Зором долазим кући
умивам се росом
који не разумеју они ће пући
ти се освежавају носом
знам куда их то води
знам није пут ка слободи
и ко болесном уму може да угоди
затим се црних мисли на трен ослободим
слушам како певају птице
њихова песма ми увесељава лице
у ДВОРишту седим посматрам пролазнике улице
васпитане ДУШЕЗДРАВЕ убице
у њиховом мозгу кучине и трице
од ПриРодЊака праве негативце
кривце иду ми на живце
зато отварам пивце
и гледам у Сунце које се полако буди
још један материја листа ми се чуди
у очима му видим како ми суди

Фото: Пијаница; Википедија

Онемела сам од гнева вољеног.
О, колико сам хтела да га смирим.
.
Живот му дадох кад га затражио, без страха,
И име сам његово опевала пред свима.
.
У страсти, као увек, нисам знала границе.
Како му онда нисам знала угодити?

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

У далеком неком мору,
Насред пучине плаве,
Између Сумате и Јаве,
На лађи ради дечак Хо Ру.
.
О спретно вуче паламаре,
Пребира пиринач у кухињи,
Много воли старе морнаре,
Кришом пуши томпус-цигаре,
Не дозвољава ником да га кињи,
-Хо Ру не трпи ничије шамаре!
.
(Вечерас из моје улице одлази година стара,
Снег свечано пада на раме ниском бору.
-Случајно се сетих малога морнара,
Вредног помоћника бродскога кувара
На далекој лађи у пустоме мору.)
.
На палуби тишина као цвет пупи,
Ноћ је непокретна и опрезна.
Морнар Хо седи на старој клупи
Свеједно што кадкад захлади ноћу,
По собама се пећи не ложе,
Земља понавља: хоћу, хоћу …
.
Пупољак цвета, пупољак листа
Кроз трепавице вире смрешкане.
Ваздух тутњи и сунце блиста
Баш као лане и преклане.

Фото: Суматра; Википедија

(Из књиге “Проискон Једнослова“)

Две – три цмиздрице склизнуле су јој низ лице. Уморна је била, и безвољна, бледуњава и безциљна. И застрашена је била. Први пут је у свету, овосвету, први пут мора да пази шта ће рећи, шта неће рећи, шта сме осећати, шта не сме осећати, и, по први пут, мора бити оно што н е к о жели да она мора, или треба, бити. Дошла је из бајке, света сна. Она је у прошлом сну била вила бајковница, вила сноваткачница, вила срећница, вила радосница. У прошлом сну била је вила предводница, вила врховница.

-Ићи ћеш у свет опсене, друкчији од света вила, – сећала се шта јој је наредио разнаности водич, Дух свих вила. – Ја ћу увек бити с тобом, као што сам увек са другим вилама, твојим из-

видницама. Чућеш ме у свим својим приликама и неприликама, кад год будеш у тихом стању свести. Непрекидно ћу бити с тобом и буди-ти ти сећање праисконо. Непрекидно ћу ти дошаптавати поуке – сећнице, како да нађеш пут за Тијанију, док Ти-ја-ни-ју не нађеш. Онда ћеш ме в и д е т и!

И још те упућујем на душе које ће ти помоћи, које ћеш пре -познати, и које ће тебе пре-познавати, када се нађете, а наћи ћете се сигурно. То су: Вила Мала Језера из Манитог вира и других језера, Танија Поток Планинлица са Стеновитих Врхова, Славица – анђелица из Високог Неба, Анак Шива Анак Шива – јунак, Витез Праисконог Реда, Лара Доброчинка од Египта Пирамидалног, Сабина Сијено Истанчана – од Мача искована, Љубиша Сабон -Ловац на аждахе црвене, Буљубша Златна Нит, вилан суптилни са Хомоља – Витез Невидљиви, Лула Доброчинка – у љубицу скривена, Ананда Вавилонка у Кулодворце узидана, Сурђон Невидљиви Велики Играч – учитељ Витеза Праисконог Реда, Дијана Језикзналка од Ватрене земље, Херцег Вера Белогорац -Знања чуварица, Седмотујна Милица Скиталица Неоткривеница,м-лекарица…

Иди храбро, Санија, и никада се немој плашити! Праисконци су разапети између умља и безумља. Ући ћеш у Праисконију кроз оранжило Трећег жив-вира. Носиш радост, носиш дарежљивост. Немој никада подлећи опсени љубоморе и похлепе, и немој крити осећања. Твоја вилинска природа треба много да научи у том свету опсене, јер је он Пут – врата за Тијанију. И богови разноликих Трепет светова морају да се отелотворе у том свету, пре него што се упуте у Тијанију. И још ти дајем Румен Облак, облак друкчији од других облака. Он је твој водич и увек ће, као путоказ, бити окренут ка твоме циљу. Кад твој ум буде миром о-владан, облак ће бити в а т р а праискона. Сви смо ми ј е д н о, Сан-и-ја, мила.

Фото:Шумска вила; Википедија

Србство се спасава кроз Женско Начело, кроз Србкињу.

Зато што се у Жене лакше отварају више, божанске чакре, зато што је Жена мање поробљена умом, интелектом.

Мушко Начело је оптерећено и поробљено умом, интелектом, те се стога у Мушкарца теже отварају више, божанске чакре.

Да би се посве отвориле више, космичке и божанске чакре, Човек (Човечица) мора посве да изиђе из ума, из интелекта.

Народи у којих је поробљено Женско Начело, народи у којих је спутана и поробљена Жена, вртеће се још дуго у Самсари, у Вртлогу света омаја и опсена.

Женомрзачке религије, религије Пустиње јесу магијски наум Црнобога-Таме, да би се Човечанство држало у Тамници Света.

Једино Ведска Вера Белих Ура (коју неосвешћени називају Паганством) посве ослобађа Жену свих окова и стега Црнобога-Таме, ослобађа је Самсаре, Вртлога овога света омаја и опсена.

Јер, тамо где је Човечица поробљена, и Човек је роб, само што тога још није свестан.

Фото: Фототека Србског Журнала

Отвори очи и пронађи ме,
кријем се од ока свога,
отвори очи и погледај
видиш ли ме тамо?
.
Не гледај у празно,
то нисам био ја,
моје косе бешу црне,
погледај док жмуриш.
.
Осетиш ли мирис соли?
Клизим низ ивицу папира,
огорчен и поквашен,
смрад ми се увукао под к
Ко сам сада ја? кожу,
а ја места немам.
.
Ко сам сада ја?
Ја сам сада ти.
Затворен и сакривен под звездом,
миришем боли и над јечамом виленим.
.
Ко је ово?
Не осетим мирис чежње на твојим грудима,
мора да си ти.
Теби место није ведро,
теби талас косе плете,
сањаш ли још увек?
Умиреш ли стотину пута,
у жељи, у жељи да ме угледаш,
закачиш ми врат и угостиш снове,
нахраниш погане стопе.
.
Ко смо ми?
Крви немамо у телу,
косе нам бешу сиве,
живимо ли негде у мраку?
.
Ко је ово?
Није ваљда јутро свануло,
па нам тела под земљом копају.
Поп душу да олакша,
душу, а ја лакоћу немам.
.
Преживим ли и овај рат,
сазнаћеш боли моје боли,
нежно ћеш ми пољубити длан,
оживећу, оживећу злобу у себи,
покопати срце и коначно завладати,
завладати, као владари наших душа.

Фото: Фб страница – Fractal Multiverse

Савладај у себи искушење,
одустани од крхких ријечи.
Савладај у себи гордост,
одустани од завидних обећања.
Савладај у себи сујету,
одустани од запитаних осмјеха.
Кад искушење занијеми,
гордост оглуви, а сујета обневиди
загрлиће те божанска пјесма.

Фото: Фб страница – Fractal Multiverse

1.
Ко је песник у данашње време
Слабе кичме – пише длановима
Речи празних – нису важне теме
Само да је одан клановима
.
Похвале се одају лудости
Награде се ван круга не дају
А кад неко пљуне по гадости
Круг зарежи из њег мали лају
.
Лају мали чекајући реда
Све док једни круг-два не обрну
С наградама увек истог следа
Он ће теби а ти њему круну

2.
Један пева о лименом петлу
Кога ветар ковитла на крову
Другима су уручили метлу
А баш њему награду и лову
.
Није све то баш ни чудно тако
Јер уредник часописа он је
Вратиће им паре врло лако
Кад хонорар за глупости скроје
.
Други доби и „Попу“ и „Диса“
Трећи „Бранка“, богме и „Антића“
Оног хвале за све што написа
Поезијо, има л’ за те жића

3.
Поезија умрла је давно
Метафоре сад ништа не значе
Кад песнику клан да име славно
Стих што глупљи њима јечи јаче
.
Песма тако постала је проза
Звук улице уметношћу зову
А све само обична је боза
Ко да чита поезију нову
.
О љубави зар песник да пева
Када кажу то је за слабиће
Сад је песник ко прди и зева
Поезијо, да л’ још кад те биће

Фото: Фб страница – Fractal Multiverse

Петао – ноћни стражар пробудио јутро
Кукурикић његов одјекнуо осојем и небом
Звонкији звон од поспаног црквеног звона
Када га лењо повлачи црквењак Звонило

Птице – јутарњице клизе низ Жаркове зраке.
Грличе меко јато грлица – призивају грлицане
Фићфирић препелице надлећу високи храст
Крикну фазанко – обзнањује близину лисице

Разгрћем у шпорету жар – излеће жар птица
У водопосуди угљевљујем жар и топим олово
Бајемо и скидамо нашем рођаку – нежениши
Црну басму завезаницу да га неће девојане

Комшија кува свелек чај од тринаест травки
Али не испушта из руку штап и лављу књигу…
Устаје рођак висок и стамен и румен у лицу
Осећамо мирис вруће тијањице чујемо трубе

У Тијанији Вечност је заувек скинула обруче
Са наших простора и наших одлука и живота
Ојутрена Тијанија ухрамљује нове сне и јаве
Тијанија умилна … хранилица снагодајница…

Фото: Храст Исцелитељ; Википедија

Бивајући једном на путу свом, ратник је јахао неким старим стазама њему знаним. Споља ни звука сем ноћних или у сумрак пробуђених бића, шумског света што бди док људи сневају.

Мислима далеко одавде, близу вечности, иза маглених гора негде изван схватања данашњице, један човек иђаше усуду свом.

Неоптерећен, довршен а рад за нове зоре што трепере у измаглици будућег.

Ипак, терет који носи није перјано лаган нити претешко бреме, већ лични печат, воља и знање што често знају отежати пут.

Леђа пак, носе све, рамена и прса душе која не зна за смртника терете.

Лак је њен пев сред путева Златног Ирија, негде у дубинама времена…до ког је прави пут изгубљен.

Нада је једина што носи жар, те каже „да оно што је изгубљено се још увек може пронаћи“. Нису сви што лутају – изгубљени, па ни Пут Права.

Њим ходају меке душе. Душе што сијају светлом Ирија, светлом светог Живота, самог Творца што оваплоти све. Мекоћа прекаљена мачем, струјама немира и чељустима бездана. Окупана јутарњом росом подно Свете Горе, пре нек људи почеше градити.

Мисли теку, лишће шушти, копита батају.

Одједном као да њу тражише, указа се прилика једна. Танана светлом окупана, обриса глатких а јасних очију и усана. Огњена.

„Да ли желиш путем вечности?“

Чујно нечујно упита…

Ратник и Песник у трену стаде. Коњ фркну, зарже меко и погну главу…

Да ли Валкира са Севера Старог или је Вила пред мене стала, упита себе Човек тај.

„Све оно што ти срце збори, веруј му. Зна…
Чекам те Ратниче, чекам те човече, да ли би ходио Путем Права ма да све против тебе ужасно – не спава?“

„За мене другога пута нема, ни стазе што Светлу не води, камо ми срце вазда ходи…“

Осмех и сјај.

Светла сјакнуше нестаде дан, ноћ и све. Само душа чиста и мирна остаде. Пред њом река од злата и сребра сва, воде живе што носе сјај Неба првога. Ехо првостиха одзвања тихо. 

„Ја знам. Нисам нико.“

.

Извор- Звезда Род

Приредила Верица Стојиљковић