Фото: Поље лаванде;Фототека СЖ

Ако одлучиш, једном,
Да отпловиш до другог света,
Да у овај се више не вратиш,
Знај, да тражићу трагове твоје,
По пешчарама сненим,
Куд си ходио радосно,
По ливадама топлим,
Над којима свици светле!
Тражићу те, међу гранама храстовим,
На којима си седео,
Отрчати до извора, с кога си воду пио,
Грлити стене и питати их,
Јеси ли ту пролазио!
.
Знај, да потражићу она два орла,
Небом твојим што језде,
Летећу за њима до златног зорја,
Где звезде се гнезде.
Брат мој румени, чекаће ме,
До тебе да ме одведе
А сестра моја, бела,
Врч воде преда ме ставиће,
У њему два љиљана,
Сами ће се у моју косу уплести!
Тада, стаћу пред тебе,
Да видиш, како срце моје душу прати!

Фото: Ерик Мандре – Два орла белорепана; Википедија

Фото: Фототека Србског Журнала

Опрости овом дану који притиска груди
И на плећа, кô на престо, тиранин ти сео.
То ђаво гудалом кроз седе власи гуди,
Опијен најмањим треном кад си невесео.
.
Другима и себи ту недореченост силе
Опрости мишљу: Господ је твоја снага.
Душу чувај да тренутне среће јој не омиле,
Јер само љубави пуна она је искрено блага.
.
Опрости тамној ноћи, утваре фењер јој гасе,
Јер само мрак у погледима страх посеје лако.
Ал’ веруј – само ћеш испод крста наћи пут за се
Да не будеш на местима којима жури свако.
.
Само тад ћеш јасно знати – постојиш кô човек:
Што уме да воли, пати, плаче или се смеје
И бићеш сасвим на земљи док траје твој век.
Кад те загрли сунце или снег по теби веје.
.

Фото: Фототека СЖ

Негде у загрљају празнине пространства моја гледаш,
Као да тражиш векове заборава, а не видиш даљине.
Где год да се окренеш према мени пустош,
Као да стојиш неприметна и непостојана.
Дубина мрака у теби зјапи. Тишином ништавило зове.
Црни месец расипа црну тугу.
.
Око тебе ноћ стоји на стази. Не знаш раскршћа,
Нити звона што их тражиш. Не знаш мапу свога пута,
Ни где је та љубав која због тебе лута.
На твоје раме наслоњена тишина плаче,
Ни у себе погледати не смеш.
.
До кад у теби да стојим? До кад у тишини да постојим?
Љубав искидана до заборава.
Вриском једне сузе хтела би јутра да проговоре.
У очима лебде привиђења. Гледаш, а не видиш.
Заборав ти оковао поглед.
.
Питаш се зашто ћутање моје не проговори?
Бар погледом нек дохвати прошлост.
Бар за сећање, за тугу, за срце.
И сад гориш на ватри нечујних жеља.
Моја пространства те муче, што си све то имала.
Моје даљине те маме, да се дотакну снови.
Моје време у теби ће да постоји
И кад будем заспао у храму звезданих тишина.

Фото: Ђаци прваци; Википедија

Кад сјеверац вјетар

Покупи кости ноћи

И онда их пред ноге

Као споменар баци

Схватим да смо

До судњег краја

Само прваци ђаци.

Фото: Фототека СЖ

Не покушавај да ме у латицама
цвећа пронађеш
и да росу са истих попијеш.
Нисам више она што бескрајно лута
тражећи слику савршености света.
Не видим ти лице што се
извлачи из снаге која ти је потребна.
Дочараћу ти сув ваздух
што ћеш га мокром чежњом испити.
Нису будале важне већ оно што их чини таквима,
ниси ни ти остављен од заборава
већ од среће да препознаш ружу од трна.
Нисам ти рекла да је цвет
моје најслађе уточиште и бег од стварности,
од среће намештене
и искривљеног осмеха намаскираног.
Није то поглед стотина, то је мој један
једини јединствени дрхтај другачији
од свега на овоме свету,
другачији од тебе много, јер је мој.

Фото: Философ и песник Џелалудин Руми; Википедија

Давим се
у потопу
који ће тек доћи
.
Окован сам у затвору
који тек треба да постане
.
Нисам још одигграо
партију шаа
а већ сам матиран
.
Нисам кушао вина
из твоје чаше
а већ сам пијан
.
Нисам крочио
на бојно поље
а већ сам рањен и посечен
.
Више не знам разлику
између привиђења и реалности
.
Као сенка
Ја јесам
и нисам

Фото: Ждралови у лету; Википедија

Знаш ли намеру ждрала
када на небу видиш
ждралова ред?
.
Знаш ли суштину Грала
када испражњен пехар држиш
уморан, испијен и блед?
.
Куда циља предводник ждрал?
Откуда му толика снага?
Како разазнаје смер?
.
Да ли заиста Грал,
са једном руком вага,
а у другој држи угломер?

Фото: Азбука, словарица; Википедија

Има једно слово непробојно
панцир слово, завој слово
грч слово, зуб слово,
прст слово.
Има једно слово скупо,
драгуљ слово, сеф слово,
трн слово, шум слово.
Има једно слово,
једро носи, шуму коси,
камен просијава
и у љубичастом
облаку свија гнијездо
опелом сна. 

На грудима лешине коњске орао стоји и једе. На грудима орла време стоји и једе. На грудима времена вечност стоји и једе.

Хиљаде посматрача – са својим орлом на грудима – виде један део слике; једва десет од хиљаде гледају и виде други део; а једва један од десет види трећи део. Међу хиљаде ах и јаох утешно је чути најређи усклик видовитога: ено, над вечношћу, Господара гозбе!

Фото 1,2: Фототека СЖ

Фото: Арсен Дедић – певач и песник; Википедија

Не дај се, Инес.
Не дај се годинама, моја Инес,
друкчијим покретима и навикама,
јер што ти је соба топла,
пријатан распоред и ријетки предмети.
Имала си више укуса од мене.
Твоја соба, дивота.
Газдарица ти је у болници.
Увијек си се разликовала
по боји папира својих писама,
по поклонима,
пратила ме слиједећег јутра
око девет до станице.
И руши се зелени аутобус
тјеран јесењим вјетром,
као лист низ једну београдску падину.
У вечерњем сам одијелу
и опкољен погледима.
Не дај се младости моја,
не дај се Инес.
Дуго је припремано наше познанство
и онда случајно, уз врућу ракију
и са свега неколи реченица
лоше прикривена жеља.
Твој је начин госпође
и образи сељанке,
простакушо и племкињо моја.
Па твоје груди, кревет,
и моја соба објешена
у зраку као наранџа,
као наранџаста свјетиљка
над зеленом и модром водом Загреба,
Пролетерских бригада 39 код Прковић.
Покисла улица од прозора
даље и шум предвечерњих трамваја,
лијепи тренуци носталгије, љубави и сиромаштва,
употреба заједничке купаонице,
И молим вас, ако ме тко тражи
Не дај се Инес.
Ево ме, устајем
тек да окренем плочу.
Да ли је то непристојно
у оваквом часу?
Моцарт, Реквијем, Агнус, Деи.
Мени је ипак најдражи почетак.
Располажем с још милион њежних
и безобразних података наше младости,
која нас пред властитим очима вара,
и краде и напушта
Не дај се Инес.
Подери позивницу, откажи вечеру, превари мужа
одлазећи да се почешљаш
Уунеком бољем хотелу.
Додирни ме испод стола кољеном
генерацијо моја, љубавнице.
Знам да ће још бити младости,
али не више овакве
у просјеку 1938.
Ја нећу имати с ким
остати млад ако сви остарите,
и та ће ми младост
тешко пасти,
а бит ће ипак
да сте ви у праву,
јер сам сам на овој обали
коју сте напустили и предали безвољно,
а поново почиње киша
као што већ киши
у листопаду на отоцима.
Море од олова и небо од борова.
Удаљени гласови који се мијешају,
глас мајке, пријатеља, кћери,
љубавнице, брода, брата.
На брзину покупљено рубље пред кишу.
И нестало је свјетла
с том бјелином.
Још мало шетње уз море
и готово.
Не дај се Инес.

А.Д: Брод у боци, пјесме и шансоне,1977