Прокупље, Блаце, Куршумлија,
све је то наша топличка авлија,
све је то наша фамилија.
Родна кућа најмилија,
од природе чаролија,
земља родна, најплоднија,
шљива зрела, најзрелија,
топла рука, најтоплија…
Бака, дека, дечурлија,
лепа цура и делија,
увек нека враголија,
народ наш највеселији,
срце с југа најврелије,
страсно, најстрасније,
душа човечна, најсветлија,
таква вам је раја,
топличкога краја.
Прокупље, Блаце, Куршумлија,
Топлица наша чудноватија,
судба наша најчаснија,
прошлост наша чувенија,
постаде сада најзапуштенија,
заборављена и најзанемаренија.
Болна нам је Топлица, наболнија,
тужна, најтужнија…
Прокупље, Блаце, Куршумлија,
тужна је сада ова наша авлија,
Топлички крај, наш заборављени рај.

Фото: Топлички крај; Википедија

Да ли опет Астрал походим
када лепоте твоје гледам?
Ил’ те васкрслог заиста видим
жељан да твојим тиркизом пливам?
.
Песници красоти твојој певали
и ожалили кад Дунав те попи.
Сликари те бајком намолали.
Спознали Ад по празној ти рупи.
.
Појање молитви Небо упило
док су се душе Јованом кумиле.
Васкрсу се Језеро свештало.
Астралне слике му се твориле.
.
У сну походих бајку астралну
која ми готово стварна била.
Доживех и воду маестралну
док је машта за васкрс градила.
.
Ево ми опет драгог тиркиза.
Додола творбе га је призвала.
Оживео бисер фрушкога низа.
Љубав је њега снажно дозивала.
.
Лединци опет „море“ имају
у ком се огледа гора Фрушка.
Радгосно госту се сваком радују
ширећи руке за намерника.

Фото: Лединачко језеро; Википедија

Застала сам.
тамо где сам пошла,
не чека ме нико.
Окренула сам леђа будућности.
Супроставила сам се времену.
Ходам по добро утабаним стазама.
На капији седи уснули анђео
без мача правде.
Моје срце бејаше ноћ и пустиња.
Врт је затрпало лишће.
Живи ветар се спустио међу мртве.
Бејаше дуго и бело перо.
Један мутан и непознат лик
стајао је изнад њега.
Анђео иза се смеши,
а ја сам нема.
Ветар је однео моје речи.
Реком плови малени чамац,
а у њему неко кога бих могла
волети.

Фото: Анђео; Википедија

Кô свилене нити што их паук саткô,
По дрвећу виси месечине вео.
У пољу, уз реку, шушти јечам зрео,
И, кô крв, са грана руди воће слатко.
.
Мали дрвен торањ, као стража нека,
Уврх села стреми. Старо гробље ћути,
А крстови, маховином огрнути,
Своје руке шире, кô да сваки чека
.
Да загрли неког… И док поноћ плава
Трепти, и под божјом руком село спава,
Жетеоце чудне, коштане и суре,
.
Ја видим где с неба низ лествице слазе,
С косама на врату шобоћући газе…
И сврх села звони удар кобне уре.

Фото: Жетеоци; Википедија

Седефном зором озарени
Мудрошћу пролећни’ башта оплођени
у сновљу
у материји распеваној
кад пчеле нектар зобљу
и у свили биља где се зачне мирис благ
у гробљу
где кринови, буктиње зрачне, цвату за свет
осмехом тела људи сађу цвет.
.
Сјајем крстова над равницом бљесну
Од рода благословена
Покренути кроз влати, дивови сунца
у пламен благ
Као мирис послушне траве
сневан и драг
.
Затекну их пурпури младих зора
градећ пољупце у сјају
и капи роморанке у зеленој чаши
Славом мира светог где крв и вода зри
И невидљивих птица лет
загрми небом у тај час
јер капљом Даха људи сађу у цвет.

Нада АНИЧИЋ ЦРЉЕНИЦА
из двокњижја:“ПСАЛМИ У СВИЛИ ДУШЕ“

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

(Лирски записи)
01
Сједини Веру, Знање и Љубав!
Нека Вера буде истовремено Знање и Љубав.
Нека Знање у исти мах буде Вера и Љубав.
Нека Љубав прожме и обухвати Веру и Знање.
И, нека ова Божја Тројница буде твој Пут
и твој Живот!

02
Живот је највеће Чудо и највећа Тајна.
Живимо Живот, а не знамо шта је Живот.
Чини нам се да знамо, а не знамо!
Колико знамо, толико и не знамо.
Много више не знамо, него што знамо!
Веће је НеЗнање од Највећег Знања.
Када се, и како, догодио Живот?
Да ли је постао, или је рођен?!
Ако је постао – од Кога је постао?
Ако је рођен – од Кога је рођен?
Свеједно, да ли је постао или је рођен – Живот је могао постати само од Живота; Живот је могао да се роди само од Живота!
Живот пре Живота, и опет: Живот пре Оног Првобитног Живота!
Још сам као дете себи постављао ова питања и, још увек их постављам.
Вазда сам се чудом чудио, и свагда сам се дивотом дивио – Животу који је био, јесте, и биће – Највећа Тајна у свим Тајанствима, у свим Тајинствима!

03
Као дете, збуњивао сам своје родитеље, чудним и тајинственим питањима.
Једно од питања гласило је: А где сам ја био, пре него што сам био?
Где сам ја био пре рођења својега?
Сећам се живо, да су се отац и мајка зачуђено погледали, као да једно од другог траже одговор.
Онда је мајка рекла: Био си у мом стомаку.
А где сам био пре тога; где сам био пре свега што знате?
Наравно да нисам добио ваљан и задовољавајући одговор.
Ваљаног и задовољавајућег одговора није било ни тада, ни доцније.
Морао сам да трагам за одговором; морао сам самоме себи да одговорим на ово питање.

04
Деца збињују своје родитеље простим и једноставним, а суштаственим, животним питањима.
Нема родитеља који није био затечен и збуњем питањем својега детета.
Лаже сваки онај родитељ који каже, да га деца никада нису зачудила, изненадила и збунила овим простим а суштаственим питањима!
Зашто деца својим питањима збуњују све одрасле људе?
Зато што су деца до седме године изравно повезана са Галактичким Језгром, са Живим Богом Створитељем, са ПраИзвором, са ПраЖивотом.
Деца питају родитеље, питају одрасле, не зато што не знају, већ зато што много више знају од својих родитеља.
Деца знају, али хоће да пропитају своје родитеље.
Хоће да провере да ли и родитељи знају то што она знају!

05
Никада не лажите децу!
Ако не знате, реците им искрено да не знате.
Ако знате, онда им искрено и разложно одговорите на постављено питање.
Са децом увек разговарајте у Истини!
Учите од своје, поготову од деце млађе од седам година.
До седме године, деца су повезана са Небом; а после седме године, полако почињу да бледе и чиле Тајинствена Знања Неба.
После седме године, прекида се веза са Небом, веза са Галактичким Језгром.
Стога је одрастање болно.
Свако је одрастање болно.
Зато је одрастао човек трагично биће.
Одрастао је човек као риба избачена из воде на песковиту обалу.
Гуши се, те споро и болно умире.
Гуши се, па споро и болно умире, све док изнова не постане (као) дете.
Све док се снова не повеже с Небом, са Језгром Звезданог Јата.

06
Волим јесен.
Од детета сам волео јесен.
Јесен је за мене, од детета, било најлепше, најсликовитије и најдивотније годишње доба.
Јесен је за песнике и сневаче.
За сликаре и ине уметнике

Милони светлосних зрака од Творца
Сваки зрак је Мудрост од Мудрости
Сада созерцавам зрак Пут благослова
И повезујем са Свешћу Духом Душом

Пут благослова је кичма – вертикала
Којом тече чисто дејство врховне правде
Пут благослова је мирни пулс – гласник
Што увек истинито говори о стању Духа

Тајим стваралачку незаинтересованост
Посматрам вредне и разнолике духове
Свака травка и свако дрво има свог чувара
И свако место планина река језеро водеан

Врати се снени човече својој суштини!
Љуби људе птице цвеће делфине соколе
Љуби пустињу прашуму камен и вихор
Љуби духове виле волхове свеце богове

Љуби Природу себе Творца и благосиљај!
Не буди странственик на овој планети!!!

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Кроз вене тече крв српског цара
и крст који носим понос је сина.
На славуја гракнуле су вране –
над Косовом сјатила се тмина.
.
Под звоном што Православљем
звони, икона светли у чистој вери.
У нашој крви Светосавље гори –
издајници гостују тајној вечери.
.
Кроз вене тече крв српског цара.
Косовски завет у мени расте.
Заборавили сте ко сте, шта сте –
заборавили од Немањића да сте.

Фото: Фототека Србског Журнала

Прескачеш зидове давно изграђене
Ћуте окамењена стабла,
чекају ратника!
Шуми тихо шума зелена
Ветар је умирује са истока!
Удах, зрак сунца
Издах, зрак месеца!
Дођи!
Чека те мач од огња
и тоболац округлих стрела!
Поклон планине је порука
Доноси је птица бела!
Дођи!

Фото: Бела птица: Википедија

Преко пута куће је кућа,
између та два свијета
луна шкропи мисли
да не сузе по софри.
.
Преко пута стабла је стабло,
између та два ока
мјесечина лаванду дуби
фатаморганичним смиљем,
погане шутње криволови.
.
Да не прерасте себе,
а да не руши дан
и не прекида дан,
и да се напосљетку
двије ноћи рукама свежу
мамцима зачараних праменова
у ноћ, из које буђења нема.

Фото: Јудино дрво; Википедија