Фото: Фототека СЖ

Негде у загрљају празнине пространства моја гледаш,
Као да тражиш векове заборава, а не видиш даљине.
Где год да се окренеш према мени пустош,
Као да стојиш неприметна и непостојана.
Дубина мрака у теби зјапи. Тишином ништавило зове.
Црни месец расипа црну тугу.
.
Око тебе ноћ стоји на стази. Не знаш раскршћа,
Нити звона што их тражиш. Не знаш мапу свога пута,
Ни где је та љубав која због тебе лута.
На твоје раме наслоњена тишина плаче,
Ни у себе погледати не смеш.
.
До кад у теби да стојим? До кад у тишини да постојим?
Љубав искидана до заборава.
Вриском једне сузе хтела би јутра да проговоре.
У очима лебде привиђења. Гледаш, а не видиш.
Заборав ти оковао поглед.
.
Питаш се зашто ћутање моје не проговори?
Бар погледом нек дохвати прошлост.
Бар за сећање, за тугу, за срце.
И сад гориш на ватри нечујних жеља.
Моја пространства те муче, што си све то имала.
Моје даљине те маме, да се дотакну снови.
Моје време у теби ће да постоји
И кад будем заспао у храму звезданих тишина.