Пролећне ноћи и мирис Живота…
Сета у оку, туга у срцу, бол у души…
Хоће ли проћи?
Још једна ласта без свога гнезда
са сломљеним крилом…
Хоће ли доћи?
Желим да нестанем,
у ништа да се претворим
а треба да живим…
Хоћу ли моћи?

Фото: Фототека Србског Журнала

Хтела бих сестри понудити охрабрење
Не знам да ли ћу наићи на одобрење?
Ко сам ја да јој делим савете
Када јој облаци болести прете?
.
Покушаћу да будем у њеној улози
Шта би урадила, почев од: “Боже помози!“
Ставила бих се у улогу белог облака.
Он се лако креће куда га ветар бацака.
.
Нашао се на небу, да ли треба ту да буде?
Безбрижно чека промене које се нуде.
Не зна ни којим путем треба да крене,
Лагано се лелуја, док га ветар не покрене.
.
Ако се што више опустимо у болести,
Можда ће се лакше решење срести.
У грчу и страху, ништа се лепо не деси.
Љутња на себе, Бога и људе, то су греси.
.
Мало је милости и доброте на овом свету,
Размишљањем о томе себи наносим штету.
Позовимо осмехом у нама мало дет
Које утеши и мили поглед, ако га сретне

Фото: Фототека Србског Журнала

Мудрованије из Тијаније

Јутрос сам просуо мисао и поглед на пољовиту реку Тијану
која благо вијуга ка свом уточишту – сестрици Белици, а потом ће заједно да отклизе у Луч-ане, где ће их Мо-рава пригрлити. Једним делом Тијана тече кроз пространство исцељујуће енергије, пространство титрајућих златних, сребрних, љубичастих, плавих,и зелених лоптица здравља, мира и спокоја,поред врба са тисућу отворених радозналих очију, бреста-устрепталка, храста-учитеља.

У Тијанији има седам река небеских, седам река земаљских и седам река у подземљу. Оне су увек повезане са суштом и тајинством Вода. Када кренем из Тијаније ка другим васељенама, увек и у ситно, испричам се са свеколиким живим околишом – белуцима,стенама,земљом родницом – црницом и црвеницом, јасикама, брезама, храстовима, хајдучицом, наном, рузмарином, каћуном, веверицама, ласицама, лисицама, медведима, шаркама, поскоцима, крејама, орловима, гавранима, комшијама, облацима, потоцима, изворима, ливадама. Када имам времена причам са свима појединачно, а када журим, причам са њиховим живописним поглавицама, учим их, уче они мене, благосиљамо се, и молим за помоћ и активно учешћеу Божјем плану – Нормии Творца.
*
Када се приближавам Егодрагу плућа ми се скупљају. Скупљање увек истискује лабилнији комадић праисконе радости. Постваљам се у вертикалу и повезујем чвршће осетилице и силнице. Лагано и мирно зашниравам невидљиви огртач свести и пажљиво посматрам околину, а посматрам и путнике намернике у својој близини. Једни дремуцкају, други читају паралаже и ступидице из новина, понеко дубоко спава. Обичан дан, рекло би се, мада не постоје обични дани. Сваки дан је прилика за учење, и сваки дан је добар за давање. Будимо будни и усмерени у овом времену великог буђења и откривења, и идимо напред без застоја. У чврстом ходу ка циљу, а циљ је стабилни и непрекидни развој свих живих бића, спасење од порока, и спас од безсрцих, и да учимо и делујемо, и дишемо неизмерну срећуЈедноте.
* * *
Ево ме на месту где се спајају две велике реке. Сада се зову Дунав и Сава. Река С-ава доноси сладкост и амбозију Дунаву. У андрогином споју они настављају пут кроз србске земље.Овде је енергија веома моћна. Сваки становник би могао, када би знао, да се непрекидно допуњује. Потребно је да сви иду на реке, посебно на Ушће, да се повежу са Водом и да тихују. У тиховању на срчани центар, на душу, откривају се највећа знања и неописиви унутарњи светови.

Широким јасновиђењем летим низ Дунав, увећан реком Савом, гледим околину, прелиставам векове. Видим вредне и мудре Србе из Винче, Лепенског вира, и других места широм данашње Србије. Онда се подижем високо и крећем кроз пустахију духа, коју зову Европа. Све су то србске земље, од истока до запада, од севера до југа, од Азије до Португалије, Ирске, Енглеске, Немачке, свуда. Закопајте само пола метра у дубину у граду Дрездену, или било где широм Европе. Свуда су србски гробови, србски храмови, стубови победе, писмености, културе. Ускоро ће Арсеније Четврти, зналац и добротвор храбри, раздвојити лажу од истине, и објавити најмоћну повесницу света, велику сагу о Перуновом роду који је свету донео Светлост и Слово. Народу који је мачем победио репоње, и поново ће – мачем етериним, мачем истине, мачем љубави. А док се то издешава, повесницу ће откривати сваки човек у својој души, у своме гену и пробуђеном неурону, а то се сада силовито догађа.
* * * *
Враћам се поново у језгро бога Срба, у средину геомагнетских вратница. Овде се одиграва Армагедон нови. Он је наставак оног недавног Армагедона који је кренуо из града Емоне*. Напада се на свим фронтовима, свим средствима. Рас-памећивање раде и спољњи и унутарњи непријатељи. Раде кроз све облике отвореног заглупљивања – серије, песме, новости у новинама и телевизији, монтажу свакојаких безмислица и глупица, нелогичница, отимању прошлица, отимању богатстава, усмеравању пажње са важног ка неважном…

Најгори су унутарњи прерађени и наново обојени непријатељи. Највише боли када брат брату вади очи. Али, видим, понестаје им снага, пресахњују им мозгалице, и све је више рупа и тупица у њиховим не-делима. Биће Рода се буди и нараста. Истина се шири о свему – великим делима Рода, великим људима из прошлости, свему.. Језгро бога Срба, печат резонантног човека, лагано запљускује моћни Тија-надо, хладно расуђујући и свезнајни електрични ветар. И одувава безсмисле, лажице, ступидице, глупице и идиотице.
*АРМАГЕДОН= Град Емона (Љубљана), одакле је кренуо недавни рат на простору бивше ЈУ.

* * * * *
У духу – на Великом ратном острву, узимам облик хиљадулисног рас-цветалог лотоса. Постављам се у тачку између видног и невидног, где се прошлост, садашњост и будућност држе за руке, и круголетом облећу светове. Посматрам догађаје који су се еонима одигравали, видим како могу да се дешавају у будућности. Гледам земљу својих предака, гледам многа, многа покољења рода свога, созерцавам. Осећам велике промене у себи, у свима. Уздижем се и посматрам са једног од водоказа. Видим да ми хитно треба да саградимо дугачку брзу пругу. За то нам је неопходна дубока ти-шина. Највећу галаму подиже незнање. Потребно је да охладимо хемијске главе у безброју. Свако од нас треба да постане зидар неимар – стваралац, да поправља, обновљено враћа, васкрсава, ствара нова сунца и целе сунчане системе, да се смеје и игра непрекидно. Док идем у то стање, у то доба, гутам осећања, навикавам се на вечност и безкрај. Још мало пупим хладовину овог места, онда нестајем, а никад живљи!, у онострањењу и озарењу. У моме уму кристалишу се кључне речи времена које надолази:
СЛОБОДА, СВЕТЛОСТ, ВЕЧНОСТ, БЕЗКРАЈ, ЗДРАВЉЕ, ОЗАРЕЊЕ, СРЕЋА…

Фото: Ушће Саве у Дунав; Википедија

Имадоше име
Изградише изобиље
Издигоше иметак
.
Изнедрише изданке
Истоличне
.
Ишчилише искре
Инаџијске
.
Испљуваше Исуса
Изметом
Изгнаше икону
Исконску
Исушише извор
И иверак
.
Изгубише име
И имање.

Фото:Фб страница – Fractal Multiverse

И… пустићеш ме
Да одлетим…
.
Нема љубави без слободе…
Каква ли је слобода
Без љубави?
.
Отићи ћеш…иза еха
.
„Даље идеш сама…
Бићу близу
Када затреба…“
.
Дође ми да се саплетем
О камен безумља
И паднем ти у загрљај
.
Али… какав би то бесповратан
И кукавичан пад био…

Фото: Кришнин камен; Википедија

Моја је љубав корен
Свих мојих повреда
Непрежаљени пољупци у ноћи
И бег од погрешног
Само он може,
Једним погледом
Да ми умири душу
Моја је љубав огањ
А ја мрва пепела,
Ношена ветром
Шта да ти причам о љубави
Кад знаш чија сам довека
Читај ми са усана
Све што кида
Нити
Између мене и његових
руку
Никад више

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Џабе Џихадисти џамијом џумле џиберишу,
Џулија џенерикин џем џандару џандрља,
џелат џину џамбаси џезву,
џивџани Џоханесбургом џивџане,
џив, џив, џив!
Džukac&džukela џакетом Џорџа
џарају џомбастом Џорџијом,
џамбас џиберки џапа џигерицу,
џаба џумбус , џаба.

Фото: Текијска џамија; Википедија

Желим карту за живот у једном правцу,
идем што даље одавде и назад враћам се.
Сваки покрет, сваки поглед има боју
из које ће временом нови пут изнићи.
.
Вријеме тече, ништа ново,
живот ми је магистрала са стотину корака,
стотину друмова и стотину ципела.
Ако на путу тражиш љубав,
ти буди човјек мистерије,
а ја ћу бити мистерија душе твоје.
.
Твој поглед је јесен златна
у којој трешње у невријеме ничу
и испод снијега највећег виде се.
Од сад пред пут ја загрљајем машем,
како теби, тако свима на свијету овоме,
јер од загрљаја већег дара нема.
А без загрљаја твог
свијет ми је недодирљив,
а ја сам слијепа путница.
.
Памти ме по свом првом стиху, пјесниче.
А ако покушаш да изговориш ми име,
допутоваћу кроз ситне риме на усни твојој.
Нека даљина заплаче од радости,
јер нема она толико ватре
да сву ми радост путовања угаси.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Немиру мој – песмо
Зашто ме тражиш у глуво доба
Да ти у косе риме уплетем
И образе ти сузама мијем
Зашто ме тражиш издајице
Што на грудима ми дуго већ
Притајена тражиш речи
Да ми пред светом душу оголиш
Зашто ме тражиш изгубљеног
У ћутању дугом
Кад и најтиши зов твој чујем
И бежећи ти – баш теби неспретан хрлим
Зашто ме тражиш ноћи сваке
Несаницом просуте месечине
А знаш да једино ћеш ме наћи
Тек кад узму ме тмине
Разливеног мастила у погледу

Фото: Песник Анђелко Заблаћански

СРЕЋНА НОВА 2026. ГОРИНА!

Данас је последњи дан 2025-те године овог века. Овај дан нам, као и сутрашњи – први новогодишњи, као и сваки други, пружа много, много прилика да откривамо тајне вечног живота и да га свесним управљањем смерамо у правцу највеће радости и среће.

Данас је и дивна прилика да потпуно пустимо узде укрућеном, и, од погрешних знања, заробљеном уму, и да се као ствараоци растрчимо светлом стваралачком стазом. Убрзајмо трк свести и достигнимо надсветлосну брзину. Истрчимо до обале Вечности коју непрекидно запљускује и проширује Безкрај.

Седнимо усправне кичме на погодно место у положај расцветалог лотоса. Осетимо како нам елемент ветар, издах Творца, доноси духовне молекуле диметилтриптамина. У тиховању, врхунском стваралаштву, отворимо латице наших тајинствених жлезда, посебно жлезде епифизе и пустимо да се у њој духовни молекули претачу у материјалне. Осетимо и видимо, видимо и осетимо, да се ти молекули налазе у свему и да певају заносне праисконе песме првојезиком света.

Данас је, такође, диван дан, као и сутрашњи – новогодишњи, а и сваки други, да помогнемо Творцу у остварењу Његовог Плана, слањем, из срца, енергије љубави и саосећања, енергије Свеспасења: Нека васцела творевина складно расте и нека се складно развија. И нека све буде спашено и савршено, по Норми Творца.

Фото: Ватрени коњ; Википедија