У Европи у срцу Балкана

Има један народ богом дани

Што са митом косовскога боја

Шест вјекова своју душу храни

Ту ђе Дунав и дубока Сава

Кроз панонску протичу равницу

Живе људи , што су од вајкада

Умирали с’ осмјехом на лицу

Ђе Цетина кроз поља вијуга

Ђе урвине , Лим с’јече плаветни

Живе људи , душе благородне

Живе људи , храбри и паметни

Ђе хук стоји Ситнице и Дрине

Ђе Морава цвјетне плави равни

Ђе се исток са западом спаја

Живе Срби народ православни

Ту је Његош додирнувши звјезде

Изњедрио своја славна дјела

Ту је Милош напис’о Сеобе

Ту је Андрић добио Нобела

Ту су многе војштиле армаде

Од бојева ту се земља тресла

Ту је рођен Михаило Пупин

Ту је очи отворио Тесла

И одатле отишо у свијет

Ђе атлански океан пјенуша

Али српством до краја живота

Дисала је Николина душа

Да’ дар имам великог Хомера

И његову оловку у џепу

Не бих мог’о све велике Србе

Поменути у једноме епу

Све јунаке челичнога срца

Војсковође , мудраце , поете

Што су име прославили српско

Широм св’јета и широм планете

Бог да мисо’ подари ми бритку

Ко оштрицу мача или ножа

Да ми озгор’ из небеског царства

Шапће риме Јесењин Серјожа

Да ме Свети подучава Сава

Да ум имам Думе ил’ Толстоја

Ја опјеват , не бих мого дјела

Великијех српскијех хероја

Нит све тешке муке и несреће

Што трпјесмо у злу и расулу

Ко опјеват може Јасеновац

Ко опјеват може Ћеле кулу

Да смо били мало мање храбри

И повит се знали када треба

У земаљском сада би нас царству

Било више но у царству неба

Ал наш народ није хтио никад

Пред силама моћним да се згрби

Ми смо људи непокорног духа

МИ СМО ГОРДИ ПРАВОСЛАВНИ СРБИ

Наш род славни вјековима стоји

Ту ђе царства мегдане дијеле

За крст часни и слободу златну

Рјеку крви , пролили смо вреле

Пркосили кукастоме крсту

Петокраци и полумјесецу

Ал Исус је Христос са небеса

Вазда чуво своју српску дјецу

Пркосили великим и моћним

Умирали не пуштајућ слова

Ал одрекли нијесмо се никад

Православне вјере и Косова

На Кошаре и Кајмакчалану

Гдје је поток људске крви тек’о

Гинули смо храбро пјевајући

“ Боже правде “ и “ Тамо далеко „

Кад год да је на род православни

Ишла нога проклетог туђинца

Стајао је у крвавом рову

Црногорац поред Шумадинца

Кад год да је пут светиња наших

Пукла пушла клетога крвника

Ужичанин јуришо је храбро

Покрај свога брата Крајиш

ника

Херцеговац поред Личанина

Љутијех је допадао рана

Ми смо Срби , ко храст који има

Један корјен а стотину грана

Наш несвесни народе,

никако да се пробудиш…

Опсенама те разним заводе,

да блиску пропаст и не слутиш…

.

Мој народе потпуно опкољени,

хоће да сврше с тобом, да узму последњи данак

од тебе…

Ах, народе мој вољени,

устани, брани своје, погледај око себе…
.

Пробуди се, погледај, у блистави зрак,

у сунце, које је већ на небу високо

и које те опомиње: живи и буди јак…!

Поезија лужичких Срба; приредио Предраг Пипер

Бескрајна комето, звездани ти двори,
пета димензијо, галаксије зброји.
Немирна тишино временских полета,
прошло је будуће, све до краја света.

Замах снажних крила птице рајских башта,
песмо са небеса, исписа те машта.
Месечино сјајна, ти поноћно Сунце…
Црну таму гања узбуркано срце!

Поларна светлости, опрост за магнете.
Вуку ме, привуку и тад… Збогом, свете!
Незнана плането љубављу створена,
орбита је твоја, његова рамена.

Kристалу скривени изнад седмог неба,
облачаста магло световид погледа.
Господару сата, секунда и трена…
Разведри се око, нановорођена!

Уз дашак лахора и прах старог стабла,
ветрићу дивоте благородних нада.
Шумовито куца под ребрима бубањ,
срећа, осмех, туга… И суза је љубав!

Кад ме нешто схрва, бежим код Ње.
Да тежином погоде ме речи
и састану се две судбине.

Велика си, знам те душо гозбена.
Гозбом живот у шарку си претворила.
О камен се чешеш, бестидницо гујо,
стари живот кошуљицом са себе да стргнеш.
Пером ропћеш да осушиш ране,
са висине на све стране гледаш.
Пужње ти черуп не видело,
а камоли арку златом пресијану.

Срешћемо се опет, кафу грку у трње да распем
а благу на сунцу да сварим.
Да нам шербет буду разговори.

Фото: Н. Аљтман. Портрет А. А. Ахматове, 1914. год. Руски музеј.

 

одлази. лепо видим како се удаљава

у трену све је згасло около мук и страва

.

као да не зна оно о чему вазда ћути

њено је моје време њени сати минути
.

и речи за које не знам одакле више цуре

њене су све до једне њене су и цезуре

.

њен сам коначно и ја чији бих иначе био

ако сам пред њом икад пред Богом нисам крио

.

одлази! спаса нема! толико бар разумем

сам сам. а са собом никад ништа не умем

На извору седам река

Светле Богиње моје прамајке

Крштавају ме даровима.

МОКОША рукама мојим

дарује кућанске вештине.

ЖИВА држитељка плодова

Вечне младости и Љубави

поји ме путиром Божанског сока

из велике чаше Вечног живота.

КАРНА ме дарује амајлијом познања

да су болови растанка привремени.

СРЕЋА ме плете нитима живота

и дарује моћи стварања од помисли.

ТАРА излива милост и посипа ме

лишћем храста брезе и јасена.

Назваше ме БЕЛИЈА да се Светла у

мени буде да Свету дарујем сећање.

 

Зде почивает

раб Божи

прота Милутин Илић от села

Гуче

Јануара 14, љета 1814*

.

Венчавао и крштавао.

Прекађивао славске колаче

Војштио са Карађорђем,

војводством овенчан…

После опела,

Виђали га да јауче,

Не само плаче.

Празан му гроб у манастиру

Свете Тројице,

на

Овчару,

Мошти у родној Гучи,

где, у божанском миру,

Слободи и Светосављу учи.

.

*Манастир Свете Тројице на Овчару

Р. Н. Маринковић, Н. Н. Стојић: “Карађођуше

Слово Д у Азбуци носи назив ДОБРО и оно представља срчану чакру – средиште човекових осећања относно душе.

Дух пресликавајући своје начелне принципе (Свест, Звук, Светлост, Реч) твори човеков ум (свест, слух, вид, говор) који се као такав усељава у тело са отговарајућим органима (мозак, нос, уши, очи, уста). Под привлачним дејством Духа, животна сила супротног усмерења подиже се из Земље (из материје) ка Духу творећи човеково тврдо тело. Дух се усељава у подобно човечије тело кроз теме и спушта се до груди где се сусреће и укршта са несвесном животном силом Земље. Сусрет Духа и Тела – Неба и Земље – у пределу човекових груди чини јединствену човекову ДУШУ.

Душа, коју можемо да посматрамо и као дете Духа (Дух у Телу), испољава се на равни грубог тела као човекова витална функција дисања относно ДАХ. Плућа су стога смештена у грудном кошу – у подручју срчане чакре. Удах (рађање) и издах (умирање) оличење су Божијег Ритма Живота који се испољава као равномерна смена супростављених принципа (као дан и ноћ), на човековој равни. Све што је живо дише. Све што је живо рађа се и умире. Изнова и изнова.

Без даха не можемо дуго да живимо у грубом телу. От начина дисања зависе многе телесне функције. Правилно и равномерно дисање покреће крвоток, лимфу и доток кисеоника у мозак што оживљава и исцељује тело, покреће мождане функције. Кратак дах је углавном узрокован стресом, страхом, паником и другим негативним осећањима. Дубок дах узрокују радости, узбуђења и задовољства. Дакле дах говори и о квалитету живота који водимо. Испуњен , душеван живот наш народ уме да назове: живот пуним плућима.

На душу можемо да гледамо и као на женски вид Духа (Разум) који се испољава као ЉУБАВ. Стога се у човековом тананом искуству душа испољава као узвишена и дубока осећања. Срчана чакра је поље ЉУДСКОСТИ а осећања срчане чакре или душе, које приписујемо људскости, једном речју називамо ДОБРО.

ДОБРО је својство људске душе и мерило њене присутности у телу. ДОБРО је такорећи програм са којим се људска душа рађа у телу. ДОБРО потиче от САВЕСТИ (свести) која долази от Свевишњег Бога Творца – Родитеља Душе. Зато су ОСЕЋАЊА етимилошки у вези са СЕЋАЊЕМ. Сећање на Извор буди САВЕСТ и ДОБРО у нама.

Својства људске душе су: ДОБРОТА, ЉУБАВ, САОСЕЋАЊЕ. ДОБРО је свест о Извору – о заједничком пореклу свих живих душа. Зато ДОБАР човек зна да ако шкоди свету око себе шкоди себи самом. То је истинска САВЕСТ.

Знак слова ДОБРО представља Изворну Свест Духа (АЗ) спуштену на Земљу, на тло, относно усељену у тело. Зато је ДОБРО и представа ДОМА или ДВОРА као и представа ДВЕРИ између два света – Духа и Тела.

Када обрнемо слово Д наопачке, добијамо рогати лик сличан представи хришћанског ђавола. Овде се ради о извртању принципа ДОБРО относно изопачењу људске душе. Када човек изгуби сећање на Извор (постане безосећајан и несавестан) и обрне Изворне Божије Принципе, тако што своју вољу подреди смртном телу – променљивој материји уместо Духу, он полако почиње да губи душу. Такав човек се подређује нагонима нижих енергетских средишта свога тела који изокрећу његов ум. Моћ душе у телима таквих појединца се повлачи и губи. То је пут ка нељудскости – ка губитку душе. Нељуде описују злоба, охолост и безосећајност. Они рађају похлепу, грамзивост и завист.

Етимологија на тему: КАПО (глава, главни на италијанском), КАПА, КАПЕЛА (коју носимо на глави) уназад читано гласи ПАКО што даје објашњење смисла ОПАКОСТИ и ИЗОПАЧЕЊА. Бог изопачењака су гениталије – нагони, уместо главе – свести.

Ипак, докле год је Дух у Телу, душа води борбу између то двоје, између условно речено добра и зла. Људскост и нељудскост сваког трена воде битку у човековом срцу. То је изазов душе захваљујући којем она има могућност да расте и да се усавршава или да потпуно пропадне у мраку грубе материје.

Из ДОБРА се шире две мање рамене чакре које су оличење две стране човекове природе – РАЗУМНА и ОСЕЋАЈНА, као и два принципа испољавање душе – ДАВАЊЕ и ПРИМАЊЕ. Правилан рад срчане чакре огледа се у способности да се приме дарови живота као и да се вишак љубави пренесе и подели са другима. То је огледало равнотеже Свемира.

ДОБРО, относно водораван срчане чакре налази се у средишту човекове енергетске вертикале, у средишту Зрака стварања. ДОБРО се налази између три духовне и три телесне чакре. Ова чињеница је такође уткана у наш језик као речи среДина и меДиа (међа) где се слово Д налази управо у средишту тих речи. Зато се и орган ДОБРА и ЉУБАВИ у средини енергетске вертикале назива СРДЦЕ.

(Илија Зипевски, АзБукВеда – ДОБРО, девети наставак)

 

 

Овде где ја и твоја сенка

Чинимо сазвежђе снова,

Где ја и ноћ не можемо да се сложимо

Ни у ономе што јесмо,

Пролазе војске наших година

Копље до копља,

Мач до мача.

.

Овде смо иза свих завеса наги

И замишљени

Као реке пред кишу, овде смо

Неразумни и страшно сами

У својој даљини

Што се стапа са безвучјем

До тишине и заборава.

.

Овде смо две светиљке

Што се међусобно

У свом грљењу гасе.

Пролазе одбране наших година

Калпак до калпака,

Штит до штита.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“