Звезде су дошле и рекле ми… једно са тобом смо у истини.
Заметни траг и очисти праг… Дугин мост сад чека те.
Устао сам. Осмех на месту где ми беше лице. Вечни додир свете ватре живодајнице…
Видиш ме.
Очи ти светле и браћи ти око свете боје. Извор у мени проговара са извором у теби. Са ПраИсконом Вагром Ватром.
Хеј, хај…
Ту сам и одлазим… У свој крај и свој гај. . Тија пламен, тијанијски лако. Него како, него како! Љубим те и чувам те. . Златнокруни мој брате. Одо да оде одам. . И песму твоју по мисли светој твојој и браће ти Ведам кроз пространства мира и љубави. . Мидгард опет зове… Сачекаћу, починућу. Творац зна све валове. . Мој ће опет доћи. . Дааааа… Љубав је једина истина.
Можда је боље тако, обичним речима прићи камену, води и ватри. И онако ништа се у песму не да. И онако ништа се не одгонета, ни горе, ни овде, ни толико барем да знаш шта то пустоши близину између две душе, а некмоли више. На почетку била реч, која ли је, и крв и Божја уста смо изболи, од недослуха, од ћутања, од речи оболели, до црног са лудилом звезда, омамом изгибељи. . Напокон, нашла си ме, моја благости. Благ је овај дан над добром земљом коју смо сатрли. Време је и било. Обичним речима назвати све. И кад смо говорили, све смо прећутали, у соју нам тако, по оцу, по мајци, по браћи, по сестрама. Горки и сами једни с другима црно ткиво у беле крпе завијали, за мачкама, за божјацима, за туђим жалили, а своје ћутали. Једино мајка говорила о мртвима и плакала пред свима. . И онако све смо знали, кажеш ми благости. Велим ти, можда смо ружни одвише тужни те нас ни једна лепота на ране не привија. Можда језик не знамо, говоримо и ћутимо у невреме. Стоглаве су речи. Апостоли себељубни исповедају љубав, фарисеји тумаче свете књиге. Са ким ћемо? Коме рећи другу страну привида где заборављена боли чиста и светла вода Јордан, она која је већ једном спрала свет? . Учиш ме, благости. Велики је неспоразум, васељенски, а крхко људско, нико ни до кога. Кажем,пријатеље чекали, нису дошли, а болесна ноћ за сламку се држала. Драгости, милосрђе тумачиш, можда су и они чекали. Омразом затичу нас из потаје, велиш њима је горе. Зло нам се унутра свија, велиш добро се збунило. Варали смо и чарали,човечјем надевали Божје име, ако је по љубави, велиш, исто је. . Боље је тако, обичним речима, без жестине, прићи камену, води и ватри. Дан је овај ко млеко. Располућено црно чека. Нека га. Нађох те благости, моја добра светлости.
Хумска земља камена пустиња Богом дана да чојство духови. Распламсава ватру која тиња оном ко се у њој останови. . Светилиште Духа земља Хумска. И вода се овде скаменила. Паганију рука апостолска камен прахом светим је крстила. . Хумска ватра Саву окалила да би иш’о за Петром и Павлом. Ореолоским пламом обавила да он светли таму својим жаром. . Светлоснице клесаног камена градили су рођаци Савини. Тулила их варварска племена но не могли Астрал недохватни. . Милутинов „Дворац ваведењски“ пит’о светлом Дете испосника. Узнео се див херцеговачки у светога бож’јег небесника.
Госпођице, Ви знате да мој дан почиње онда када се пробудите. Не би нам ваљало љубав тајити. . Будим се крај жене свог живота и ако у сну умрем ни за чим нећу жалити. . Госпођице, Ви знате тајну стару, и векове који је скривају верно, знате и у ком џепу капута стоји. . Будим се крај жене свог живота. Бескрајни, плави круг због Вас постоји.
Окамењен поред пута стојим нијем на додир што га хладна рука пружа, како лед да угрије срце скамењено можда само једна, уз камени стуб израсла, ружа. . Стојим, без даха, године бројим, пребирам по мислима дане што су прошли, као да је време тренут сам, ко сам да судим о вјечности, ја, сироти кам. . Да задрхтим би хтјело камено трупло, да осјетим живота плам, ал залуду стећак зајечи мукло и ружа свену, остадох сам.
Грозд пун космичке самоће, обојен даљином блискости, оживљава трзајем моја крвна зрнца. . Прах мудрости, преко грозда сољен, говори кроз око што у кичми трепти! . Сила старине, чучала је дубоко скривена у сужањским одајама човековог бића, . а сада у одазиву звезданој светлости танча струне душе, отварајући заборављена осећања човекове стопљености са Богом и целокупном стварношћу! . Нота четири коцке са миром у кругу чини грозд здравим, . чини грозд здравим!
Буди увек радостан У ведром духу постојан Сваком даху захвалан Сваким треном очаран Толико буди животу предан Јер он је теби увек одан Безрезервно он ти се даје И никада не стаје Буди му и ти тако посвећен И бићеш узвраћен Усадиће у теби срећу Чаролију највећу Он је ту само због тебе И не зна за себе Буди и ти због њега ту И заборавићеш патњу сву Нека ти се срце увек смеши Тако не може да погреши Благослов је лепоту видети Милостивом Богу се свидети Радуј се, срце моје, И све ће увек бити твоје.
Данас је последњи дан 2024-те године овог века. Овај дан нам, као и сваки други, пружа много, много прилика да откривамо тајне вечног живота и да га смерамо у правцу највеће радости и среће.
Данас је и дивна прилика да потпуно пустимо узде укрућеном и, од погрешних знања, заробљеном уму, и да се растрчимо светлом стваралачком стазом. Убрзајмо трк и достигнимо надсветлосну брзину. Истрчимо до обале Вечности коју непрекидно запљускује и проширује Безкрај.
Седнимо усправне кичме на погодно место у положај расцветалог лотоса. Осетимо како нам елемент ветар, издах Творца, доноси духовне молекуле диметилтриптамина. У тиховању, врхунском стваралаштву, отворимо латице тајинствене жлезде епифизе и пустимо да се у њој духовни молекули претачу у материјалне. Осетимо и видимо, видимо и осетимо, да се ти молекули налазе у свему и да певају заносне праисконе песме првојезиком света.
Данас је, такође, диван дан, а и сваки други, да помогнемо Творцу у остварењу Његовог Плана слањем, из срца, енергије љубави и саосећања, енергије Свеспасења: Нека васцела творевина складно расте и нека се складно развија. И нека све буде спашено и савршено, по Норми Творца.
Не умем те од прашине састављати, болне су ми руке, а очи се сиве. Оне ме још једино нису издале, али хоће са годинама, мајко. . Не умем те од празнине грлити, нежно ти се узбити уз груди и продисати, продисати, и од чежње те осмислити. Осмишени само за живот моле, продиши, пред звездом се смести и послужи се мојим животом. . Не умем те од смрти раставити, нежно те привући ка души и загрлити. Па кад смрт пред олтаром сине, и узвикне име твоје, слагати, слагати, како се другим именом зовеш. . Не умем ти живот подарити, зажмурити и уместо тебе упловити, упловити у сан без свитања, тамо срећни не залазе. . Не умем те са другима заменити, твоје очи, моје бисерне луке покрећу. У теби свемир застане, и тихим те гласом дозива, дозива, и моли да се мени вратиш. . Не умем те лагати, тај свемир што ти песму казује, мојом душом говори. Заспиш ли и јако затвориш очи, осетићеш мирисе моје смрти, смрти, која те поново рађа.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 