(Кула белих ветрова подно Небеске)

Великој Души Владана Пантелића

Ако можеш да препознаш
Снове предака у водама Истера;

Ако можеш да чујеш
Далеке оне што ће
После тебе доћи;

Ако можеш да видиш душу дрвета,
Што на дну вода вековима снева,
И на тебе, гле, стрпљиво чека;

Ако можеш, у трену једном,
Да будеш предан
Правасељени и Великој Мајци;

И да заволиш сва бића
И светове ине – минуле и будуће;

И да у Љубави твориш
Дела мила Великом Духу Стварања, –

Онда си Ти, уистини,
Посвећени Син Човечији.

На водама Словенског Истера,
у Крњачи, јесени позне, 2010.

Фото: Дрво дуб, храст лужњак; Википедија

….
Пустиња у мени пева.
Ветар покреће дине.
Сунце блиста и пали
у недрима свето име.
.
Пустиња у мени плаче.
Надолазе воде промене.
Бујице односе песак
у бездане дубине мене.
.
Пустиња у мени јесте
место Свете Тишине:
ја што мислим да знам
још не знам своје Име.
.
Пустиња у теби јесте
место свете тишине:
ти што мислиш да знаш
још не знаш своје Име..

Фото: Пустиња; Википедија

Када нас више активности прати
Могу ли се праве ствари одабрати?
Како се не би у наносу хтења саплели,
Ставимо на папир све што смо хтели.
.
Правећи дневне и месечне активности,
Оне за рад и ред имају предности.
Месец дана више или мање,
Не мења много целокупно стање.
.
Свако годишње планирање
Има више простора за бирање.
Када ћемо послове обављати,
Можемо планирати више варијанти.
.
Да би све могло да стане,
Претварамо месеце у дане
Оступамо од природних токова
Ради неких временских рокова.
.
Знати одабрати шта нас срећним чини,
Добро дође, као светло у помрчини.
Гомилање послова из разних области
Може лепоту живљења да упропасти.

Фото: Кантар; Википедија

Ево још једног у низу ведрог јутра у мом животу
Јутра кога сам лако осмехом широм оивичио
Ох! уранио сам да стваралачки замесим живот
Да ми неко друго јутро не би освануло крезубо
.
Најближи комшија са ћерком – сиромашан узор
Она – трком изронила из зоре и забацила ранац
Подочњачки плаво богато подпетнички високо
Потрчала низ камени пут послу који верно чека
.
Њен отац пресамићен од врелог жезла живота
Вири у буљаво око распуклог источног прозора
Према тамноцрвеним и жутим ветрима истока
Истичући живот му је виорио као ланена завеса
.
Други комшија мрав у зони промрзлог погледа
Обучен у уско сиво и непрегледно кривудање
И не обазирући се иде кроз свој живот мрава
Продужава у даљ пут танких ставки и опстанка
.
Желите ли хоћете ли тако понављајуће живети?
То није живот дугих и широких видика слободе
Устанимо из свете ноћи поскочимо будни свесни
Изнутра знањем богати испеглајмо изгужвани свет

Фото: Беле руже; Википедија

Кораком тешким
газим први снијег
хорде магле
нападају јутра
.
Злодух збиље
заробио крик
кида срце
окове стеже
.
Сјене из таме
укорак ме прате
Псују
лажу
реже
и пријете
Лажу да те
више нема
Да си само траг
угаслог пламена
.
А не знају
они худи
да није тако
и да те има
.
Да си овд‌је
свакога трена
у грудима мојим
драга успомена
Да си вјетар
што милује лице
кап росе
на јутарњој трави
.
Сјајна звијезда
што трепери
мирис мора
дашак врели
.
Нису туга
они које немаш
туга су они
што ти срцу фале
.
Док тихи сјевер
празнину дише
у снове дођеш
са мирисом кише
Погледом кажеш
Немој да бринеш
Све је у реду
Више не боли
.
Путуј анђеле
Путуј
раширених крила
у царство доброте
спокоја и мира
.
Именом твојим
Поље мирише
уснуле љиљане
милују кише

Фото: Љиљани; Википедија

Три светла на реци.
Жута.
Тињају у тами.
Шта је под њима?
Слутим:
Стара шкрипава лађа,
шлеп крпљени,
ил рибар, поранио,
те веслом реку мути.
.
Три светла у диму реке.
Играју се скривалице.
Магла их помаже.
Крије.
А ја их, опет , тражим.
Нађем их, и помишљам-
можда су нечији дом

Фото: Светлоплава боја реке, Костарик; Википедија

I
Анђеле лажљиви, полако, полако,
Ја бих те опио тугом, веруј мени!
Овако – ја не смем, зуб за зуб – овако!
О, јади голом лажју заражени,
О, бедо, бедо поражених.

Анђеле лажљиви – није смртна рана
Патња, што се срце под екцемом скрива!
Али зашто душу болешћу извана
На растанку мучиш? И зашто целиваш
Бесциљно, као време, као кишна плима,
Уз осмех убијаш, за све, и пред свима!

II
О, стиду – тегобо! О, савести, хиру!
Колико је сања у растанку раном!
Када бих ја, човек, био пуким збиром
Уста, ока, плећа, образа и длана!
Ја бих знаку строфа, њином крику, бури,
И крепкости туге, и њеној лепоти
Подлего, и све их повео на јуриш,
Кидисао теби, о, моја срамото!

III
Од тебе ћу мисли да одвратим,
Не у гостима, за вином, већ на небу.
Код суседа неко некад ће да сврати,
Кад чујем звонце, сетићу се тебе.

Банућу к њима док децембар бруји.
Из врата у врата. Ходник је преграда.
„А ви откуд? Шта је, шта се тамо чује?
Какве ли сплетке колају по граду?

Да ли се туга свеједнако вара?
И да ли шапће: ‘Мишљах – да све мину’.
Још идалека, познаница стара,
Кликнуће бодро: ‘Ви сте, уистину!’.

Да ли ће трагови да поштеде мене?
Ах, кад бисте знали, како тужи годи,
Кад вас по сто пута током дана прене
И сличности лови улица у ходу!“

IV
Засметај ми, покушај! Дођи, кушај да угушиш
Овај напад очаја што куља данас ко жива у Торицелијевој пустоши.
Забрани ми, лудило – о, приђи, сегни, пустоши!
Сметај да брбљам о теби! Без стида, сами смо, смело!
О, гуши већ, о, гуши! Врело!

V
Сплети овај пљусак, ко вале, хладних лактова.
И као љиљане, атласне и власне бесциљем дланова!
Навали, ликовање! Напред, у видике! Лови – у бесомучној игри овој –
Гласе се шуме, загрцнуте ехом лова у Калидону,
Где као јелен, безуман, Атланту Актеј по пољани гони,
Где љубљаху се безданим азуром што звижди у ушима коња,
Целиваху док лавеж хајке одзвања
И миловаху уз јеку рога и треску дрвећа, копита и рике.
– О, напред! Напред – у видике!

VI
Разочарана? Хтела си у миру
Да се растанемо уз реквијем благи?
Уцвељена лика, док зенице шириш,
Уплакана, своју мерила си снагу?

С литургијом би фреске опале са свода,
Док с усана Баха музика све гиба.
Од вечерас види мржња моја свуда
Расплинутост. Штета, недостаје шиба.

У мраку, пренув се, из сна, при чистој
Памети, решила је – све ће да преоре.
Да је време. Да самоубиство ништа не користи.
Да је и то само – ко корњачин корак.

VII
Мој друже, нежни мој, о, сасвим као ноћу у лету Бергена на пол,
Паперје страшно што с ногу пингвина ко снег пада,
Кунем се, нежни мој, кунем се, није бол
Кад кажем – заборави, мој друже, спавај сада.

Кад као труп у леду до крова заривеног брода Амунџена,
У лику зиме, јарбола покривених ињем,
Лебдим у поларној светлости твојих жена,
Спи, друже, све ће проћи, умири се, не кињи.

Кад сасвим као север слеђених пољана
Крадом од будних санти и арктичкога снега,
Плашећи ко сабласт очи слепих туљана,
Ја кажем – не тари их, спавај: све је шега.

VIII
Мој што није широк, да по њему клонем.
Наслоним груди и забацим руке
За крај од туге, за земљоуз онај,
Кроз миље пута крченог до луке.

(Сад је тамо ноћ.) За свој знојни затиљак.
(Легли су у кревет.) Под твојих плећа окриље.
(И гасе светлост.) Да их пустим рано,
Доксат би их коснуо успаваном граном.

Не пахуљицама! Руком покриј хтења!
О, небеса клета, с браздом сред маглине
Крстовданских звезда, знаком закашњења
Возова што хрле у северне тмине.

IX
Клавир ће пену с уста да оближе.
Занос ће тебе да сатре ко сне.
Рећи ћеш: – Мили! – Не, викнући, не!
Уз музику, како? – Шта ће бити ближе

Но акорди што су у тами интимни,
Док, ко дневник бачен, сви у камин лете?
О, схватање чудно, само главом климни,
Климни, биће чудо! – слободна си, ето.

Не држим те. Иди. Иди, мила моја.
Одлази код других. Вертер је већ мртав,
А данас и ваздух има задах смрти:
Кад отвориш прозор, ти отвараш жиле.

Ево сам ти дошао и пришао
И додирујем те меко десницом
По коси челу уху врату рамену
Теби је мој меки додир можда
Жест жеравица или као струја
За мене то је – миловање Бога

И ја сам тобом високо понесен
Извор ватре – струје бива узбуђен
Грицкам за смирај коцку пасуља
И стискам зубима много жешће
Нађох те у среди руже ветрова
У теби тражим половину јабуке

Говорим ти ведро из пете ватре
О моје испуњено пророчанство!?
Ако си илузија идем у твој корен
И питам се идући ка твом језгру
Да ли ме све више условљаваш
Или се ми све више ра-за-зна-је-мо?

Фото: Слике илузије; Википедија

Вечерњим небом загрљени на брегу
Сањамо нас двоје, два времена.
Около звезде и речи у чудесном спрегу,
Читав космос тек изнад темена!
.
И твоје усне, простори завитлани,
Твоја крв, сидриште у свему што нас окружује.
Живот као ветар на празној пољани,
Који прашину и злато здружује.
.
Онда нам неки маг лица месечином поли;
Блесну сребро, пуче бронза!
Ни птица том жару не одоли,
Вину се и поравна с пепелом.
.
И твоја крила, плаветима ухваћене висине,
Твоја љубав што ноћу даје сјај и слад.
Живот као река низ стрмине,
Која све пустоши и оставља глад.
.
Ноћ као пут бела сањари са мана;
Звезде и речи – пијанство неиспијено.
Зором, када будемо лежали међу изгоретинама,
Ништа неће бити изгубљено!

Фото: Фототека Србског Журнала

Време страха.
Време страха од страха.
Време умирања од страха.
Време кад људи по стотину пута на дан
умиру од једног те истог страха.
Страх од смрти, страх од живота.
Страх од Трећег светског рата, страх од глади и жеђи.
Страх од Америке, страх од Европске уније.
Страх од тероризма, страх од смака света.
Страх од туђина, страх од брата.
Је ли то живот са сврхом и смислом?
Јесмо ли се за то родили као божанска бића и битија?
Где је ту наш Пут?
Где је ту наше посвећење за дела Богу мила?
После толиког страха, да ли је ишта од нас остануло?!
По чему ће да нас памте они који ће после нас доћи, они који морају доћи?
Хоће ли нас памтити по страху, од којега смо свакога часа, свакога трена, по стотину пута умирали?!
Нема подмуклијег, нема потуљенијег, нема гнуснијег, и нема грознијег непријатеља од страха!
Човек опхрван страхом, после кратког времена, престаје бити божанским бићем и битијем.
Човек у страху престаје бити човеком.
Он више није човек, већ биће страха, оваплоћење страха.
Свет живи у страху, јер смо ми тако одлучили.
Ми смо тај страх створили, ми смо га сами призвали.
Тај страх је из нашега ума.
Страх од којега умиремо у страху, јесте производ наших мисли, наших осећања, наших речи, наших дела.
Када из свог унутарњег бића погледате Србију – шта видите?
Видите земљу страха, видите народ страха, видите људе страха.
Страх влада Србијом, страх по стотину пута већи од саме Србије.
У страху је народ, у страху је власт, у страху су све владе, у страху су сви које срећете.
Страх нас понижава до скота.
Страх је наш највећи непријатељ.
Човек обхрван страхом
губи сва одличја Божја.
Човек обхрван страхом
престаје бити словесним бићем.
Човек обхрван страхом
пристаје на све гадости овога света.
Нема јаднијег створа
од човека у власти страха.
Србине,
кога се и чега плашиш?
Победи страх,
и бићеш слободан
попут древног бога!

Фото: Фототека Србског Журнала