Фото: Лабудови; Википедија

Лабудови имају једног
партнера за цео живот,
али непрестано заводе
једно друго. И ако један
од њих умре, овај други
врло брзо умире за њим
од туге и сломљеног срца.

Лете ка светлу ситне бубе
Лете мали ноћни лептири
Понекад не могу
Да дослушам твој глас
Брзо заборављам
И у сан претварам…
.
Умирује ме танана помисао
Да постојиш где год да си…
.
Исплетох мрежу златну
Да ти меке одјеке ловим …
.
Чак и када ме скренеш
На нов и непознат пут
Покажеш ми тихо и мирно
Да је за мене прави…
.
Ово је још сирово и зелено
Али време ради за мене…
И не само време …
И не само за мене…

Фото: Фототека Србског Журнала

Фото: фототека Србског Журнала

Фото: Фототека Србског жСви смо ми Једна Душа, Један Дух, Једно Суштаство!
Сви смо ми, да се песнички изразим, духовно умрежени!
Сви смо ми Једно Биће!
Једно Свесно и Самосвесно Биће!
И сви ми спасавамо једни друге.
Свако од нас спасавајући себе спасава и све ине око себе, јер је свако од нас у свакоме од нас преко Духа Стварања присутан!
Самосвојност и самобитност није раздвајање, већ прожимање и спајање!
Тек кад постанеш самосвојна и самобитна личност, тек кад се у Духу Стварања уздигнеш до Остварења Личности, тада, и само тада, можеш појмити и схватити да си Једно са Свима!
Не само са људима, него и са свим иним бићима и суштаствима у свим световима, појавним и непојавним.
Ако не можеш да сагледаш Целину, онда нећеш моћи да видиш ни удове те Суште Целине!
И опет, ако ниси у стању да видиш Суштога Човека, Сушту Личност, онда нећеш моћи да познаш ни Онога који је створио све то што видиш, чујеш, осећаш и појимаш!
Преко Човека Суштог долазиш до Бога Живога, и од Бога Живога идеш ка Суштоме Човеку који у срцу твојему тајинствено обитава.
И гле! опет, и изнова, сведочим о себи!
Ништа у овоме свету не бих учинио без помоћи пријатеља, без помоћи дивних људи.
Без помоћи дивних људи, преко којих ми је Живи Бог помагао!
Заиста, без пријатеља не бих ни једну једину књигу објавио!
Без пријатеља, Божјих људи, био бих само суво дрво, само трска на ветру коју ветар њише!
И ових дана, када су ме из наше мреже искључили због неплаћених рачуна, припомогли су ми пријатељи!
Бог ми је преко пријатеља послао новац да платим рачуне, и да се поново вратим мед вас, да будем с вама на нашој мрежи.
Да будем с вама, и да будем један од вас, један од нас!
Нећу рећи имена оних који су ми послали новац, зато што то они тако желе!
А кад они тако желе, онда тако желим и ја!
Све што се тајно учини, много је снажније, и делотворније.
Све што се тајно учини за ближње своје, то има исцељујуће дејство!
Бог наш и жели да ми тако спасавамо једни друге.
А када ми спасавамо једни друге, онда нас и Бог наш све заједно спасава!
Све заједно!
Све За Једно!
На својему сам Путу имао многе и различне учитеље.
Учитељи су ми били туга и сета, патња и боли душе.
Али један од најстрожих мојих учитеља било је сиромаштво!
Сиромаштво је строг и престрог учитељ!
Учитељ који ти не дозвољава да се погордиш, да се понесеш и узнесеш мимо ближњих својих, да би те, на концу, тај учитељ довео до познања да си нико и ништа без других, без ближњих, без иних бића и светова, без Бога Живога и Духа Стварања!
Сиромаштво ме је научило да развијем уметност живота и живљења, да живим вечни тренутак, вечно сада, да познам Вечност у сваком трену, у једном једином трену!
Да, сиромаштво је строг и диван учитељ, али тек пошто га прихватиш!
Све док не прихватиш сиромаштво као учитеља, биће ти, уистини, немилосрдан мучитељ!
Сиромаштво је суров мучитељ, све док га не прихватиш као Милост Божју; све док му се не обратиш као Бићу; све док му не кажеш: Добро си ми дошао, Божански Учитељу мој!
Јер све што стоји наспрам нас, као огледало живо, то и јесте наш учитељ!
Али, људима је најтеже да узрасту до те једноставности!
До једноставности прихватања свега што нам долази, свега што дође!

“Ја прах прадедовски
Цветом васкрсавам“!
.
Себе од себе спасавам
.
Снове своје дану поклањам.
Ноћи од тмина ослобађам …
.
Звезданим сјајем
вежем непреглед неба,
целу Васељену
да благодат спусти
на Земљу вољену…

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Мајушна телом
Душом преголема
Златна протече

Бистроока дубоког погледа
И тмину грдну
И боје дање

Над мајкама мајка
Правду ужасну
На голим рукам
Пронесе усијану

Рано је узе гроб
Ал запахну је
Среће дашак

Слатка јој земља
око костура

Фото: Мајка; Википедија

Пред погледом пуца сва ширина света,
док је у души тесно као у тамници,
оставити иза себе ништа није штета,
па кренути напред по новој равници.
.
Равна и тиха што ме давно мами,
обећава умор у телу а мир у глави,
туда се не креће ако нисте сами,
нит ћеш срести иког да ти се јави.
.
Ал можда сретнем неке друге људе,
што тетурају пусти тражећи осмех?
Пружићу им руку па како ми буде,
увек могу рећи да је прошлост пех.
.
Да друго ни другачије није могло
да се срце бранило да успе да издржи,
једноставно снаге се није смогло,
па пустих сузу да за мном све спржи.
.
Снаћи ћу се свуда као вешта видра,
што кроз воду сече као лака чигра.
Ако ме одвуку буре што немам сидра,
потонућу осмехнута јер живот је игра.

Фото: Фототека Србског Журнала; Википедија

Село Котража се налази на путу Гуча – Ивањица
Наличи на варошицу, развијена, људи весели, певуше
Сељани обрађују земљу, гаје малине, купине, шљиве…
Са обе стране главне улице продавнице, кафане, сервиси
Школа, црква, цвећара, пумпа, регистација возила
Котража је преживела краља, самоуправну прелест
Њихови губари су били увек били ту, јели лишће
Дошли нови, модерни, гледају запад, једу цела стабла
.
Поред главне улице чесма, снажно истиче сумпорна вода
Тога дана, поред чесме, сретнем човека, живи у Београду
Ведар, прав, чистог осмеха, звонког гласа, причљив
Оболео му желудац, није могао да превари велики град
Као да вари камен, мучнина, пробадање, раздирући болови
Давали му бускопане, свашта, угледавао Косача душа
Једног дана, у чекаоници, а ту би се разболео најздавији
Погледа га отресита жена, из предграђа, добро га одмери
.
Отегнућеш папке чекајући и пити оне гадне прашкове
И ја сам чекала, увела у танке нити, водили ме свуд, и хоџи
Него иди у Котражу, пи воду безплатну, баци лекове, живи
Котража је далеко, распитај се у Гучи, неко ће те упутити
Котража! ја сам рођен близу! Чесма! Каменом бих је погодио!
Дођем родној кући, напијем се воде, умијем, скувам чај, кафу
Бацио сам прашкове, бол умину, нестаде, добих стару снагу
Пријатељу, пиј увек ову воду, она је за све, вода свелечилица

Фото: Снимак ВП у Котражи

У будућем времену – времену сада
Ми мушкарци нећемо уходити жене
И нећемо читати њихове мале трагове
Неће ни оне издајно наводити мушке
Да се исповедају у опуштеној сласти
.
Већ ћемо – оне и ми – жарко смерати
Ка Једном у чврстој подршци и свести
Користећи моћ промишљене намере
И ширењем мирисне енергије врлине
А на језике ставити или мед или узде
.
У будућем времену – времену сада
Ми мушки градићемо мандалу Склада
Од цветних венчића из њихових руку
Мандалу ведских предака и потомака
У нововедској стварности која нараста
.
Поново ћемо у врло врло високој свести
Тражити другу полу јабуке – свога себе
Роњењем у дубоко језеро – огледало духа
Као некада на Лири или светој Даарији
Ох Лепоте! у преплету јаве и прасећања!

Фото: Јабука будимка; Википедија

Твој мах је само твој
Ко од шале слажем сјај
Седиш гледаш
Стојим чекам,
биће сутра, рано.
*
Заувек у потаји,
скривени у јами
звуци најтежи
јецају у тмини
Дуборез је свет
Храст што ме
данас хлади,
горело у јами,
свето од живота.
*
Некад у предграђу
Сав труд је несносан
Прође најезд песка
Порасла је свест
Гледај ме и куни

Фото: Фототека Србског Журнала