Фото: Река Лим; Википедија

– Лиму

Ту, гдје се воде састављају
И ломе узалудно
Гдје камен памти
А сузе се враћају
Као потврда
Бескорисних сјећања
Гдје коријење збуњено
Вири из воде
Гдје врбе ћуте
А рибе и сјенке промичу
У безвријеме
Ту долазим измрвљен
И састављам се собом.

Фото: Фототека СЖ

Поноћ је.
Пишем најтужније стихове.
Ноћ је пуна звезда,
трепере у даљини.
Душа ми је обавијена велом
неспокојства.
Моја љубав те није могла задржати.
Туга пада на душу као
роса на траву.
Назирем твој лик.
Држи се у мојим очима као бледо пролећно јутро
што се још држи зимске свежине.
У даљини неко пева.
Мој поглед те иште, моје срце те иште.
Моје усне ишту ветар да ти додирне ухо.
Припашћеш туђим пољупцима као
што си припадао и пре него што смо се срели.
Ова песма је последња бол коју
ми задајеш.
А ноћ је бескрајна…

Скровити исток ти станиште!
Kрију те планине.
Ливаде и камење!
.
Чудна си ти трава,
пред којом се сама,
откључава свака брава!
.
У Земљици ти тело,
а стабљичица, вретенаста,
место је, где душа спава!
.
Ој, ви душе овдашње,
Што расковнике и расковничице тражите,
Знајте, да душу траве сретнете
А не препознате је
Јер јој срце не отворите!
Када срце отворите,травка дође сама
Јер и она трага за вама!

Фото 1,2: Расковник – корен; млада биљка; Википедија

Увек је ту,  као да није отишла…

Држим је за руку док пишем овог трена…

Она,

која хода међусветовима!

.

Време …

Не постоји !

Лаж системске структуре у овом мрклом мраку…

„Сат са руке баци, не треба ти трен,

Ти си свевремен! “ ,

одзвањају мисли …

.

“ Волим те! „,  гласно рекох души

и загрљај видљиви пред очима се деси,

„Увек сам ту“,  прошапта ми речи,

„Кад се тамо вратиш поздрав им пренеси!“

Фото: Фб страница -Flowers and Nature

Ходимо заједно
ајде сад – сутра је прекасно!
.
Будимо овде делећи светло.
.
Ходимо заједно јер моћ је овде сва
као једно – ми јесмо љубав!
.
Ходимо заједно и купајмо се у светлости
одбацимо таму и њене прљавости.
.
Али једна ствар се урадити мора
сви без изговора.
.
Ближњем ког твоје речи посекоше тад
дај мало љубави, засијај светла!
.
Одимо заједно и немој рећи – не!
Јер знај да сутра прекасно је.

Фото: Один пије воду са Мимировог зденца; Мудрост; Википедија

Када бих пожелела да оставим
нешто иза себе
био би то осмех пун љубави.
.
Волим вас, људи
када сте весели или пак тужни,
јер ја сам свемоћни мали зденац,
који зна узрок ваших стања.
.
Скривени у пукотинама ваших душа
постајете још истинитији
јер очи више вас откривају
дубина сна је утопљена у њима.
.
Та чаролија што обасјава ноћи
и буди жарко жељене дане
сва је саткана у вама,
у порама вашихх зеница
у бљештавилу лица откривених
у траговима сенки очишћених.
.
Ја разумем све,
Јер сам свемоћни мали зденац.

Фото: Лабуд; Википедија

Сутон је,
стуб, из језера једро,
на њему галеб чучи,
боје на хоризонту
несвакидашње за децембар,
патке и гуске клизе по води,
неколицина шетача у журби.
Један лабуд молу пришао ближе,
непомичан дуго мирује на води,
урони каткад и крилима
све око себе забијели,
лабуд, бисер језера,
крилима плијени тајне
неба и воде,
слијева боје, стихове,
у слику љубавне пјесме.

Фото: Врбаци; Википедија

Реке занете младошћу врба

протекле, а нису знале.

Нове воде неће видети љубав

остављену у зеленилу вирова.

Пределима овим

стасала заљубљена детињства

и поклањана срца за успомену.

А ни росе, ни младе траве

нису сачувале стопе

младића и девојака.

Не маре стазе за тугу повратака.

Крај неке капије застао човек.

Деца у дворишту не знају

да је и он овде био дечак.

Нека време одјекује.

Они прошли дечаци и девојчице

ћутке су оковали душу.

Зелена пепелишта

ничу и боле на повратку.

И нико, боже, баш нико

неће сазнати

да су били песници

што су отћутали своје песме.

Фото: Бели орао; Википедија

БЕЛИ КОСМИЧКИ ОРАО
Пловимо на крилима Љубави,
на крилима Космичког Орла.
Космички Орао је онострана
праслика најтананијих
стваралачких космичких енергија
које се крећу завојито.
Космичке животне и стваралачке
енергије, које се крећу и простиру
завојито, подсећају на
исполинског орла
несагледних белих крила.
Отуда је знамен Орла у
свих Древних.
Орао је знамен, и праслика
слободе и висине, бескраја и
вечности.
Приказ Орла на стегу и грбу
јесте прасећање, прапамћење
Космичког Орла.
Тако се преко слике Орла на стег
и грбу призивају космичке
енергије и божанска дејства из
Језгра Постања,
преко оностране праслике
оваплоћене и приказане
у Космичком Орлу.
Бели Орао јесте Бела
Енергија Космоса.
Најтананије, животодајне и
стваралачке енергије имају
млечно-белу вагру.
Те енергије су основа и потка свих
иних енергија и дејстава у
ПраВасељени.
Све друге силе и енергије
простиру се по бескрајним и
вечним поткама млечно-белих
енергија Космичког Орла.
Све космичке енергије крећу се
завојито, преко Удвојене
Завојнице.
Наши Древни су били велики
посвећеници видовитог знања,
и они су били упућени у највеће
тајне оностраних светова.
Са Космичким Орлом можемо се
повезати преко трећег ока,
у стању дубоког тиховања.
Преко трећег ока низводимо се до
самог језгра унутарњег срца,
где ће нам се пројавити Бели
Космички Орао.
Тада ћемо осетити и доживети
Космичку и Божанску Љубав.

Фото: Фб страница – Fractal Multiverse

Фото: Свети арханђел Михаило; Википедија

Једног дана Бог рече архангелу Михаилу:

-„Сиђи Михаило међу народ и помози им да се ослободе зла, беде и пакости.“

-“ Господе драги, силазио сам много пута. Таман једну рупу закрпим, отвори се нова. Има нешто у човековом срцу танано, лако се кида и пуца, и лако се наводи на невољу.“

-„Михаило, нема савршености. Човек је такав какав је. Уме овако и онако. Видиш како се Луцифер поиграва са њима. Требало би да Луцифера убедиш да напусти човеков животни простор и да људе остави на миру.“

-„Господе, Луцифер их не тера ни на шта. Лично сам гледао како људи сами налазе решења кроз зло. Можда би могао да Луцифера примиш назад. Он ти само показује колико је Твоје дело несавршено и недовршено.“

-„Михаило, даћу човеку још једном шансу. Уколико је не искористи, направићу НОВИ свет.“

-„Господе драги, шта ће бити са Луцифером?“

-„Вратићу га међу нас. Он је свој задатак савесно обавио.“

Архангел Михаило заплака. Сузе су му росиле низ лице и падале на земљу. Путујући кроз небо претварале су се у снег. Није плакао архангел само због радости, што ће његов брат по крилима, Луцифер, напокон да се врати, већ што ће човек са тим повратком да нестане. Отац ће направити нову врсту.

-„Оче, какав ће бити СВЕТ без људи? Зар не мислиш да ће превише мира, љубави и тишине да донесе досаду, умртвљеност и равнодушност? Зар не бринеш да човек, овакав какав јесте, боји свет?“

-„Добро Михаило, даћу им још времена. А ти човекољупче, види, како можеш да им помогнеш.“

Фото: Славски колач; Википедија