Свуда у сва чети’ри смера
око тебе атмосфера.
.
То је ваздух који дишеш
то је мирис ког миришеш
то је сунце то су кише
то је ветар који брише
.
и дим што на кашаљ тера
-то се зове атмосфера.
.
Где су деца нешто тужна
ту је атмосфера ружна
а када се дете смеје
-ко сунце да греје.

Фото: Фототека Србског Журнала

нема живота и да нема смрти
где би човек душу где тело да сврти

шта га то веселог далеко од раја
у небеса диже и са земљом спаја

и док свакодневно излази из коже
да ли се животи убрзано множе

од тајне рођења па до тајне смрти
каква чуда чини да ли ишта слути

и шта је са животом? бежећи од краја
испаде да вечност Ништа с Ничим спаја

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

Фото: Фототека Србског Журнала

Тама силна
Притиснула Земљу
Ал’ пупољци бијели
Миришу на радост
На бојном пољу
Ко Кошаре некад
Кад божури миришу
На младост
У пољу од трешњиног цвијета
Један хајдук
Своју сабљу оштри
Спреман је за битку
Свих битки
Потез мора бити прецизан
И јак
Погодити у центар
О јуначе не одступај ни метар
И зби се
Ал’ нема крви
А нема ни бола
Само крик свих утвара и звјери
Унутрашњег бића
Распршише се сјенке
Замириса трешња
Хајдук своју сабљу
Опаса за појас
И крену стазом бијелих двора
Пурпурних и седефних зора
О Оче радуј му се….

Фото: Фототека Србског Журнала

Не признајем ништа ако није магично

Сама душа магију ствара

Својим делима по Истини и Праву

– рече вила запис свој у етру

Изван света где стварају се звезде

Где су мисли оживеле чуда!

-слика Дима Дмитрев-

-приредила Верица Стојиљковић-

У мрклим тренима кад падне мрена и све црно ти ум покрије,

 чак и кад дође најцрња сена, 

у теби и даље срце бије.

.

Не хаје оно за мрачне сне

нит’ брине шта неко отети хте.

Куца у ритму, куца јер мора!

То му је једина праведна зора.

.

И кад све нестане…

.

И Све црно у облику без краја… 

Куља и хучи, лавина зла.

Људи се мењају у страху и боли

Звона не звоне ником ко воли…

.

А само трен и магновење!

За вечност и искру.

За живот и песму.

За Љубав тај једини плам…

.

То искра се у теби буди.

Не брине што наизглед нема људи.

Доћи ће…

Кад све утихне.

.

Стих вечности не може престати,

Ватра живота никада не гасне.

Жива никад не пресуши вода,

нити умиреш Човече од Бога.

.

Нестаје опсена!

Диже се копрена,

Престаје мора.

.

Извор-Звезда Род

-приредила Верица Стојиљковић-

Спотичем се о догађаје.
понекад и о људе.
.
Све је тако порозно
и поразно.
.
Измиче пред стварношћу,
али и пред илузијом…
.
Које су то вредности,
које ће одолети времену
и искушењу?
.
У свету пуном подела,
вреде само субјективна решења.
У друштву, које мисли
да је важније ИМАТИ
него БИТИ.
.
У окружењу у коме
је ЧАСТ заборављена
категорија, као и МОРАЛ
и САВЕСТ…
.
ВЕЧНОСТ је увек жива!
Запамћена у КЊИЗИ ЖИВОТА !!!

Фото: Фототека Србског Журнала

Вребно на кост чеону
Пси несити од незнани
Неумовима на умове непрелазне
На губнике злобљу свикле

Да затру грабно стрвинарски
Из неманије рђе безимене
Клицу племно животворну
Корен жилни питомуше милолисне

Рабни недоједи алосни
Угнути разливајући незакоње
Трагове утиру усковитлано
Људскости правдашке од вајкада

До мелема пелинскога
ЛелекањаТелалскога црнослуног
Нетрага недођије недовидне
У расуло.

Фото: Фототека Србског Журнала

Не обећавај ми ништа.
ако не можеш запад на исток да пребациш
ако угасиш месечину
ако ти киша није песма
.
Не обећавај
ако ти загрљај
није широка степа
стисак као клисура
пољубац као додир брда и неба
.
Не обећавај,
ако не можемо на пут до звезда
ако нам извор није радост
птичје гнездо дом
ливада постеља
.
Не обећавај
љубав, брда и долине
ако ти душа није модро пространство
Убиће ме скученост
Убиће ме празнина

Фото: Фототека Србског Журнала

Путујемо туга и ја
По ко зна који пут
у истом правцу
Долази воз, питам се
,, На ком перону је срећа? „
У ком вагону су путници
Који говоре мојим језиком
Који чују и виде као и ја

Стојим, шапућем
„Улазак је тежак без натписа“
Одзвања у ушима
Кораком журно до краја
.
„Зашто“, чух :
Познат је глас, узима ми руку
Сетих се, сузе поново крећу
Осмехом шапуће и
Показује таблу на којој пише срећа

Фото: Фототека Србског Журнала

Срео сам те тамо
Где ноћ дотиче руб дана;
где светлост прене
таму у праскозорје,
а валови преносе пољубав
једне обале дугој.
.
Срео сам те тамо
Где ноћ дотиче руб дана;
где светлост прене
таму у праскозорје,
а валови преносе пољубав
једне обале дугој.
.
Из срца бездане модрине
стиже златан зов,
а ја кроз сумрак суза
покушавам угледати
твоје лице,
и не знам јесам ли те
негде видео

Фото: Фототека Србског Журнала