И би дан…

Завеса сен по соби просу,

клизи свила, пар чарапа,

стрже кама расцветалу јесен.

Слашћу шапат ори

испијајући ширу у част

стопалског гажења.

.

И би сат…

Глава до рамена.

Би пој школског звона,

окрете се она

свилу да дохвати.

Сати кроз прсте цуре,

време је показатељ

смираја или буре.

.

И би Он, и Она…

И калдрма стара турска

степениште што горе води.

Крену Она и реч је опи.

Бациће чарапе и фину свилу

али неће спрати ширу.

.

И би ћутња…

Гробна тишина.

Само шкрипи оловка фина

мастило троши, траг забораву прави.

Заборави, не заборави

реч, ширу, сат….

И пут ћорави.

Звезданим небом да се покријем,
месец да ми лежи баш на грудима,
лице да ми светли док се кријем
и тражим кључ у небеским ћудима.

Свачији је живот једно сазвежђе
по коме се стално сударају планете.
Сакупљамо комаде као у берби грожђе
не тражећи наук већ бројећи штете.

Ако једном ту путању успем да докучим
силе које привлаче невоље и срећу,
уметности живота бих могла друге да учим
а још сада знам да ни пробати нећу.

Свако има само свој Млечни пут.
Свима гори небом Кумова Слама.
Своју елипсу нека тражи и стоти пут.
До свог сам космоса морала сама.

Једини савет који сваком могу дати
је да свако по небу свој пут тражи.
На Земљи се живи и њој се врати.
Шта остане иза наших тела мртвих
нећемо знати, али се само то важи.

 

Данас нам је велики дан-14 јануар – почетак нове магичне године, а почиње Великим постом. Постимо, седимо на води, мада нам је данас дозвољено да попијемо кефир, а онда ћемо седети на води наредних дана и 19 јануара је већ на светој води. Сви пливамо у ноћи 19 јануара, прихватајући благодат свете воде и изнутра и споља. Шта се истовремено дешава са телом? Чисти се, долази до природног чишћења, све ћелије су очишћене. Тело је уморно од варења хране, потребно је да се одмори, време је да сви органи постану мало добри, важно је. Црева, бубрези, јетра, све ће се чистити водом. Биће подмлађивања тела. Разликује се трајање свачијег великог поста, све зависи од вежбања, старости, жеље, нико никога не форсира. Ако имате жељу, хајде да се подмладимо, зашто да не. Претходно у ово време сељаци нису имали много посла. Наравно, радили смо, али смо знали и да одморимо. Ово је остало: купање, чело, лакоћа у телу, лепота. Претходно су чаробњаци четрдесет дана постили, одмарали, смогли унутрашњу снагу. Месо ће узети своје месо, али дух ће ојачати.

-гугл превод  текста-

Тада рече Алмитра: Говори нам о Љубави.

А он подиже главу и погледа на људе, и мук завлада мену њима. И снажним

гласом рече:

Кад те љубав зове, слиједи је,

Премда су јој путови тврди и стрми.

А кад вас крила њена понесу, предајте јој се,

Премда вас мач скривен у њезиним перима може ранити.

А кад вам говори, вјерујте јој,

Премда њезин глас може раздрмати ваше снове као што сјеверац пустоши перивој.

Јер, као што вас љубав круни, тако ће вас и разапети. Јер, колико вам помаже да растете, толико вас и поткресава.

Као што се успиње на вашу висину и драга вам најњежније гране што дршћу на сунцу,

Тако ће вам сићи у коријење и протрести их док приањају уза земљу.

Попут снопова жита она вас у се скупља.

Она вас млати да би вас разголитила.

Она вас сије да би вас лупине ваше ослободила.

Она вас меље док не побијелите.

Она вас мијеси док гипки не будете,

А онда вас меће на свој свети огањ, да постанете свети крух за Божји свети пир.

Све ће вам ово љубав учинити како бисте дознали тајне својега срца и да бисте по томе знању постали комадић срца самога Живота.

Али, ако у својем страху будете тражили само љубавни мир и љубавни ужитак,

Боље вам је да покријете голотињу своју и да одете с гумна љубави,

У свијет без годишњих доба, гђе ћете се смијати, али не пуним смијехом, и гђе ћете плакати, али не свим својим сузама,

Љубав не даје ништа осим себе и не узима ништа осим себе.

Љубав нема ништа нити се она може имати;

Јер, љубав је довољна љубави.

Кад љубите, не ваља да кажете: ≫Бог ми је у срцу≪, него радије: ≫Ја сам у Божјем срцу.≪

И не мислите да можете управљати путем љубави, јер љубав, види ли да сте вриједни тога, управља вашим путем.

Љубав не чезне ни за чим другим до за тим да се сама испуни.

Али, ако љубите и свакако морате имати жеља, нека вам ово буду жеље:

Растопити се и бити попут жуборна потока који пјева своју пјесму ноћи.

Упознати бол од превелике њежности.

Бити рањен властитим разумијевањем љубави;

И крварити с весељем и радосно.

Пробудити се зором крилата срца и захвалити за још један дан љубави;

Смирити се о подневној ури и разматрати љубавни занос;

Вратити се с вечери кући са захвалношћу;

И онда заспати с молитвом за љубљено у срцу и с пјесмом захвалницом на уснама.

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

К’о о брокат се поноћ по пољу расу

и капи своје у бисер ниже.

Онда се јутро окоми на росу.

Журно је, к’ о маглу, ка небу диже.

.

Само је шипраг чува кришом.

Те њене капи, к’ о вино точи.

Понекад, само, сретну се с кишом,

кад сузе тихо, небеске очи. …

.

И у том јутарњем магновењу,

кроз зраке сунца, к’ о од муслина

и лик се појави на камењу,

порука давна, од оца, за сина.

.

Скамењен војник са крајпуташа,

затечен пређом паукове мреже,

сам стоји, уместо међаша,

на груди своје, оружје стеже.

.

Он стоји мирно на вечној стражи

и међу чува к’о дивљу срму.

Погледом каменим он неког тражи,

док стоји ту, на сеоском друму.

.

Опет ће поноћ бисер да ниже,

скупивши брокат, јорган да кроји

и крхка јутра бити све ближе,

камени војник на стражи стоји.

.

Човек и камен у исто време

чувају земљу рођеног оца.

Ратова носише исто бреме

уз помоћ јединог Бога, Творца.

.

М.М: Збирка – „Србијо, вољена копљем и песмом“

Илустрација – Миливоје Мирић

Кад сељак умире све се сневесели

Пшеница у пољу шљива у воћњаку

Његова душа на међу се сели

Тамо где је клецо при сваком кораку

.

Кад сељак умире походе га звери

С највиших планина из присоја гује

Његову душу Бог сељачки мери

На њиви небу где ветрови хује

.

Кад сељак умире небо се замрачи

Пресахне поток тихне цвркут птица

Његова душа у цвет се повлачи

Да се снова роди кад никне пшеница

 

До 1881. је СПЦ, као и све србске државе до тада, користила Српски календар Светог Саве. У њему је година почињала у априлу, а време се рачунало од библијског Потопа па отуда на многим старим споменицима другачије датовање у односу на савремено, јер је по том календару сада 7529. година.

Међутим, након што је потписана „Тајна конвенција” између Аустроугарског царства и Србије, наша земља се обавезала да уведе јулијански као званични календар Србије и СПЦ. (иначе, широм света је тренутно у употреби око 50 различитих врста календара)

У неким деловима Србије се Србска нова година назива и Мали Божић.. Износи се глава од божићне печенице, долази положајник, рано се руча, а деца обилазе стоку хранећи је остацима јела од ручка. Према обичају, Бадњак се чува до Србске Нове године, када се праве крстићи и стављају на воће, односно родно дрво, како би година била родна. Овога дана СПЦ обележава празник Светог Василија Великог.  

Обредни колач Василица  спрема се за србску Нову годину (или Мали Божић). Осим назива Василица овај обредни колач у неким крајевима Србије називају још и васуљица, масленица, папуљица, груваница, бараница, папреница итд. У Василицу се ставља и новчић, исто као што се чини са  Чесницом.

Нову Годину  овога дана,  обележавају: Јерусалимска црква, Руска црква, Српска православна црква, Грузијанска црква и Света Гора Атонска.

Извор: Објектив, Мондо

Лепа и Мудра

Главна јунакиња чувене руске бајке оличење је словенске богиње растиња, шума и свеколиког богатства на Земљи. У српским бајкама она је обично безимена и помиње се само као „ђевојка”

У древна времена, када су Стари Словени још живели у свету у коме се јава и сан нису разликовали, настала је бајка о Василиси Прекрасној. Духови тајанствених шума и густих измаглица које плове изнад моћних река породили су један од најлирскијих ликова руских предања, жив и данас. Обдарена мудрошћу и способношћу преображаја, Василиса се јавља још под именима Василисе Премудре, Марије царевне, Марије Моревне, Елене Прекрасне…
Древна бајка гласи овако!
У неком граду живео је богати трговац који је са женом имао кћерчицу Василису. Мати се разболела, па је на самрти својој дванаестогодишњој кћери оставила лутку чаробницу коју је Василиса требало само да нахрани да јој она испуни сваку жељу.
Након женине смрти, трговац се убрзо оженио удовицом која је и сама имала две кћери. И како у причи обично бива, маћеха је мрзела пасторку, зато што је била лепша од њених кћери, па јој је задавала многе тешке послове, које је Василиса успешно савладавала уз помоћ чаробне лутке.

Једнога дана маћехине кћери су на превару угасиле кућни огањ и Василису послале по ватру код страшне Баба-Јаге. На путу до страшне Баба Јаге девојка је срела три чудна коњаника: један је био сав бео и у белом руху, други на црвеном коњу, а трећи сав у црном.
Око колибе Баба-Јаге  лежале су људске кости, а на плоту су штрчале лобање с ватреним очима. Ноћу су те очи сијале тако да је на пропланку било светло као усред дана.
Да би добила ватру, несрећна девојка је код Баба-Јаге радила најтеже послове које је успевала да заврши само захваљујући својој лутки. На крају је добила ватру, заправо лобању с ужареним очима.
Маћеха и њене кћери радосно су је примиле говорећи јој да откако је отишла нису имале ватре у кући. Када су лобању с огњеним погледом унеле у собу, очи су маћеху и њене кћери претвориле у прах и пепео.  Наставак приче каже да се Василиса захваљујући вредноћи и домишљатости, удала за самог цара.

 
Лутка као тотем
Испитујући архаичне елементе, руски научници закључили су, да је прича настала у време, кад је словенски народ преко колективног праузора и вере чинио целину, без обзира на родовске разлике и територијалну распрострањеност. Зато с великом сигурношћу може да се тврди да је Василиса Прекрасна оличење словенске богиње растиња, шума и свеколиког богатства на Земљи – Љеље, Љуље, Леле или Пољеље. Њено обожавање везано је за далеко претхришћанско време – доба матријархата.

Наши етнолози верују да смо већину својих најстаријих бајки у којима су женски ликови средишње личности одавно заборавили, те је у српским бајкама истицање ове богиње обично безимено и да се помиње само као „ђевојка”.

У старо време одржавао се и девојачки празник, 22. априла (5. маја), познат као Љељник. У великим невољама жене су богињу позивале у помоћ, тако да је код јужнословенских народа „леле” уобичајен усклик којим се изражава туга и немоћ – лелек!
У бајци се помиње још један прастари део и руске и свесловенске културе – лутка „чуварица” или тотем. Иначе, у руској литератури помињу се лутке „зернушка”, чији дух доноси благостање и чува жетву, „десеторучица”, која помаже у домаћинству и чува породични праг, а „пеленашка” и „бесоница” штите децу… Јунакиња бајке о Василиси пред сваки задатак врши обред приношења жртве – храни лутку, чиме оживљава духа заштитника који живи у њој и приморава га на делање.

Родбинска веза са богињом смрти.

Баба-Јага је у српској митологији познатија као Бабарога или Јагбаба. Појављује се у разним обличјима и веровало се да душе умрлих спроводи у царство мртвих. У словенској митологији називана је заједничким именом Морана, Мора, Морена, Марана, Маржана. Стога је врло занимљиво што се лик Василисе Прекрасне у појединим верзијама бајке назива и Марија Моревна, што сведочи о „родбинској” повезаности Василисе с древном богињом смрти.
У време кад хришћанство још није било учвршћено међу Словенима, постојао је обичај „жагања бабе”. Стари Словени су Баба-Јагу, лутку (куклу) направљену од сламе, тестерисали и тако обредним „убиством” означавали почетак младог лета.

Лужичани ову сламнату лутку стављају на високу мотку, а потом је каменују.

У кијевској области, уместо сламнате лутке, често се користи лобања какве крупније домаће животиње с роговима, украшена пшеничном или ражаном сламом.
Поводом овога митског лика Вук је у свом „Рјечнику” забележио да:
„У Сријему гвоздензубом плаше децу, а особито младе преље, говорећи да она носи у лонцу жара, и да ће спалити прсте онима, које добро не преду.”
У бајкама је лако уочљив међусобни однос појединих митолошких бића. Ткз. сунчана божанства доводе се у везу с „белим” и „црвеним”, а подземна с „црним коњима”.

Сварожићу-Радгосту био је посвећен бели коњ, а по његовом ходу предсказивала се будућност.

Богу Триглаву посвећен је црни коњ, па се по ходу и овога прорицало на исти начин.
У „Збирци српских песама са митолошким карактером” коју је сакупио Милош Милојевић 1869. године, занимљив је део песме о врховној богињи Тројани:
„Второ хоро од младих
невести,
Од невести кћерки
на Љељини,
А внучиња на тај стара
Јага…”
Овде запажамо да су младе невесте кћерке Љеље, односно унучад Баба-Јаге. Према томе, пратећи целокупан садржај песме, сасвим је могуће да су Баба-Јага и Љеља два лица једне исте врховне богиње, тачније Баба-Јага као зимски – старији, и Љеља – као пролећни и млађи лик.

Код старих Словена уобичајено је да врховна божанства имају по неколико глава, односно лица, тако да је поменута Тројана или Троједна слична мушком божанству Тројану, врло вероватно приказивана и на овакав начин.
По правилу, у бајкама, Баба-Јага станује у колиби на пропланку, која стоји на кокошијим ногама. Овај опис нераскидиво је везан с првобитним погребним обичајима појединих словенских народа.
Арапски писци из 9. столећа опширно описују погреб Руса, а у њима има занимљивих података и о погребу Срба. Наиме, они су забележили да се међу словенским народима само Руси и Срби сахрањују спаљивањем. Тако Ибн Рустех и Ибн Фадлан бележе да је за угледне умрле Русе на хумци од пепела и насутог камена, након спаљивања, прављен привремени гроб сличан кући с кровом на две воде. Ове грађевине називале су се домовина, срубец, жаљник и биле су или укопане у земљу или, чешће, подигнуте на два стуба попут кокошијих ногу. Сматрало се да ту, у првом времену након смрти, живи душа умрлог.
Сличне грађевине на два витка камена или дрвена стуба, украшена плитким рељефом, на хумкама од камена и пепела, својствене су и погребним обичајима древних Срба у раздобљу од 4. до 9. века. Након опсежних археолошких испитивања, овакве грађевине нађене су и забележене на просторима данашње Далмације, Лике, Книнске крајине, Босне, Херцеговине, Црне Горе и јужне Србије.

У свим бајкама колиба Баба-Јаге налази се на пропланку „усред густе шуме”. У доба Старих Словена дендролатрија (обожавање духова који се налазе у дрвећу) била је уобичајена. Прва култна места везана су за шуме. Духови из дрвећа повезивали су три света – „свет небеских богова”, „подземни свет” и „свет људи-земље” – стога се шума сматрала граничним светом у коме се дешавају натприродне појаве.

Велики женски пут
Према „Велесовој књизи”, која говори о животу словенских племена од средине 7. века пре наше ере па до последње четвртине 9. столећа, Стари Словени сматрали су себе децом Сунца, те су имали високо развијен култ огња. У етнографији је описан обред „обнављања огња”. Обред се вршио у случајевима велике беде, болести, ратова, али и у току неких календарских празника. Нови огањ обично су палили старци и ожењени мушкарци, али белоруски научници тврде да су у најстарија времена овај обред изводиле девице. Код Руса се задржао такозвани Купальский костёр, а код Срба су у исти дан Ивањданске ватре.

 
Извод из текста, аутора, Татјане Марковић

Извор: Политикин Забавник;   фотографија, Завештање предака

-извод-

…ЈЈЕР ВИДЕХ ЗАСЛУЖНОГ КАКО БЕДНО ПРОСИ,

И НИТКОВА ШТО БОГАТО СЕ КИНЂУРИ,

И ОДАНОСТ КАКО ПОНИЖЕЊА СНОСИ,

И ЗЛАТНА ОДЛИЧЈА О ПОГРЕШНОМ ВРАТУ

И САВРШЕНСТВО У БЛАТНОМ БЕШЧАШЋУ,

И ДЕВИЦЕ СИЛОМ ПРЕДАТЕ РАЗВРАТУ

И СНАГУ СТРАЋЕНУ НЕСПОСОБНОМ ВЛАШЋУ,

И УМЕТНОСТ КОЈОЈ МОЋНИК УЗДЕ СТАВЉА

И ЗЛОЧИНЦЕ КАКО ВЛАДАЈУ ДОБРОТОМ,

И МРАЧЊАШТВО КАКО МУДРОШЋУ УПРАВЉА,

И КАКО ИСКРЕНОСТ БРКАЈУ С ПРОСТОТОМ…