Фото: Русија; Википедија

Русиjo, ти си joш jедина нада!
Oчи свих праведних упрте су у те.
И ми, заражени трулежи Запада,
jедва се држимo joш за твojе скуте.

Тoпи се мoрал из стариjе’ дана,
нестаjе мудрoсти, негдашње, из глава,
дjеца нам биваjу индoктринисана,
несвjесни, jадни, шта им се дешава.

Oни oсjећаjу да нештo не ваља,
ал’ не знаjу кo jе за тo кривац прави.
Штo више науче, мудрoст им jе даља:
испиру им мoзак на шкoлскoj настави.

Њима мoзак пуне свиме и свачиме
самo да би били oд суштине даље
и затупљуjу их, у учења име…
Интелектуалне праве, oд дjеце, бoгаље.

Кoга упитати, кo да их научи,
шта jе прави живoт, шта jе мудрoст права…?
Не знаjућ’ oдгoвoр, учитељ се мучи,
питања o тoме вjештo избjегава.

Oвo малo наде, штo на селу има,
oва луча свjетла кojа срца гриjе…
штo сељаци чуваше, наши, вjекoвима
jедва да се jавнo и пoменут’ смиjе.

Русиjo, искрo, пoсљедња у тами,
кojoj су упрте руке милиoна
и oчи из таме, кojе свjетлoст мами,
паднеш ли joш и ти, паст’ ће и сва oна

традициjа штo се чува стoљећима,
пo кojoj су истина и Бoг изнад свега,
а праведан макар неку наду има
да ће jеднoм сунце oгриjат’ и њега.

Русиjo, акo стварнo си Русиjа,
храбрих Запoрoшких и Дoнских Кoзака,
нек из тебе стара слава сад засиjа,
спаси свиjет oд Западних oкoва и мрака.

Фото: Москва, гл. град Русије; Википедија

Фото: Махариши Махеш Јоги; Википедија

Господе мој
.
Твоја слава је потпуна,
твоја милост је потпуна,
ти си потпун.
У пунини живота мога
ти си потпун.
Ја сам рам светлости твоје,
а свет станиште славе твоје.
Ја сам пут према теби,
.
господе мој
.
ти си циљ у мени.
.
о боже
господе мој
љубави моја.
.
Кроз окно срца мојега
јса светлост олтара твога.
Из окна срца мојега
долази светлост олтара твога.
Она долази, она долази,
.
господе мој
.
и простире се уоколо.
Обасјава земљу и небо,
осветљава сунце и месец,
благосиља анђеле и људе.
Земља и небеса уживају
твоју блиставу славу,
твоју славу у пуном сјају.
Милост твоја благо жамори.
Она блажено жамори.
Она блажено жамори
иако у тишини,
ипак,
.
господе мој
.
та тишина жамори.
Она говоти у твојој милости,
она говори о твојој милости.
Свет ужива милост твоју,
свет је препун милости твоје.

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Фото: Фототека СЖ

Знам за цвет у срцу што расте,

удахнуто семе песмом Творца!

Знам за цвркут птице у лету,

мајку што грли с онога света!

Знам за облак, румен и бео,

дао ми Он, путоказ у овом животу!

Знам за кап воде што ватру плави

и њом се игра!

Знам за душу радости пуну,

сузе од смеха и поглед милосрдни!

Не знам за песму нељубавну!

У нашем свету, она не постоји!

Фото: Зид; Википедија

Дошао је и јули
а ја
још увек
даљинама цртам
вреле додире
твојих руку
…много је година
отишло у једном дану
не тражи крила
на мојим раменима
она више не могу
летети
не подижи зидове
и гвоздене завесе
који нас раставише
иако смо пар корака
били једно поред другог
судбина је победила
право на љубав.
.
Никад ниси била
мој и божји поредак
већ позорница
себичних надања
и усахлих чежњи
које су олује љубави
претвориле у згаришта.
.
Скривали су нас
хладни камени зидови
…само нам је небо
било исто
и птице које су прелетале
на обе стране зидова
поред којих смо
много пута пролазили
и сунце
које нас грејало
сваког јула…
као и овог.
.
И данас
често наслоним сећања
на сиви камен
и дане
који се њишу као лампиони
као вратнице
које нико не отвара
…а живот шапуће
нове приче
самоћа ћути
и снива твоје кораке
којих више нема
…ти и не знаш
да је пола тебе
остало у мени
као мој вечни грех.

Фото: Ватрене искре; Википедија

У прапочетку искре заиграше,

По целом свемиру, телу Бога,
Оплетоше коло радосно
Човековим ликом оличено.
Ехо из свемира се чује
Толико далеко и високо,
Као слап неизмерне љубави
Уроњен у вечност, дубоко.

Будност се сама расплиће.
Елеменат света је свако биће.
Шапатом се проноси глас,
Ево нас, стиже божански спас.

Реци слово (по)тврдног учења,
Его разгради, душу просветли.
Честица божија у теби нек засветли.

Фото: Поскок; Википедија

Место Поглед изнад дома –Тијанија
Седим на Обали уске кружне капије
Пролаза за танке оностране светове
Испред мене дигао главу и гледа ме
Поскок – поглавица Радичевог дола

Разумем немушт – језик палацавих
Гласно му преносим Закон промене:
Тијанија је центар света и оносвета
Овде је остварено ново Златно доба
Моћан рад Витеза Праисконог Реда
Долазе и долазиће бића иних светова
И духовна – ненавикла на чврсти свет

Ми – рођени овде – смо једносуштни
Самоникли обезбељени и у безречју
Отварамо срца за безусловну љубав
Отварамо се за тајинство акаша записа
Дочекујемо сва бића раширених руку

Срцима нашим градимо високи храм
Препун дејства Аватара свих аватара
И стога молим – да не чујем за бруку
Да је нека вијугавка неког грицнула
У неразум пуцамо до последњег дима
Пренеси поздрав роду и роду шарених
Једно смо! Немојте ви нас нећемо ми вас!

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Не облачи ми кише
ни оне квасне улице.
Јесен предивну хаљину има,
из љетњих ципела искачем лако.
С јесени неке нове љубави
под јастуком ишчекујемо крадом.
Зато, кише ми више не облачи.
.
Волим мокру јесењу ноћ, тад ме мучи
жеља чудна да пребројим звијезде све,
од њих плетеницу свијем
и у стих је ставим.
.
Зато, не облачи ми кишну јесењу ноћ
ни оне квасне улице меке.
С јесени неке нове љубави
наћи ће нас крадом
под јастуком.

Фото: Слика срце; Википедија

У СРЦУ БУДИ
и ту са пар речи
незадовољство у себи спречи
не дозволи да душа ти јечи
у срцу у срцу се излечи
У СРЦУ БУДИ
ту време проводи
то је једини пут ка слободи
и само њиме треба да се ходи
у срцу ту ствари угоди
У СРЦУ БУДИ
тешко је време чудни су људи
свако о свакоме суди
и само у лошем се труди
зато се ти пробуди и пробуди
у срцу срце десна половина груди

Фото: Поморавље; Википедија

Већ деценијама у граду ја живим

али ме срце у трену завичају врати,

Врбама крај Мораве тужним и кривим

па се године учине као да су сати.

.

Расла сам у селу крај широке реке

у коме је грумен земље био суво злато.

Оранице црне,дугачке до неба а меке

од засађених зрна изобиље буде дато.

.

Морава је нас,децу шапатом привлачила.

Скелеџија нас јурио да не скачемо у воду.

Најлуђи провод и дружење нам је значила

и страшне приче кад одрасли на спавање оду.

.

Ноћу смо морали да се искрадамо кришом

и отрчимо на обалу где друштво чека

Једино смо могли бити спречени кишом

јер је гром знао уз воду да убије човека.

.

Река као увек тече лагано својим током.

Не окупљају се уз њу нека друга деца.

Бедемом су је учинили мирном а дубоком .

Понеко тек од одраслих загази да пеца.

.

Село је празније увек кад одем.

Вест је и кад ко упеца повеликог смуђа .

Три пута ми се окрене трн у срцу забоден

од погледа на скелу која напуштена рђа.

Фото: Песникиња Радица Игрутиновић Матушки

У језивом рату, где жеводан листа,

и где сваки цвет се претвори у свело.

Где те за бол срца нико и не пита,

јер све док дах дишеш, браник си и тело.

.

Ту се болна душа не лечи већ слама,

гледајући небо и чађаве кише.

Из распуклог тла се порађа и тама.

Песник о слободи сања, машта, пише…

.

А, где ћеш пронаћи искрицу од наде,

док из сваке травке дим оловни тиња.

Kад ту око тебе, мртвилом се каде…

И дан сав постане јад и чамотиња!

.

Гледаш борце храбре – чуваре доброте,

сваки од њих спреман да у боју страда…

Спашавајућ’ смело невине животе

од сатанских слуга изашлих из Хада.

.

И сутра ће неко ратницима рећи,

да је све то прошло, да је сада боље…

А, у њима самим река крви тећи,

рањене их груди сећањем заболе!

.

Не дирајте никад у те тешке ране,

ако нисте мелем, не будите ни со.

Таласи се болом од доброте хране…

Не стварајте бујицу, вришти Ахерон.