Радости
Путујем
Звезде се размичу – застајем
Путнике на путу да поздравим,
Роде, птице шарене – пријатељи мили пролазе
Осмехе дарују у лету
Носе радост и
На крилима срећу
Радости
Путујем
Са руку ми прах светлости пада
Трагови су то љубави
У свакоме зрну – срца делићи пламени
Радости
Колико ћемо кружница сачинити
Сфере љубавне милином обојити
Радости!!!

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Трептаје здравља смерно исках
када се предам вољи бож’јој.
У страху дрхтавом од лека бежах
без снаге да се опрем сили овој.
.
Молитвом Богу свој дух крепих
вапећи да ме по себи учини.
Непријатеља потом победих
и мир светлосни мене испуни.
.
Кад год је тешко са собом си сам
па здружих са Богом осаму моју.
Намолих снагу да Алу прогнам
и храброшћу напнем душу своју.
.
Ушетах лако ка светлу бљештавом
где ме и сан пријатни стиже.
Зарадовах се животу новом
који ми слободном би све ближе.
.
Са Богом ко је сам никад није
ни када љубав од њега бежи
нит кад му болест пресуђује.
Сва тајна у Љубави божјој лежи.

Фото: Шишмиши; Википедија

Ко си ти?
Реци ми, колко коштају те гости сви?
.
Где си ти?
Реци ми, да ли су те гости појели?
.
Колико коштају те гости ти?
Можеш ли их све угостити?
Умеш ли живот упростити?

Колико коштају те го-сти сви?
.
Видиш ли да си ти скренуо са путааа,
гуубиш виид;
.
Колико год да причаш им понашају се као глуви пси,
шишмиши лете и сударају се у пећини.

Фото: Јадац; Википедија

Ноћас сам дуго ослушкивао Месец
Јутрос слушам Жарка Раноранка
И певам стару песму певљивицу
Смарагд камен држим у десници
Свејадац смарагд – кључ Дајбогов

Са свејадац кључем срце отварам
И истржем Свет из мреже илузија
Намишљавам лепе осмехе на лице
Ловим- читам увиде по средини пута
Само неразлупан човек помоћи може

Зашто су нас људе ухватиле љутње
Туге стрепње кривице самоће ратови?
Ехеј! Тихујмо на Вечност и нераспад!
Нагло окренимо од судбе смероказ!!!
Свејадац идеја – мудри се весело смеше!

Фото: Фототека Србског Журнала

Из невиделих свемира
Кроз звезде тече енергија,
И од ње настају сва бића,
Она сија и све обавија.

Ми знамо да смо од звезда
И да једна у грудима бива,
И то је та жишка од Бога дата,
И једино је она увек жива.

Еј, звезде, моје лепотице,
Сијајте јаче, шаљите знање,
Ми смо глуви и слепи код очију,
Не чујемо ваше појање.

Помилујте наше уснуле душе,
Пробудите искру слободе,
Усмерите наше арке ка светлу,
Нека правдом исправно броде.

Фото: Цвет – лепа ката; Википедија

Моје кише већ су падале,
пре копања баште вад.
Џаба све те лепе кате
кад изџикља пепелнице хлад.
.
Нит раоник, нити грабље,
само косе наоштрене
лепoj кати могу ружан коров
да сасеку у корење.
,
Ја ћу дотад оком лити,
да убрзам раста бој.
Лепу кату да окитим
са шебојем, милом јој.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

У твом оку ноћас су звезде
Уместо сна ту је она
Посматра те
Са жељом да буде вољена

У срцу јој се враћа време
„Ах, лепе успомене“
Гледа га
Коса
Под месецом блиста
Руком му преко чела прође
Под прстима осети жар
Полако страх из срца нестаје
Помисли:
„Он је мој дар“

Сећа се да је његов додир
Био посебан лет
Знао је да воли
Она, само она била је његов свет

Знали су да се никада
Време неће вратити
Уместо сна остају загрљени
У љубави заробљени

Фото: Фототека Србског Журнала

Умислише подбогови да су
Окретоше безбожне на Божије
Место крста побоше стуб срама
.
Опколише стадо залутало
Лаковерне сабраше у верне
Изнедрише веру неверничку
Ни из чега све смишљају нешто
.
Оглашени да су богољупци
Опчињени у блату блистају
Засенише славом сами себе
Да осјаје царство ђаволово.

Фото: Фототека Србског Журнала

Уз уздах ових мермерних плоча,
расуте глаткоће тужних епитафа,
сјајних очију украшених болом,
оковани стојимо уз тишину храмова и јецај гробова.
У сенци камења и комада земље
који под сузама сећања омекшава.
Отворена врата раја
са топлим небеским ветровима стварају лавиринте.
И сваки њихов скривени пут
води до заласка Сунца.
Ледене усне се не мичу,
не говоре… Ћуте!
Очи од камена милују стене
расипајући пену прохујалог живота,
мирис тамјана и догорелих свећа
дошаптава незаборав.
Све оне сетве бољитка
сасечене туђим жетвама, боле земљу.
Утопљеник светлости тоне у мрак,
прерије пустињских ратника почивају на светом тлу
по којем су расуте ватре крвожедног света.
И сви они лешинари и даље круже
око нашег хоризонта,
чекају и вребају за неки нови напад…
А, ми само желимо мир,
желимо да нас не дирају,
да не газе преко костију наших предака,
да застану колоне,
спаљена огњишта да се изнова изграде,
да вратимо отето и сачувамо Свето!
Уморни смо, али и снажни…
Не шаљите нам рат, ни бол,
и знајте… нас бол снажи!

Фото: Фототека Србског Журнала

Насмеши се барем
помилуј руком руку и голубије перо
којим исписујеш измишљене светове
осмехни се као што то јутро чини
као што су просветлила небеса
да оснеже сметлишта и блато
и то је нешто.
Макар за тренутак надмоћи
подсмехни се залуђености својој
навици да ослушкујеш милозвучне сфере
рајску птицу да належеш
у очерупан живинарник
као да је време врлих дела
као да алхемичари свих фела
нису већ излегли златне коке
и вражје птичурине
као да се задах бешчашћа са екрана
не шири уокруг освојеним атаром
у ком никако да се настаниш
никако да се скрасиш
а и како би
кад се и одомљено раселило којекуд
што у клетву што у лудило
кад мирис хлеба и постеље
благородно не пребива иза кућних врата
Смехом барем уједи аждаху
у чијем стомаку биће сварено све
док ти прегараш душине звездаријуме
док сажимаш векове тражећи ближње