Пусти да забруји
Крв ми телом,
Док љубим ти усне
Снагом врелом,
Док отварају се
Латице смиљем,
Кадом љубљеним,
Којим небеса се красе
Пусти да утрну
Отровом одсањани трнови,
У злодухе претворени,
Хватачима снова ухваћени,
Пусти магији љубави
Сузом радосном,
Над пламеном Светим,
Над спојеним рукама нам
Да проговори!

Фото: Хватач снова; Википедија

Једном, не тако давно, када су неки сијали страх… а неки потсјећали на Љубав
…

Свако од нас се нашао у ситуацији када смо морали донијети одлуку од виталне важности.

Такви тренутци су пресудни за нас а избор који при том начинимо печати нашу перцепцију и одређује стварност која нам потом слиједи.

Данас, више него икада, смо бомбардовани информацијама које не само да се нуде као неполариозвана сировина од које треба да градимо сопствену перцепцију, већ се нуде као унапријед напуњени пакети, напуњени набојем (поларитетом) који нас својом фреквенцијом наговоарају шта да чинимо, како да чинимо, шта да бирамо, у шта да вјерујемо.

ТВ, интернет, врви од таласа који нас запљускују и маме нас себи, убјеђујући нас у своју истину.

Није свака информација добронамјерна, није свака намјера за наше добро. Уствари, како вријеме одмиче, јасно можемо вид‌јети да нити једна информација која долази из одређених центара није добронамјерна нити наивна, да у себи увијек има уткан програм зарад манипулације над нашим разумом.

Баналан примјер је здравство.

Мислите ли да је здравство остављено људима који мисле о здрављу???

Наравно не. Напротив, исти медији, који нас забављају и „информишу“, су протагонисти ‘најбољих намјера’ које се (види чуда) на крају успостављају као насилне мјере система, кроз диктатуру управо тих медија.

Постоје дакле организације, институције, које се ‘неким чудом’ намећу као круна интелигенције човјечанства, као круна доброчинства, а уистину из тих организација потичу наредбе и директиве које немају ваш/наш најбољи интерес за циљ. Није чак нити важно знати ко су ти ентитети који стварају те подле накане, одакле овд‌је и откуд им такав разум и накане, није важно нити шта они чине… важно је како их ми видимо и схватамо. Још је, неупоредиво важније шта ми знамо о себи и како то знање постављамо у праксу.

Да би те институције уопште могле да манипулишу било којом јединком и да над било ким врше насилеј, јединка прво мора прихватити да буде изманипулисана. То је скривени дио слободе избора који се при том увелико користи против онога који несавјесно бира.

Није стога важно ко жели да манипулише с вама, нити колика је његова илузорна моћ, да илузорна, јер нико није изнад вас. Ваша слободна воља је на врху хијерархије универзума. Када то схватите, схватите и да нико, НИКО, нема моћ над вама… док му је ви својом вољом не предате.

То је моменат када манипулатор завлада над манипулисаним.

То је уистину моменат када се одговорност за сопствени губитак моћи преноси са себе на манипулатора.

“Стани!”

“Отријезни се!”

Схвати да и онда када си изманипулисан, сам си то изабрао, додуше нико то не чини свјесно.

Схвати да манипулатор никада нема МОЋ над тобом док му је ти својом вољом не подариш.

Тада, у правом смислу ријечи, НЕМАШ ПРАВО НА БОЉЕ.

Тада плаћаш за сопствену неодговорност, за сопствену глупост.

…

Али то није циљ ове предивне божанске игре.

Циљ ове предивне игре је остварење својих највиших потенцијала у 3Д домену, а највиши потенцијали се могу остварити једино и искључиво у Љубави, хармонији и миру.

У Љубави, хармонији и миру се откључава стваралачки нагон, просперитет.

Стварање је дио божанског плана али и деструкција је то такође.

Како то?

Зар једно не побија друго?

Да. Али замислите да постоји само стварање… онда све што створите никада не би могли одстранити из своје стварности. Када створите ратове, заувијек бисте ратовали. Када створите гадости заувијек бисте били огађени. Али не, деструкција служи разлагању искуства, разлагању негативности, њеном анулирању у самој себи.

Пустите ли деструкцији пак да овлада вашим умом уништит’ ћете све око себе и консеквентно и себе, тј. свој его ентитет.

Али нисмо сви предоминантно деструктивни.

То само по себи значи да деструкција служи да би се деструктивни елементи колектива урушавали сами у себи. Такође, сви који се придруже деструктивној стихији и сами у њој бивају уништени. Можда је процес самодеструкције невидљив из једне тачке али само због тога што га из те тачке не видимо универзум не прашта грешке. Све што сијемо и жањемо. Све што чинимо, плаћамо својим животом. Ни Бог ни универзум се не мијешају у избор, стога нити у последице.

Можда је, кажем, то некима тако дуг процес да на час помисле да су изнад овог закона, али плаћање се не може избјећи. Неки пак узурпирају и манипулишу масама (које пристају на манипулацију) и над‌живе генерацију, и двије и три… и помисле како су бесмртни и неухватљиви, како им универзум не може ништа. То је заблуда изнад свих заблуда. Свако плаћа по мјери којом мјери.

За неке ентитете је неопходно кратко вријеме да се самоуниште, да се уруше у свој его, али неки ентитети служе генерацијама људи да на рачун њих перципирају улогу сопствене жртве. Било како било, манипулатор може маниплулисати само онима који му предају своју вољу.

Моја Воља=Моја Моћ.

Предаш ли вољу губиш моћ.

Са вољом (избором) иде одговорност, те сваки избор који свјесно или несвјено начинимо са собом носи и одговорност. Последице су наша плата. Ми плаћамо или пак добијамо наплату за свој избор.

…

Али… бити човјек није лако. Бити човјек значи прихватити тијело, душу, разум и кроз тај троугао се односити према остатку постојања. Бити човјек значи у знању или незнању прихватити одговорноста за све што нам се од тад дешава. У знању то чинимо свјесно. Уистину, када смо свјесни онда знамо и да се нама ништа и не дешава, знамо тад да се Ми дешавамо нашем свијету, ми га детерминишемо својим избором.

Престанимо стога бити неодговорна ‘ђеца’, која чекају одговоре са стране, која чекају боље сутра од оних којима су својом вољом другима предали своју моћ и одговорност. Преузмимо одговорност за свој живот САДА.

Многима ће ово изгледати превише комплексно, помислит’ ће да за такав подухват мора да се зна много, много више, него ли ‘обичан човјек’ то може знати. Многи ће помислити да само одабрани имају ту привилегију. Ех, то је још једна у низу од саботажа које смо у неодговорности за своје стање свјесности сами изабрали. На тај начин једино и можемо доживјети своју сопствену НЕМОЋ.

Уозбиљимо се.

Освијестимо Бога у себи и почнимо малим, лаганим корацима напријед.

Назад и нема. Све је увијек напријед. Свако искуство је увијек добитак, никада губитак. Не може се створити искуство које се не додаје свим већ оствареним искуствима. Ма какво то искуство било, добро или лоше, ви увијек идете напријед. Свако искуство је један велики корак ка сазнању КО СТЕ, ШТА СТЕ и КАКО СТЕ ДОСПЈЕЛИ у то тијело.

Дакле, демистификујмо све ово у један кратки, најкраћи могући чин освјешћења:

“Кључ којим се отварају сва врата јесте Љубав.”

Одакле год да кренете, куда год да се упутите, гд‌је год да сте залутали Љубав је кључ свих проблема. Ево и како користити ту нашу Богом дату неприкосновену и једину истиниту божанску Моћ:

Љубав … је безусловно давање себе.

Тако је у Богу тако и ми требамо чинити.

У Богу се вољом све даје свему, без услова.

То значи да је сваки дио Бога уистину под‌једнако Бог, јер посједује све дијелове у себи и јер је у свим дијеловима садржан. Та отвореност и давање себе је извор Моћи. То је у правом смислу ријечи „Божија воља“, а затварање, свако задржавање ма и најмањег дијела себе (за себе, за его) је губитак Моћи.

Али наш его нас убјеђује у супротно: За его давање је губитак а добитак види у узимању (екстремно у отимању, присвајању). Одатле и толика потреба за манипулацијом. Манипулација је одлика ега којом его покушава смањити сопствена улагања зарад личне „добити“ (отимачине, узимања, ‘богаћења’).

Истина о узимању (добијању) је је већ уткана у самом ДАВАЊУ.

ДАВАЊЕ ЈЕ ДОБИЈАЊЕ.

У давању је дакле кључ, али давање мора бити неусловљено, у потпуној слободи.

Слобода нам долази из знања, а знање није било које знање, већ је то знање о нашој апсолутности, о Једноти постојања. Потковани таквим знањем тек можемо приступити истинском безусловном давању… себе и стога и добијану.

Шта то у пракси значи и како ово знање од непроцјењиве вриједности користити у свакој ситуацији, али у апсолутно СВАКОЈ?

Наше биће (Једно=Једнота=Апсолут) улази у дуалност зарад испољења сопствених способности и потенцијала и намјера му је да се доживи својом најбољом могућом верзијом. Тада доживљава радост живљења, његова душа је реализована.

Међутим, на путу самореализације појављују се опције, разумске интерпретације намјере душе, и биће у том тренутку први пут доживљава МОЋ своје Слобоне воље.

Слободна воља му даје могућност и опцију да настави путем душе или да прихвати разумску интерпретацију као валидан пут.

Уколико настави путем душе радост живљења је загарантована.

Уколико прихвати понуду разума наступа одступање од душе, а као крајњи циљ одступања је увијек ЗИД, слијепа улица, самоурушавање ега. Апсолоут је тако осмислио избор како би његова душа била ослобођена поларизације, добра и зла. Дакле, допуштајући себи да буде вођен егом он уистину допушта себи да тај исти его доживи у његовом потпуном потенцијалу, кроз поларизацију, и да га консеквентно уруши у самом себи. Оно што је при том интересантно јесте квалитет живљења који с остварује. Его собом носи информацију о изолованости, одвојености и није чудо да у страху од самоуништења трага за већим дијелом себе од којег осјећа пријетњу и којег стога мора поробити. У том процесу биће доживљава себе жртвом самог процеса, ма колико дуго да опстане у том вјештачки створеном систему зна да ће (његов его ентитет) да нестане.

Када смо већ увелико ‘човјек’, дакле када смо већ прихватили одговорност за свој избор душе, разум, тијела вођеног душом или егом, ми и даље имамо остављену опцију најкраћег пута ка души. Оно што у сваком трену чинимо, били ми на путу душе или ега, јесте да бирамо. Наш избор детерминише нашу перцепцију и консеквентно нашу стварност те предлажем сваком ко је спреман да д‌јелује из будног стања да гледа само један једини фактор који ће одлучити о даљној манифестацији и квалитету доживљаја; гледај Љубав у свему, универзални кључ који отвара сва врата.

Када се нађемо у ситуацији гд‌је треба да донесемо одлуке од виталне вриједности онда је прво и основно што треба да чинимо да тај избор профилтрирамо кроз сито Љубави.

Ако не желимо да будемо изманипулисани онда приступимо филтрирању. Када до нас дође понуда, ма колико била примамљива и логична нашем егу, сагледајмо да ли у њој, у било којем њеном аспекту, зрачи Љубав. Ако је понуда испуњена Љубављу, свакако, прихвати је и допусти јој да се манифестује. Донијет’ ће ти радост живљења.

Уколико у било којем аспекту те понуде недостаје Љубав, не мисли, не анализирај, не покушавај оправдати накану онога који ти се нуди, ОДБАЦИ. Одмах и потпуно одбаци цијелу понуду.Та понуда ће као крајни ефекат увијек донијети негативност и деструкцију. Без обзира у каквој је фолији замотана, каквим аргументима је обавијена, та понуда ће ти се о главу обити.

Дакле, најједноставнији начин да се избјегне деструкција јест да се не изабере конструкција искуства без Љубави, јесте филтрирање мгућности ЉУБАВЉУ.

Немојте се заваравати и помислити да постоје бољи разлози и да постоје боља рјешења, јер ћете се наћи испред закључаних врата, у лавиринту из којег нема излаза до урушавањем его ентитета у сопствени его.

Ево и ‘мали’ примјер:

Ова фарса са вирусом и вакцинама.

Када вам је понуда била представљена, представљена је у форми заштите људског живота, здавља, бриге о вашој породици, о цијелом човјечанству. Све би то било у реду да мотив те бриге није било пуко застрашивање. На рачун једног случаја ‘зараженог’ у цијелој држави од‌једном су донијете убрзане мјере и проглашена је ни мање ни више но ‘пандемија’.

Ако сте иоле били освијешћени схватили би сте да у тој понуди нигђе није било Љубави. Све је базирано на страху, а гд‌је има страха нема Љубави и обрнуто. Дакле, није вам требао докторат да би сте схватили манипулацију… али многи су својевољно похитили да своју Богом дату МОЋ предају у руке манипулаторима. Нисмо сви нити ћемо.

Они који су своју одговорност предали у руке другога похитали су да приме средства спасења… једно, па друго, па треће… и ни тада им није било јасно да су обманути, да раде сами против себе.

Онај ко је остао свјестан и савјестан није могао бити изманипулисан, зато што МОЋ слободног избора стоји и даље неприкосновена изнад свега у универзуму. Последице предаје своје Моћи су очите а изговор сваког неодговорног човјека је да он нема никакву Моћ над ситуацијом.

Какава заблуда.

Даш сопствену Моћ да би имао оправдање за неодговорност.

Јадно, али и то је разумљиво; ниво освијешћености одређује понашање.

Дакле, да се још једном потсјетимо:

Најкраћи пут до радости живљења, до просперитета, јесте кроз Љубав.

Све оно што у себи нема Љубави не заслужује анализу нити двоумљење, већ апсолутно ОДБАЦИВАЊЕ. Одбацити могућност не значи одбацити живот. Напротив, одбацити могућност која у себи нема Љубав значи дати предност оној могућности која је у себи има. Не може бити једноставније.

Не бојте се!

Не страшите се, јер ваш живот и онако не припада вашем устрашеном егу, већ Апсолуту, бићу које је сада и овд‌је и Бог и човјек. Зар вам треба више доказа за своју Моћ? Зар вам треба бољи савезник од Бога?

Љубим вас. Будите будни и освијешћени.

Љубав је кључ вашој/нашој стварности у просперитету.

Љубав је кључ до РАДОСТИ ЖИВЉЕЊА.

Живјели!!!

Фото: Срце се отвара кључем; Википедија

коса ми је тек почела прекривати чело
док сам брала цвеће и играјући се пред вратима
ти си долазио јашући на коњу од бамбуса
и обигравајући стресао незреле шљиве
живели смо у Чанг Ган-у
млади без подозрења и сумње
у четрнаестој години постах ти жена
толико плаха и никад насмешена
спуштене главе окренута тами зида
не одговарајући на хиљаде твојих позива
у петнаестој почех подизати обрве
желећи да се помешамо као прах и пепео
док живим моја ће љубав бити постојана
зар бих могла подићи поглед изнад олтара мог супруга

Фото: Фб страница – Favourite Flowers

Зраци сунца бљеште, а ноћ пуна звезда,
вилинске су горе врт од емоција,
судбоносне везе, тренутка најезда,
док у мени љубав, рађа се и клија.

Мисао о теби пред очима кружи,
гледајући хоризонт даљина сивих,
у тој борби разум ничему не служи,
не умире љубав, јер желим да живи.
.
У оку ми титра поглед који спава,
јутро новембарско што изнова свиће,
гле, небески облак, украси га слава…
И што није јесте, љубав шета бићем!
.
Са дозом су туге осећања блага,
јер немам те стварно, изваја те глина.
Срце у недрима јесте моја снага,
зачује се љубав, шапат… И тишина!

Фото: Ван Гог – Звездана ноћ; Википедија

СвеАни Светлој која ме је подсетила…

Изнад врха велике и врло моћне планине
Сачињеног од Рудника и Ртња и Радана
Који је зароњен у језгро срца Срца Сунца
Дугопрсто танано свира на харфи муза Звука
Онда се једна жица уз цијук-плач откинула…
.
Дајбог – Планинар лебди у лотосу златном
Он – велики мудрац ратник песник и чувар
Муза вилана играча свирача сврхолуталица
Првозаштитник ледених вила са руба света
Увек је ту када из Потке Стварање извире
.
И ја вечнопутујући трагач и сневач лебдим
Дајбогом охрабрен и живом водом напојен
Када опојна свирка утихне вратићу се кући
Сакупићу-одабраћу свирце планете Гандарве
И дати им лиру трубу харфу гусле и свирале
.
Тиховаћу у Тијанији – магичној кући без прозора
Из жуте нотаре одабраћу песме – благослове
Када Месец свој круг богатим благом напуни
Наша Свирка Песма Игра оросиће и зору и цвеће
И неће више бити границе сјаја сунчаног краја

* * *
О харфо харфо!!! Која је твоја права природа?
Десетжицна или деветжицна или десетжицна?

Фото: Ртањ; Википедија

Ко светиљка која тиња, и куња,
мутним се сјајем прелива дуња,
тај сјај: све месечине у њ се слише,
сјај, ал’ и мирис, јоште више,
тај мирис који нас увек сећа
да негде – ван земље – постоји срећа,
и да смо, пре но што смо на земљу пали,
све већ видели и знали.

Фото: Дуња; Википедија

Сањам да се сретнем са тобом,
Али ти сисвакако већ срећан са другом.
.
Узалуд сам чекала на прагу,
Пут којим би дошао био је празан и пуст.
.
Склопише се уморне трепавице,
Утихнуше радосне песме птице.
.
И нанизаше се у срцу као игле …
Наоколо само презир и подсмех.
.
Трудим се да ме навикну на свет.
Али Мира ће и то поднети.

Фото: Девојка која је чекала; Википедија

Тијанија мразна ињевита сунчана лековита
Коледар – ноћ звезде крупне као лубенице
Небо прошарано сребром кумове сламе
Јасно знам да је то небеска вајтманострада
.
Радио Каролина – песма Странац у ноћи
И ја се осећам као странац на Мидгарду
Иако сам из далека радосно својима дошао
Роду отрованом повесницом – пакосницом
.
Тијанија је бистрилица санума и разума
Враћалица моћи снова знања и правиђења
Напајалица силом – тела срца мозгалица
Обневиделим невиде гаси свевиде пали

Милена – сањач стисла телепатско дугме
Пробудила ме у ведрој Тијанији залеђеног
Упире у пуни над Овчаром обешени Месец
Који ме љуља као плима пророчке воде
.
Напољу вене тиквин цвет – какав звук!!!
Узимам лиру гусле свиралу и двојенице
Дајем их пој-златоусташима богиње Карне
Промишљам дуго из памтила песме бирам
Веселице радоснице узносице стваралице

Фото: Дајбог; Википедија

Дана, 14-ог децембра 2015. године, отишао је,
тако је изабрао!, на страну Лица,
велики србски песник и мој пријатељ
Димитрије Николајевић.

Данима и ноћима читао сам његове песмомудре,
читао и умовао… и созерцавао… Какав Песник!!!
Из његовог великог опуса бирам по сећању:

Све чему си се надао пропало је,
Остала је само звездана прашина
Она, испод које

Камена тишина
Још одјекује,

Али себе не чује

Остајеш са оним што ниси имао,
А могло ти је заслужено припасти.
Живот те препознао
И варком смрт части
Која те пут невидела
Још није однела.
*
Е, томе се надао никада ниси,
Јер у том замршају нечега има
И о концу виси Миленијумима;
Ко га прекине

Стиже до истине.
*
И то оно што је највредније, које се
Не крије у брдима. Нити краси реку,
Чији лажни одсјај испираче занесе,
А у ствари прави рудник је у човеку.
*
Неједнакости, пошто правде нигде нема,
Па не вреди ни на кривду сва та повика.
Зато само ћути. И гледај шта се спрема,
Али не дај да те се дочепа паника.
*
Има једна шума од свега сакривена.
Пречудна ли је! Чудествена!
Од свих других непроходнија и већа,
На живот па и више од тога подсећа.
*
Она што ме љубила, ко да се смрче
Отишла је у неки бољи свет пун нирване,
Док за њом из мене празнина јауче
Кроз шупље дане и ноћи несном опране.

Фото:Песник Димитрије Николајевић; Википедија

Поље бојно !
Звездани се простро пут!
Светле га муње сребра и злата,
мачеви правде, и светла коловрата!
Род мој љубљен, разбуђен ,
белим огњем опасан!

Фото: Планина Триглав; Википедија