Песма дође на папир

Кад је пустимо да слети из кавеза

Који у глави и око главе носимо

Глава је оловка а графит је срце света

.

Песма је увек ту у нама и око нас

Ми смо увек око песме – око песме гледа нас

Уместо љубавника загрлите песме

Будите блудни у тој лепоти

Загрлите их …хиљаде… и плешите плешите плешите

Певајте их… певајте им… певајте

.

Грцајте их док вас крцкају

Док вас не скрцкају на најситније умове

Што ће беспомоћно пливати у лепоти

У коју сте растопили овај свет – свој свет

Онај свет, оносвет, овосвет – тосвет

.

Свет светли – светли свет са друге стране

Певајте плешите кроз светове!

Фото: Бели голуб; Википедија

Фото: Фототека СЖ

Искреност је врлина цењена у њеном животу.

Ретки су с том врлином били део њене приче…

Знао је то…

.

Било је касно да се мења иако је обећао

Знала је,

Неистина куца на врата њене душе

Када неког волите,

Не желите га гледати другим очима,

Осим заљубљеним, очима једне срећне особе.

Читао је…

.

Тамо је било порука да ће све бити у реду,

да је јутро паметније од вечери,

да ће бити све више ведрих дана,

да је човек шкољка,

да је он њена песма,

да га воли,

.

Бога је молила да му живот буде леп.

Имала је срце за њега,

Куцало је другачије

Замолила га је да се не деси олуја празних прича,

То би јој био ударац са ожиљком

Молила је да се јави, да поново живи, волела га је…

.

Знао је да,

Ако не сања, болеће је

Ако не говори, туговаће

Ако буде плакала, неће видети

Ако буде тужна, нестаће

Ако је воли, живеће

.

Ретко кад је осећај вара..

Он зна да она тоне, нестаје

Без љубави је празна,

Хладно јој је без топлог погледа

Без љубави, нема писања

.

Долази киша суза,

Живот јој се  претвори у море неистина

Није умела да плива на таласима.

.

Он..

Гледа тај талас који је баца о стену,

Оставља је саму, раањену

Отвара очи, не плаче, жива је…

Опет лечи ране, сада другачије, навикла је

 .

Заувек ожиљком обележен њен жиивот је

Нема мелема за покривање….

Због свега тога више никада неће имати оно срце

које је некад куцало другачије,,…

 .

Ожиљци настали неистином се теже лече,

Скоро НИКАДА!

„Волим те“,  рече ми јутрос птица

Савршено да започне дан!

Сети се ових речи које

у гласнику од давнина стоје!

Изађи ван!

Негде

Где стојим сам у песми

Где шапућем у јасној нади

Где ја пребивам кад ни једна светлост не сија

Где сам и кад нисам

.

Тајна мисао остаје.

.

Дели своје гласове са мном.

Доводи ме у и из лудила

Vuče moju suštinu kroz blato

Окривена осећајем и жељом

.

Ето га лежи… vici!

.

Ali onda…

Није ме брига за оно што није у мени.

Сви они који остају у сенци

Вечна жеља за одливањем

Мрачни пут до славе.

.

To je njihova najdublja priča.

.

Хоће ли да побегну?

Хоће ли опет бити целе?

Можда, можда сам управо чуо.

Само шапуће али ипак… Реч.

.

Кад би твоја душа знала…

.

Vatreni prsten je u svima nama

Прстен белог пламена непролазан.

Негде у времену живи,

Непробуђени сан снова.

.

Neću počivati.

.

Слеипнир ће опет да грми!

Није Один тај који поседује коња.

То је светлост и љубав и предања која слушају

Глас живота у себи.

.

Один чека предају вере.

.

Непробуђена сећања на старе дане.

Пре Сунца и звезда и вела.

Где је само светлост била

Где је само љубав била…

.

Све то и има…

грлећи зелену свилу своје цитре свештеник из земље Шу
спустио се западном страном планине Емеј
и на први замах његове руке
као да чух шум борова из хиљаду долина
и мрморење брзака планинских потока
и јеку звона стегнутих мразом
и не чух долазак вечери зелене планине
и облаке јесени што све обавише тамом

Фото: Планина Емеј; Википедија

Моја су порочна лутања

До модрих ириса на летњој хаљини

Боли ме ноћ пуна бесмишљаја

Да сан је мисао недостижна

Дан је стварна приказа

увежбаних корака

У коло „Глуво“ наших предака.

.

Јобрни! Јокрени!

Јопет!

Јопет!…

Збирка – „Од саздевка до раздевка“

Не дозивај себи несрећу

бахатим раскалашјем

и не убијај крилатог анђела

који белеге носи

самује са свицима

и нестаје у праскозорја.

.

Не призивај паклене одаје

огањ ће те спржити

и повратка нема

када се затворе капије

а твој свет изгори

на ватрама које си палио.

.

Не маштај о ловорикама

док газиш лешеве

крваве руке твоје

мирисом ће звериње привући

и пожелећеш

да сам себи судиш.

.

Не чупај плетенице

од њих ће змије настати

и свака ће те отровно ујести

са смртне главе Медузине

а њени вепрови зуби

живо месо ће ти кидати.

.

Зато

не убијај крилатог анђела

послатог да те очисти

и у висине узнесе

у овом последњем часу

када су ти

земаљски дани одбројани

и када повратка нема више

-фото са нета –

Фото: Крунасти Ждрал; Википедија

Маска

Звезда падалица

Трагом свемира

Маску остави

.

Прожимају се

Маска месеца

И маска морског вала

.

Рог

Звук ондашњи

У времену садашњем

Рог

.

Засвира рог

А онда траве и свици

Заплесаше

.

Ждрал

Сунце, Месец

Безвремено сећање

-ждралови

.

Над тундром ждрал

Негде ка Влашићима

Узлеће

Фото: Жуто лишће љубави; Википедија

Моја мајка је постала велика кнегиња
када је отац наредио
да морам умрети за њу.
.
И сагнух се у њено међуножје,
она не хтеде, рече само:
“Отац ће те убити.“
.
Постидех се пред битником:
зар је смрт насиље.
.
Мајка ми је кнегиња
већ три генерације извела је сребрњаком
ја сам доле – окопавам ране
и урезујем нову пут на исклијалу крв.
.
Овде више нико неће доћи
и могу се сада овако читава
играти са дворском послугом
и добрим лудама сецирања мене.
.
А кад чујем већ начекана оштрицу твог крста
и да сандук ми режеш – хармонија је то
и да форминга професионалаца оглашава се тад
а вакуумом ми ослобађаш крик баш ти.
.
Узећу те за своје сироче, реших,
пристани само да те гулим израслим ноктом
и после стављам облоге.
.
О, затворски кругови,
моја мајка кнегиња је,
а ја остатке досањавам.
Не знам ни на колико се
Ољуштена опна леша обнавља …
.
И усред бесомучног дијалога
отац ми је убио мајку кнегињу
и усвојио мене неодлучну.
.
Завршавао се ропац.
Тражили су ме као испоруку хране
испипавали, бацали, глодали, драли.
.
Преживех као снег што се кадкад не види.
То се све другима догодило.

Велике очи у светлости отвори

И читаво лето заћути.

Тишина ће у твом сну да догори

Све што ватра слути.

.

На мом небу већ једном усни

Што се под сунцем не збива.

Осмехом ми живот запљусни

Који те у грчу открива.

.

Па из ветра тихо нестани

Као ово лишће труло.

Кроз мене ће ронити дани

За свим што је потонуло.

.

За тобом ће ветрове све више

Слати да те у цвет врате.

Ал’ гласом твојим никада више

Неће моћи да се обогате.

.

Једини ћу на далеко знати

У ком те воћу још има.

И светлије ћу те узимати

Из црне чаше дима.