавка, зов из срца црног монолита који је у мени, у космосу, на дну црне воде.

Некад магија светлости у крви за којом срљам кроз црну твар, црн крвоток, живе ране, самоћу, узалудност. Рашчињавам се понекад сновиђењем сребрног праха, белих птица, нежности, милости руку, бисерних речи. Понекад свеколиком немоћи, горком водом и катраном.

Напослетку исија, згоре црно језгро. Растави се простор, крв и ватра, расу се, још једном преобрази светлост. Би од ње некад туга светлости, сећање белине, некад лед, кристали, залеђено зрно под доњим сводом. Некад илузија горуће звезде изгубљене у другом времену. Беше то последња игра кључне светлости, погибељ у сновима поданика.

Рашчини ме дан земљом и пепелом, мирисом горких трава, препознатих предела. Из злослута предсказаног, из окриља велике сенке, узе ме за руку, прими ме моја блага, добра светлост. Она која зна, скривена ходи и чека да је познам макар на развођима, расколима и пустолинама. Макар на простору између залуђености и залудности. Или на свршетку.

С.М: Збирка – “Преображавање светлости“

Промуклa звонa даљина

Носе те далеко

Успомене бледе

.

Тихујем

И дочекујем јутра

Безгласна

.

Гледам ветар како се

Хвата у коштац

.

Са искрама дана

И плешу у мистичном

Кругу

.

Чекам месец и звезде

Да ми покажу пут

До рађања новог свитања

.

Корачам кроз росну ливаду

Покрећем своја једра

.

Уздижем се до

Поспаног облака

Милујем га

Латицамасунца

.

Дајем светлост и топлину

Очима мојим

Срце пуним радошћу

 

Пусти мој народ ти

витеже пакла,

ти охоли Господару страсти.

Пусти сужње јер Молитва је јака,

јер у људима се будим.

Сва мора поклопити ме неће.

Змије ће ти очи ископати

и светлост моја учиниће те слепим.

Да! Пусти мој народ

ти анђеле црни

јер Вечерњача у пуном сјају сија

и Сузе Праискони

у крви ће те утопити.

Пусти мој народ!

С.С.Л: “Изгубљено царство“