Лије киша
Џомбаста дружина у тело
Шћућурена испод листа репушине
Скриле своје главе
убациле у тело, избациле рамена
Све џомба до џомбе
Попут џиновских јабука у сенци
Прорачунале поршину листа
да само једна треска
Капљице које падају са ивице
на непокривени реп
Попут најбржих покрета малених мишева
навире птичија чавка
Брзо се утиша
Лије киша

Фото: Лије киша; Википадија

Морнар мајци мрмори:
Мајко моја морска
модрим миром мистично маскирана,
медним млеком мисли ми милуј,
марине Медитерана меким марамама мимикрирај,
милост ми мами молитвом мудром,
мукотрпни мрак минирај маштом,
монтирај мир мирисом матице-материце,
материјализуј матрикс миле маћухице
месечевим минералом,
мази мужјаке,
младој медени месец модернизуј
моћном мантром
макар морала мрети међ мукама мучним.
Мајко моја,мила морепловко,
миротворко,
музо моје мужевности,
медицино моје музике,
мумијо мог мраморног маузолеја,
митско мировање мог манускрипта,
моћницо моја маргинализована,
мађионичарко милозвучна,
мелодијом мери молбу моју,
милионе милих матрицом мисли мењај.
Морбидне, макрое, манијаке,
maliciozne& мизантопе
минимализуј
маракујом, макадамијом, матицњаком,
metvicom&melemima многим.
Миграције, мигрене, меланоме,
mikrobe&malignitet
маргинализуј.
Моториком мађијају миленијумима,
Материјализују месечеве мене,
Мада медијима масом манипулишу,
мапе Марса мастилом мажу,
мајкрософтом мудру мрежу мозгалице
монтирају микрочипом.
Мајко морнарева,
Мокро море мори мором,
морам мрети,
мајку му,
маслачком муда мажем место маслом,
марихуаном мокрим метастазу,
море, мореузе, медузе, мрешћење
меморишем мистеријом махиналне метаморфозе.
Мутирам, мила моја мајко,
mirisnom, milozvučnom&modromastiljavom мандалом,
машала:
1. Мамут
2. Мрцина
3. Мурал
4. Магнет
5. Монада
6. Малахит
7. Метрика медијума

Фото: Морнар; Википадија

Време је протрчало госпо,
носило те и вамо и тамо.
Дошло време за кантар, њише се, важе…
Није ти жао комадића душе датo пролазнику,
већ ти жао госпо, стопала меканога,
што се шаре на њему црташе канџама оштрим.
Птичјим млеком си га мазала, натапала, белила…
да буде невино, да не упрља постељу белу.
Зар тебе, о умна госпо, да посаде на магарцу!?
Гукни, њачи!
Не бој се, то се само твој ехо чује
враћа се теби, треперив,
да се у њедра свије.
О чујте Судови и Пороте, гукнула сам како што је!

Фото: Кантар; Википедија

Волим да гледам и гледам сунце
Када јутром извирује и намигује
Сунце је велики учитељ давања
Сунце је моћан учитељ служења

Сунце одувек греје све и свакога
Не прави разлику међу људима
Можеш бити белац црнац Аријац
Можеш бити вредан или лењивац

Сунце ништа не тражи заузврат
Иде круголетом и не обазире се
На резултате несебичног давања
Резутати и поука припадају нама

Буди као сунце и видећеш светлост
Као крст сварожнице и обзорнице
Седи на Пегаза Крилана лети ка циљу
Циљ је Једнота – Једнота је на циљу

Фото: Фототека Србског Журнала

Све чешће у именику бришем бројеве
Пријатеља које је време уклонило са стазе,
Да не сметају онима који туда пролазе
И своје године носе као брошеве.
.
Спала књига на два слова, више не треба
Такорећи, али је ипак не бацам у смеће,
Већ чувам за успомену на ово пролеће
Још за давних дана отишло пут глувог неба.
.
Понекад окренем својега врсника број,
Не би ли чуо да га нисам заборавио
И спустим слушалицу, глас вазда ми мио
Никад чути нећу, а других је безброј!
.
Ни мени се нико поодавно не јавља.
Телефон ми једино за не дај, Боже, служи,
Дакле, ништа ново, земља и даље кружи,
Смене раде, свет се мења и обнавља.
.
Да је друкчије не би ваљало, у глобалу
Све је како треба и на месту своме,
Чак и онда када се ствари сударе и сломе
И са једне прескочи на другу обалу.

Фото: Старији човек; Википедија

Састале се ливада и башча,
ту ми коси тридесет косача.
Ја погледах у зелену луку
-миле коси на лијеву руку!
Једном ма’не три откоса па’не:
први откос љубичица плава,
други откос детелина трава,
трећи откос зелена розетла …
Мајчина сам до седамн’ест лета,
А од тада милова до века.

“Драгачевке, изворне народне песме“
Сакупио: Ника – Никола Стојић, Гуча

Фото: Косач; Википедија

Просула се јутарња тишина
Капи мира у роси,
на листовима, у трави..
Направи ми гнездо у коси
Некуд ме смирај лепршаво носи
Тишина и ја, нисмо сами..
.
Из груди милион осећања крену
Ум се умири и смирај завлада
Тишина плови и радост носи
Падају заблуде као откоси
Она и ја, нисмо сами..
.
Бродица плови без дашка ветра
Кроз време будуће, време прошло
Све што је било, што ће доћи
И овој тишини већ је дошло..
Нисмо сами..
.
Божија се рука лагано креће
Прегршт тишине по мени просу
Замахну даље као да неће
Блаженства мир се осу
Тишина и ја, нисмо сами..
.
Разлива се умилно, нежно
Путује с висина, горе и доле
У загрљај ме приви безбедно, топло
Песму о нама запева
Она и ја, нисмо сами..
.
Чудним ли речима она збори
Ни планински поток раван јој није
И поглед неки, којим соколи
Светлост зоре што таму крије
Разлива се..
.
И тако из моје у твоју душу
Из облака у воду, у травку, у лист
Из долина у брда, у зрак, у вис
Пресипање тишине из васељене
У ток, у време, у амбис
Нисмо сами

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Развејаћу те ако пристанеш
рукама уз мој бок.
Развејаћу те тако да ти
ни сећање неће помоћи
јер неће бити сећања
ни жељења
ни жаљења
ни мисли
ни заборава
неће бити ничега
осим нашег додира
једине Стварности
у којој ти и ја Јесмо.
.
За мене ниси интимно вечна
и ма шта то значило
не затварај врата
јер ја тражим начин да уђем
и растопим се до непостојања
у простору твога срца…
да без чврстине пролазимо
једно кроз друго
у тој игри без зидова
једној игри у којој
желим да будем са Тобом
јединој игри у којој
ти и ја Јесмо.
.
Одреци послушност времену
и уђи самном
у Вечност.

Фото: Фототека Србског Журнала

Све чешће дани лутају у магли.
Губе се у топоту кише.
Са зебњом хватам прегршт
светлости.
Усамљено сунце у тамној
долини неба.
Све чешће, не схватам
када се пре згрушао дан,
нестао голуб са гласом ветра.
У тишини препуној даха зиме,
расутој у ноћи.
Све чешће очи не сјаје од
свитања.
Визије лета не свраћају у
радост.
Заплетеност вала, оронула
срећа.
Покушавам од крхотина истине
сковати лажно виђење.
Пружити руку сећању,
кроз душе умрлог дрвећа.
И опет исто.
Пут бежања утрт је
млазевима јесењег дана.

Фото: Магла; Википедија

Ојутрио је осми јануар деветнаесте
Гледам кроз прозор на игралиште
Власници и пси извели једни друге
Мајке и деца клизе и весело вриште
.
Лепршају милиони снежних пахуља
Лете као лептири мојим видокругом
Бацака их карабурмац – ветар благи
Комшиница оде на пијац са друугом
.
Из дубоке нутрине знам да ме данас
Чека много труда стварања и лепота
Милиони пахуља лете да ме усреће
Лепоту сами стварамо – то је дивота
.
Одмах је стварам за друге а и за себе
Бог увек воли да у свима види борца
Нека сва бића буду срећна и спашена
И нека се развијају по Норми Творца

Фото: Зимски пејзаж; Википедија