Увек је ту,  као да није отишла…

Држим је за руку док пишем овог трена…

Она,

која хода међусветовима!

.

Време …

Не постоји !

Лаж системске структуре у овом мрклом мраку…

„Сат са руке баци, не треба ти трен,

Ти си свевремен! “ ,

одзвањају мисли …

.

“ Волим те! „,  гласно рекох души

и загрљај видљиви пред очима се деси,

„Увек сам ту“,  прошапта ми речи,

„Кад се тамо вратиш поздрав им пренеси!“