Фото: Поморавље; Википедија

Већ деценијама у граду ја живим

али ме срце у трену завичају врати,

Врбама крај Мораве тужним и кривим

па се године учине као да су сати.

.

Расла сам у селу крај широке реке

у коме је грумен земље био суво злато.

Оранице црне,дугачке до неба а меке

од засађених зрна изобиље буде дато.

.

Морава је нас,децу шапатом привлачила.

Скелеџија нас јурио да не скачемо у воду.

Најлуђи провод и дружење нам је значила

и страшне приче кад одрасли на спавање оду.

.

Ноћу смо морали да се искрадамо кришом

и отрчимо на обалу где друштво чека

Једино смо могли бити спречени кишом

јер је гром знао уз воду да убије човека.

.

Река као увек тече лагано својим током.

Не окупљају се уз њу нека друга деца.

Бедемом су је учинили мирном а дубоком .

Понеко тек од одраслих загази да пеца.

.

Село је празније увек кад одем.

Вест је и кад ко упеца повеликог смуђа .

Три пута ми се окрене трн у срцу забоден

од погледа на скелу која напуштена рђа.