У поноћ је моја кроћена Змија шареница Клиснула према врху седмороге хридине Баш када прекорачих брдо врлина и зала После тисућу дана упошћавања ега и ала На исцеђеној капи соме и трунчици хране Кључним упитима који буше просторе тамне Тражим од четрдесет и два госпара суд-бине Да отворе све моје унутарње уставе и бране И да се од седала до неба попне жеравица . На троуглој заравни одакле се сужава стаза Созерцавам мудрост двоточке десете ламе И испирам тајинство многих пада и узлаза . Прелазим планинско језеро са влагом жене Мишића упредених алхемијом мушкарца Губим ум губим ра-зум и као да нема мене . Снажном тачкицом свести затварам три ока Загледан кроз сушт качим се за вечност Ра-скидам вековне окове са мисленог тока . Усијане ватре пеку шкрип уморних плућа Док ухрамљујем утројену пажњу тешку као миом Идем без камен-туге без лед-пркоса без поноса Кушам најдубље облике бола језика сува и врућа И пробијам се живно у близину Петог анђела Ка љубав-правди и вертикали Учења Логоса Одакле се открива или пада усред пакла врела Препрошћавам дубоке кланце и реке-препреке На Бистрави хватам моју Змију спојену са ЗМИЈОМ
Фото: Свето дрво, са круном у земљи а кореном нсд земљом; Википедија
Мили Боже, чуда големога, ја ли грми, ја л’ се земља тресе, ја се бије море о мраморје, ја се бију на Попина виле? Нити грми, нит се земља тресе, ни се бије море о мраморје, ни се бију на Попина виле; већ пуцају на Задру топови, шенлук чини ага Бећир-ага, уватио Малог Радојицу, па га меће на дно у тавницу. У тавници двадесет сужања, а сви плачу, један попијева, те остало друштво разговара: „Не бојте се, браћо моја драга, еда Бог да каква гођ јунака који ће нас јунак избавити!“ А кад к њима Радојица дође, сви у једно грло заплакаше, Радојицу љуто проклињаху: „Радојица, допаднуо мука! И ми смо се и уздали у те да ћеш ти нас кадгођ избавити, ето и ти саде к нама дође – ко ли ће нас јунак избавити?“ Вели њима Мали Радојица: „Не бојте се, браћо моја драга, већ ујутру кад данак осване, ви дозов’те агу Бећир-агу, па му каж’те да ј’ умро Раде не би ли ме ага закопао!“ Кад свануло и сунце грануло, а повика двадесет сужања: „Бог т’ убио, ага Бећир-ага, што доведе к нама Радојицу? Јер га синоћ објесио ниси, већ се код нас ноћас преставио – хоће ли нас поморити смрадом?“ Отворише на тавници врата, изнесоше пред тавницу Рада. Онда вели ага Бећир-ага: „Нос’те, сужња, те га закопајте!“ Ал’ говори Бећир-агиница: „Ев’, богами, ниј’ умро Раде, ниј’ умро већ се ућутио – налож’те му ватру на прсима, хоће ли се помакнути, курва!“ Ложе њему ватру на прсима, ал’ је Раде срца јуначкога – ни се миче, ни помиче Раде. Опет вели Бећир-агиница: „А, богами, ниј’ умро Раде, ниј’ умро, већ се ућутио – већ уват’те змију присојкињу, те турајте Раду у њедарца, хоће ли се од ње уплашити, хоће ли се, курва, помакнути!“ Уватише змију присојкињу, па турају Раду у њедарца, ал’ је Раде срца јуначкога – ни се миче, ни се од ње плаши! Опет вели Бећир-агиница: „А, богами, ниј’ умро Раде, ниј’ умро, већ се ућутио – већ узмите двадесет клинаца, удрите их под ноктове Раду, хоће ли се помакнути, курва!“ И узеше двадесет клинаца, ударају под ноктове Раду; и ту Раде тврда срца био – ни се миче, ни душицом дише. Опет вели Бећир-агиница: „А, богами, ниј’ умро Раде, ниј’ умро, већ се ућутио – сакупите кола ђевојака и пред њима лијепу Хајкуну, хоће ли се насмијати на њу!“ Сакупише коло ђевојака и пред њима лијепу Хајкуну. На Рада је коло наводила, преко Рада ногама играла. А каква је, да је Бог убије, од свију је и већа и љепша, љепотом је коло зачинила, а висином коло надвисила – стоји звека на врату ђердана, стоји шкрипа гаћа од сандала! Кад је згледа Мали Радојица, лијевијем оком прогледује, деснијем се брком насмијава. А кад вид’ла Хајкуна ђевојка, она сними свилена јаглука, њиме покри Рада по очима а да друге не виде ђевојке; па је своме баби говорила: „Јадан бабо, не гријеши душе, већ носите сужња, закопајте!“ Онда вели Бећир-агиница: „Бре, немојте закопати курве, већ га бац’те у дебело море те наран’те рибе приморкиње лијепијем хајдучкијем месом!“ Узе њега ага Бећир-ага, па га баци у дебело море. Ал’ је Раде чудан пливач био! Далеко је Раде отпливао, пак изиђе на бријегу мора, па повика из грла бијела: „Јао, моји б’јели ситни зуби, повад’те ми клинце из ноката!“ И он сједе и ноге прекрсти, и повади двадесет клинаца, па их метну себи у њедарца. Опет неће да мирује Раде. Кад је тавна ноћца настанула, иде двору аге Бећир-аге, па постаја мало код пенџера. Истом ага за вечеру сио, па с кадуном својом бесједио: „Моја кадо, моја вјерна љубо, ево има девет годин’ дана као ј’ отишо Раде у хајдуке, да не могох сербес вечерати све од страха Малог Радојице – Богу вала кад га данас нема, и кад њему хака главе дођох! И оно ћу двадес’т објесити док ујутру бијел дан осване!“ А то Раде и слуша и гледа, па у собу к њему улетио, за вечером агу ухватио, ухвати га за врат до рамена, истрже му главу из рамена. Па увати Бећир-агиницу, па потеже клинце из њедара, удара их под ноктове кади; док је пола клина ударио, и душу је, кучка, испустила. Њој говори Мали Радојица: „Нека знадеш, Бећир-агинице, да каква је мука од клинаца!“ Па ухвати Хајкуну ђевојку: „О Хајкуна, срце из њедара, дај ми нађи од тавнице кључе да испустим двадесет сужања.“ Нађе Хајка од тавнице кључе, он испусти двадесет сужања. Опет јој је Раде говорио: „О Хајкуна, душо моја драга, дај ми нађи од ризнице кључе да што мало од ашлука тражим – далеко ми ј’ дому путовати, треба ми се путем понапити!“ Отвори му сандук од тал’јера; онда јој је Раде бесједио: „О Хајкуна, срце моје драго, што ће мени таке плочетине – коња немам да с њима поткивам? Отвори ми сандук од дуката!“ Он на друштво дукате дијели. Па увати Хајкуну ђевојку, одведе је у земљу Србију, Доведе је у бијелу цркву, Од Хајкуне гради Анђелију, па је узе за вјерну љубовцу.
Толико сам се пута запитао: да ли је Биће Времена у Бићу Вечности, или је Биће Вечности у Бићу Времена;
да ли се Време садржи у Вечности, или се, пак, Вечност садржи у Времену?
Да ли се Биће Времена прожима са Бићем Вечности, или се та два Бића узајамно, и наизменично – без престанка – потиру?
Шта бисмо могли видети, када бисмо дешавања у Времену сазерцавали из Вечности, и опет: какво бисмо виђење имали, када бисмо збивања у Вечности сазерцавали из Времена?
Да ли је Језик Времена саобразан са Језиком Вечности?
И, да ли су та Два Језика – Један Језик?!
Ако нису Један Језик, већ Два Језика, Ко или Шта посредује између превођења са Једног Језика на Други Језик?
Да ли су Време и Вечност пројаве Стварања, или је Стварање пројава Вечности кроз Време и у Бићу Времена?
У својим песничким јасновиђењима сазерцавао сам ова питања, али сам одговоре на њих добивао у тајинственим и оностраним све новим и новим питањима.
А онда сам, у једном трену, у стању дубоког песничког надахнућа, осетио – не појмио, не схватио, већ осетио! – да је завршница свих одговора на сва питања – једно вечно и бескрајно питање (кружно или завојито!) над свим питањима, питање иза свих питања, питање с ону страну свих суштих и надсуштих питања.
*
Драган Симовић: Ждрали оносвета
И сиђоше синови орлова Из стена румених у долину И са кћерима језера лучезарног Изродише ждрале тајносане
Ратници светлости и виле краснопојке За ноћи пунога месеца гле! Обитавају на стенама језерским Уз песму и свирку ждрала оносвета
Фото: Ждралови,сликарство по бројевима; Википедија
Драги принче, остварило се твоје пророчанство: Поезију сви пишу! И сви се за твоју круну грабе својим прљавим рукама. . Студенти, пензионери, боеми, птице селице, пси луталице и гавран. Пишу очајне песме, јер демократија је завела песнике. . Драги мој, написао сам песму за свој 27. рођендан и изгубио сам је између два дана. То је ваљда судбина песника. . Препустио сам се речима и стојим бос и усамљен над гробом на Ловћену, потуцам се од речи до речи, опијам се капима мастила, јер песма се не пише – она се живи, удише. . Поезију сви пишу: деца, војници и лекари, новинари и зидари, чак и ратни профитери и још које какве звери. . Ти си на време оставио траг урезанна дрвету и спалио писма. Немој да нам пишеш поново, јер ко зна какве су поште тамо где се налазиш, а и овде не желе да читају, не желе да их пробудиш и продрмаш. . Радије ће преспавати своје животе.
Кад груне ти у груди светло, И кад бура се у души створи А ти заблагодари Творцу Што напуни те пламом жарним! То пречиста сила у теби се створи Пусти је да све нечисто сагори И знај да увек пута Права има! Кад решиш да отвориш та врата Што Сварги пречистој воде, Не жали пусти, остави, Нек сруше се свe мостови Препреке од кости Светло јарко тобом у вечности Кренуће да кружи!
Сањала сам трешњу Дивно се плави јужна страна А ја раздрагана што ме плаветнило понесе . Уместо фигура у шољи, загледам се у облаке Тумачим ликове и мудре главе Било је ту, не кажем, и неких глава без лика Мислим да је то само слика Луцкастог песника песму док пише. . Охо-хо, видим облак пун кише! У даљини сенку неку, сличну човеку?! Сељака с вилама у рукама, подбрађеног. Као да је у мукама?! Питам га (То је кобајаги): – Реци ми роде, какви су јади? Ћути и продужи даље. Одједном, упери виле ка мени и рече: – Само се ти дете, слади! Препадох се и скочих са места Гледам около и питам се: – Где је моја Трешња?
Сива Жива сива силна, Сива силна голубице! Да куда си путовала? Одговара Сива Жива Сива силна голубица: “Ја сам тамо путовала У Инђију нашу земљу. Пролећела Хиндушана И ту Глобу Тартарију Црни Хиндуш и Тартару. Летила сам Господару Нашем силном Триглав бору . Те гледала што нам чини Што нам чини заповеда.“ Шта чињаше наш Господар Наш Господар Триглав вељи, Наш Створитељ и Држитељ И велики Уморитељ? Одговара Сива Жива Бела силна голубица: „Наш Господар лепо чини Трима кола у зучиње И четврто злато мери. Да правимо златне чаше . Златне чаше и сребрне Да молимо младог Бога И Божића Сварожића Да нам даде свако добро Понајвише дуги живот. Дуги живот добро здравље И богатство што га носи. Божић поје по сву земљу Не боји се Хиндушана Нити црног Тартарана Ни големе те пустаре А проклете Глобе црне Глобе црне Тартарије, И те гадне Манџурије. . Слава му је до небеса До престола Триглав бога Брада му је до појаса. До појаса среди земље Србске земље Рашке светле. Да се роде мушка деца Љути војни Даворови Даворови и Јарила Она силног Туривоја. Туривоја Ђуримами Да се роде јагањчићи Јагањчићи и јарићи И ти вељи теленчићи. Женски више него мушки. “Обредне пјесме древних Срба из Индије“
Уз дах ни. Уздахни ваздух или вас дух или све дух из Етра или подручја одакле нам душе бдију на нас овде. . Тај невидљиви свет нам је испред носа а тако далеко јер нам мисли лутају ободима пакла који сами нехотице стварамо. . Измакни се да не паднеш. Ево иде талас који ваља све. Вал ваља преко свега што јесте и није. Не пита за године и паралажу слике о томе ко си ти. . Свет је зрео да полуди. Он је већ луд јер га такве мисли обликоваше у ситним сатима ноћи ове. Ноћи која дуго траје већ. . Све пролази и све се мења. Све тече и промена се мрешка као крунице таласа на обали мора вечности. . Ко је луд, не буди му друг да те не одвуче вир лудила њиховог. Маске су спале а сада и жвале. Са свих слаткоречивих усана. . Мали вук је ипак само то. Мали вук. Недорастао правом свету и томе да буде једнога дана Вук који води свој чопор. . Сваки Срб ма где био осећа звезду у себи. И мора пламен да пусти да не изгори изнутра. Жив жар сред груди усуде носи свима. .
Било је то, гле! у једно зор-летње праскозорје, кад рудине миришу на мајчину душицу а букове горе на позни липов цвет; кад реке бејаху зелене а небо дубоко, чаробно и плаво, и кад свет овај биваше чедан, прозрачан и дивотан. Седео сам на оштрој стени високо над слаповима и буковима Рзава, чекајући да изгреје пурпурно и румено Сунце понад висова уснулог Клокоча. У трену када су први румени зраци Сунца провиривали кроз малинове сенке горских висова, и када је наступила праискона тишина што није од овога света, угледао сам у модро-зеленом рзавском виру, дубоко пода мном про сеновитог врбака, прелепу танкоструку и млечнопуту вилу, златних и сребрних витица пуштених низа обнажена плећа, како се извија из воде у прекрасном луку, и како се тисуће светлуцавих капљица воде распршују око ње, и како, попут лептирице или птице у лету, поново из висина, стрмоглавце, зарања у зелено- модар вир који кључа, ври и пенуша под златним зрацима излазећег Сунца.
