Скутоноше завештане утрнули у нутрини
Нагон варварски прожимаше безлични
Предсказујући привиђење светла
Огуглалим на понор
.
Упоредници унакажени изопаченим духом
Сисаше труње остружене гњилне коре пројне
Вапајем ситих одзвањаше силином творилаштва
.
У муљу јама сурваних
Урвина блатних
Урасли у корову колају разливени
посипајући латицама глога
здравило изворно
.
Избијајући ластари ломећи шиљке оштре
Мучно ницаше.

Фото; Фб страница – Flowers and Nature

Сенку моју
Тишина грли
Осећам се
Као звезда
Напуштена
Од свих

Волела сам
Онолико колико
Срце може да воли

Док ми памук
Обавија тело
Ја сам као
Пупчана врпца
Која вапајем
Тражи спас

Осећам се
Горе од срне
Којој су
Лане убили,
Сузе су веће
Од капи кише….

Фото: Тишина кроз медитацију; Википедија

Данас ме је мирис липе пробудио.
Било је ту разног којечега које
се наметало да ме буди. Као да се
све уротило да ми прекине сан. Као да овај дан и
тако није најдужи дан у години па га треба још
продужити. Прво сам чула како до мене допире
звук. Непрестани звук возила на путу подоста
доле испод моје баште. Онако из даљине тај звук
у облику дугачког платна се пење и пењући се
шири и разлива по целој долини и брдима. Не
отва рам очи јер ме подсећа на нешто од чега
желим да одем. Осећам га као неки свод у који сам
ушла. Свод који ме стално опомиње да не треба
да живим на широко и надалеко раширена по
пространству. Него да се скупим, сузим ту близу
уз мене. И да треба да видим и да чујем, осетим то
што је близу. Јер то близу је стварност на коју
могу да се ослоним, да је додирнем, подесим
можда. Не отварајући очи скупила сам своје звучне
радаре и у даљини чула звук гладних паса из не-
далеког азила који су тражили свој јутарњи оброк.
Није ми ни то пријало за ово јутарње буђење.
Даље сам се сужавала и скупљала своје радаре. Са
грана јеле и кедра изнад терасе допирало је креш-
тање птица које су се ваљда радовале јутру и над-
метале око пронађених бубица. Жмиркајући сам
само видела како зраци јутарњег ниског сунца
шарају зид моје собе и моје лице непробуђено. Но,
ни тада нисам отварала очи. Као да сам чекала
неко другачије. Право буђење. Умирила сам се же-
лећи да опет утонем у сан.

Али онда сам осетила тај мирис. Прво је танан
само ми на капке спуштене стао. А онда низ нос
склизнуо и у отворе ноздрва ушао. Нешто ме је
познато заголицало. Призвала сам га препознајући
у том мирису толико тога. Удахнула сам кроз нос
дубоко упијајући ту топлоту, сласт и жуту боју
мириса. А он је полако улазио као освајач мојих
простора и долазио до сваког и најмањег делића
мене. Тај слатки жути топли мирис отварао је у
мојим фијокама дубоких сећања неке тренутке
скривене у мени. Будио их је, отварао и посипао
по мени нектар сећања. Пробудила сам се окупана
и напијена благошћу мириса. Потпуно.
Овога јутра мирис липе ме је будио. Ни звуци. Ни
светлост. Мирис. И то мирис који се не шири него
увлачи у дубине отварајући фијоке најлепших ус-
помена.
На обронцима Фрушке горе.
Мирис липе осваја

Новоодштампана књига ДТ – “Сусрети у тишини“

Фото: Цвет липе; Википедија

Лази, лази Лазаре!
Наш силени Јарило!
Ој Јарило божило!
Наш престрашни рабрило!
Војска ти се готови:
У Грмове лугове.
У Грмове лугове,
У Драшкове ограње.
Силна војска велика:
Обучена црвено.
Обучена црвено,
Светлу боју Јарила.
Опосана зелено,
Тврдом ветком дубовом.
Тврдом граном и светом,
Да побједи душмана.
Огрнуто плаветно,
Да му буде стасито.
Тврдо јако стасито,
Свето красно и стално.
Прегрнуто пребело,
Да му буде невино.
Лази, лази Лазаре!
Наш ти мили Божоле!
Лази Божо Јарило!
Расти душо рабрена!
Тебе чека Крајина:
У далеке крајеве,
На те веље бродове
И путове дугачке.
Преко мора дебелих.
Преко брда великих
Кршовитих и стрмни;
Преко река долина.
Лази, лази Лазаре!
Наш ти мили Божоле!
Наш Божоле Јарило!
Наше красно ратило
Твоја војска готова:
Обучена црвено,
Опасана зелено,
Огрнута плаветно
Прегрнута пребело.
Самур калпак на оке
Бело перо на еро.
Војска боја ти бије:
У велика Хиндуша.
У пустога Глобоша.
Бојак бије и бије:
Са тим љутим Татаром,
Са тим црним Глобиром,
Са поганим Манџуром,
И поганим Алеман,
И са црним Гогама,
Оним црним Гатама.

Фото: Бог Јарило; Википедија

Аљоша Бранков Арсеновић – Обредне пјесме древних Срба из Индије
Пјесма вјерно предочава војне припреме древних Срба
за војевање са старим непријатељима у Индији. Ово је стара обредна пјесма, ратнич-
ка, којом се религијски призива бог војне Јарило да помогне Србима у крвавим боје-
вима са њиховим непомирљивим душманима у далекој Индији.

Хтео бих ноћас песмом да ти крадем
Сву похоту тела и чедност пољупца
Стихом да разлистам уцветали бадем
У твојим очима и топлини срца.
.
Хтео бих јутром у сну да те нађем
Пробуђену из свих снова давних
И у твом уздаху збуњен да се снађем
Прстима судбине жеља извајаних.
.
Хтео бих усном таћи моћ васељене
У процепу времена грлећи тебе
С тобом да нађем све дане изгубљене
Кад живех бесциљно и без самог себе.

Фото: Фототека Србског Журнала

Фото: Јато ластавица; Википедија

Мноштво ластавица
полетело је јутрос
кад Зореница отвори
пут сунчани!
.
И махаше им са ливада
цветови бели и румени,
они што лепотом срце
дирну и Морани!

Фото: Фототека Србског Журнала

Не вуку ме замршени говори
и приче које дуго трају,
тишину срца волим да слушам,
шапате бреза и осмехе јутра
док облаци небом што плове
поруке носе…

Охо! Духовитост која инспирише!
Узех перо и претворих се у… рибу!
Како објаснити дубинској риби
Звук харфе!?

Ослушкујем шапат далеког ветра
Цврчак ми још увек спава
Под левим крилом

А када се пробуди саставићемо
Све почетке и крајеве
Обићи земљу Безкрај звану
И вратити се назад у себе

Исток је у нама!

Фото: Пејзаж; Википедија

…Поноћ је.
У црном плашту нема богиња;
слободне душе то је светиња.
То глухо доба, тај црни час.
Ал’ какав глас?…

По тамном крилу неме поноћи
ко грдан талас један једини
да се по морској ваља пучини,
лагано хуји к’о да умире,
ил’ да из црне земље извире.
Можда то дуси земљи говоре?
Ил’ земља куне своје покоре?
Ил’ небо, можда, даље путује
да моју клетву више не чује?
Па звезде плачу, небо тугује,
последњи пут се с земљом рукује…
Па зар да неба свету нестане?
Па зар да земљи више не сване?
Зар да остане –
тама?…
И ход се чује…
Да л’ поноћ тако мирно путује?
Ни ваздух тако тихо не гази.
Ко да са оног света долази?
Ил’ крадом облак иде навише?
Ил’ боник какав тешко уздише?
Ил’ анђо мелем с неба доноси?
Ил’ оштру косу да га покоси?
Да љубав не иде?… Да злоба није?…
Можда се краде да нам попије
и ову једну чашу радости?
Ил’, можда, суза иде жалости
да нас ороси тужна капљица?
Или нам мртве враћа земљица?

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Врата шкринуше…
О душе! О мила сени!
О мајко моја! О благо мени!
Много је дана, много година,
много је горких било истина;
много ми пута дрхташе груди,
много ми срца цепаше људи,
много сам кајо, много грешио
и хладном смрћу себе тешио;
многу сам горку чашу попио,
многи сам комад сузом топио.
О мајко, мајко! О мила сени!
Откад те, мајко, нисам видео,
никаква добра нисам видео…
Ил’, можда, мислиш: “Та добро му је
кад оно тихо ткање не чује
што паук везе жицом тананом
над оним нашим црним таваном!
Међу људма си, међу ближњима.”
Ал’ зло је, мајко, бити међ’ њима:
под руку с злобом пакост путује,
с њима се завист братски рукује,
а лаж се увек онде находи
где их по свету подлост проводи;
ласка их двори, издајство служи,
а невера се са њима дружи…
О мајко, мајко, свет је пакостан,
живот је, мајко, врло жалостан…

Фото 1, 2: Поноћ; Википедија

Ту, где је данас заспала јесен
и биље прекрише магле луде,
цвет’о је некад, јоргован занесен.
Сад му се више травке не нуде.
.
Магле су трагови касних јесени,
владари неба и свелих трава,
ту, где још по неки цвет занесени
у титрају мог ока спава.
.
Пољане тону празне и пусте
у оне, касне јесени, дане.
Спушта се магла у шуме густе
и ко зна кад ће Сунце да гране?
.
Па да се опет насмеје свануће
и заспе сутон у смирај дана,
приљуби травка уз младо пруће,
устрепти пупољак јоргована.
.
Па да ми опет бокори цветни
заклоне небо и срећно лице,
к’о некад што су, у час ми срећни,
док ја Те гледах нетремице.

Фото: Магла; Википедија