I
Анђеле лажљиви, полако, полако,
Ја бих те опио тугом, веруј мени!
Овако – ја не смем, зуб за зуб – овако!
О, јади голом лажју заражени,
О, бедо, бедо поражених.

Анђеле лажљиви – није смртна рана
Патња, што се срце под екцемом скрива!
Али зашто душу болешћу извана
На растанку мучиш? И зашто целиваш
Бесциљно, као време, као кишна плима,
Уз осмех убијаш, за све, и пред свима!

II
О, стиду – тегобо! О, савести, хиру!
Колико је сања у растанку раном!
Када бих ја, човек, био пуким збиром
Уста, ока, плећа, образа и длана!
Ја бих знаку строфа, њином крику, бури,
И крепкости туге, и њеној лепоти
Подлего, и све их повео на јуриш,
Кидисао теби, о, моја срамото!

III
Од тебе ћу мисли да одвратим,
Не у гостима, за вином, већ на небу.
Код суседа неко некад ће да сврати,
Кад чујем звонце, сетићу се тебе.

Банућу к њима док децембар бруји.
Из врата у врата. Ходник је преграда.
„А ви откуд? Шта је, шта се тамо чује?
Какве ли сплетке колају по граду?

Да ли се туга свеједнако вара?
И да ли шапће: ‘Мишљах – да све мину’.
Још идалека, познаница стара,
Кликнуће бодро: ‘Ви сте, уистину!’.

Да ли ће трагови да поштеде мене?
Ах, кад бисте знали, како тужи годи,
Кад вас по сто пута током дана прене
И сличности лови улица у ходу!“

IV
Засметај ми, покушај! Дођи, кушај да угушиш
Овај напад очаја што куља данас ко жива у Торицелијевој пустоши.
Забрани ми, лудило – о, приђи, сегни, пустоши!
Сметај да брбљам о теби! Без стида, сами смо, смело!
О, гуши већ, о, гуши! Врело!

V
Сплети овај пљусак, ко вале, хладних лактова.
И као љиљане, атласне и власне бесциљем дланова!
Навали, ликовање! Напред, у видике! Лови – у бесомучној игри овој –
Гласе се шуме, загрцнуте ехом лова у Калидону,
Где као јелен, безуман, Атланту Актеј по пољани гони,
Где љубљаху се безданим азуром што звижди у ушима коња,
Целиваху док лавеж хајке одзвања
И миловаху уз јеку рога и треску дрвећа, копита и рике.
– О, напред! Напред – у видике!

VI
Разочарана? Хтела си у миру
Да се растанемо уз реквијем благи?
Уцвељена лика, док зенице шириш,
Уплакана, своју мерила си снагу?

С литургијом би фреске опале са свода,
Док с усана Баха музика све гиба.
Од вечерас види мржња моја свуда
Расплинутост. Штета, недостаје шиба.

У мраку, пренув се, из сна, при чистој
Памети, решила је – све ће да преоре.
Да је време. Да самоубиство ништа не користи.
Да је и то само – ко корњачин корак.

VII
Мој друже, нежни мој, о, сасвим као ноћу у лету Бергена на пол,
Паперје страшно што с ногу пингвина ко снег пада,
Кунем се, нежни мој, кунем се, није бол
Кад кажем – заборави, мој друже, спавај сада.

Кад као труп у леду до крова заривеног брода Амунџена,
У лику зиме, јарбола покривених ињем,
Лебдим у поларној светлости твојих жена,
Спи, друже, све ће проћи, умири се, не кињи.

Кад сасвим као север слеђених пољана
Крадом од будних санти и арктичкога снега,
Плашећи ко сабласт очи слепих туљана,
Ја кажем – не тари их, спавај: све је шега.

VIII
Мој што није широк, да по њему клонем.
Наслоним груди и забацим руке
За крај од туге, за земљоуз онај,
Кроз миље пута крченог до луке.

(Сад је тамо ноћ.) За свој знојни затиљак.
(Легли су у кревет.) Под твојих плећа окриље.
(И гасе светлост.) Да их пустим рано,
Доксат би их коснуо успаваном граном.

Не пахуљицама! Руком покриј хтења!
О, небеса клета, с браздом сред маглине
Крстовданских звезда, знаком закашњења
Возова што хрле у северне тмине.

IX
Клавир ће пену с уста да оближе.
Занос ће тебе да сатре ко сне.
Рећи ћеш: – Мили! – Не, викнући, не!
Уз музику, како? – Шта ће бити ближе

Но акорди што су у тами интимни,
Док, ко дневник бачен, сви у камин лете?
О, схватање чудно, само главом климни,
Климни, биће чудо! – слободна си, ето.

Не држим те. Иди. Иди, мила моја.
Одлази код других. Вертер је већ мртав,
А данас и ваздух има задах смрти:
Кад отвориш прозор, ти отвараш жиле.