Фото: Врх Чигота; Википедија

Таласи брда и трава заљуљани нежношћу и летом.Са Чиготе слеће ветар, неки далеки ветар, луталица,душа ветрова што се враћа са сунцем, настани се и тумара међу борјем, по ливадама. Плах и благ, светао, мек, развија ме и носи ко паперје.

Слушам ли то. Валови, вијање свиластих влати, прелећу прозирни анђели. Небеске харфе међу гранама, над травама, тишином, у мирису смоле. Однекуд залутала свирка, Орфејева фрула, чобанска.И песма с Леденица, одговара арија, туга девојачка: Сунце зађе за ледене стене…Слушам ли то, Дара и Ђула певају. Бисерно, ко суза чисто, Дара и Ђула певају, одзивају се или дозивају преко Златибора, преко света.

Таласи брда, таласи трава, заљуљани нежношћу, златом, благим летом, зачараним детињим слухом. Са врха Чиготе слећем ли то ја, паперје душе, или ускрсли ветар, по грању, по травама које одавно ничу са Ђулиних и Дариних уста, са девојачких песама. Свеједно можда. У етеру, близу и далеко, преко пролома, замирисало је и запевало лето међу борјем.

(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)

Фото: Пожуда; Википедија

Хоће да мокри без старатеља

моли, да дирају му гениталије

али у лавиринту се креће

и на путу је ка још гушћем мраку

све због путености

изван многих блажености пролази

паучину са прашине скидајући,

прашину са мрака узимајући,

мрак са густог мрака уклањајући,

најзад густи мрак са лавиринта

очима детета извади,

по мирису излаза схвати

да ће по козна који пут

схватити да сланост камена провери

за пример бестидности да остави

једино умеће: преображај фетуса

у животну чињеницу

и да зине на уживање

зурећи вером у старачке руке.

Фото: Фб страница – Birds World

Птицо,
Чувам окружење твоје.
Не волим кесе смећа пуне,
нити цигарете дим.
Надам се да ће их све мање бити.
Драже ми је гледат љепоте твоје

и слушат како послије цвркута
твога, најљепше пјесме се поју,

 ти на крилу имаш орден од
злата, а на срцу љубављу окићен штит.

Зато за окружење твоје срца мог најљепше шаљем боје.
Чуваћу, чуват околину твоју, нарочито љубави
цвјетну боју, у грудима држим сваки стих пјесме о теби,
Нека ко љековита вода тече,
у рукама љубави љепше је вече свако.
Зато, поклонимо природи најљепше риме срца свог.
а ти птицо знај, да заслужила си да имаш свој рај,
јер и ти си човјек жив, а не неки страшан див.
Љубав према свему, једна пјесма рече, а ја кажем
чувајмо природу, јер тада ће свима бити љепше и боље.
Удахнимо ваздух здрав, то нека за природу буде,
јер ако ми чувамо њу, и она ће нас
и памтиће нас као добре људе!

Не знам како смо отишли

Лепо смо ишли, oчима се жишкали.

Не сећам се тога дана које ти боје кошуља беше

A лако се отворила да стану топле руке меке

Знам зашто сам поглед спустила

Лепо сам причала унутар себе.

Плануло је пролеће у тисућ цветних струкова,
Гори у ружама срце моје љубави,
Сада, у часу кад процвали вртови владају светом.
Бездана трава је модра и чемпреси златни,
Ветар је само шушањ свиле небесна свода,
А ја имам твоју душу као простран врт.
Негде далеко окрећу видици
Сунчане каскаде и даждеве плаве,
Но срце неба гори у постојаној жари.

Преливају се месечасте мањолије к’о водоскоци,
Све гране дрхте у загрљају,
А моја је душа на твојим уснама,
Као печат је спуштена моја душа на твоје усне, за навек.
У гранама певају ветри ко птице пурпурне,
Безграничног пролећа нишу нас вали.
Сунчани виногради крај мора
Кроз твоје тамне трепавице зраче,
А баште Афродите сјају бескрајем као звезде.

Фото: Фб страница – Birds World

На кутку белог облака
-спава нејасна туга
у непрекидној мелодији,
тихој и засањаној
усред звездане језе.
Само тамни плач шуме
тресе своју сребрну косу
изгубљену у оку раздаљине.

Фото: Бели облак, кумулус; Википедија

Мирисна жено, лудује ми поглед
Заробљен сјајем твојих очију
Лудује мислима сасвим јасан след –
Додири усана што душе опију.
.
Лудује, жено, моја мирна рука
Кад ти у недра попут сна залута
Умиљатог као голубија гука
И белином пути тражи чежњи пута.
.
Лудују, жено, моји тихи дамари
Кад уздахом жудње прелијеш ми чула
Тад сваку бору мог лица озари
У теби врелина као подне јула

Фото: Гусле; Википедија

О, синови моји блачки дилери,
куршумлијски таксисти и белољински накупци стоке,
асистенткиње које су ме тако дискретно и поверљиво
одводиле у своје хотелске собе на пиће,
кондуктери који ме јурише по возовима,
а ја их подмићивах пивом или стиховима.
О, конобари из кафане
„Копаоник” на ћошку,
са којима проводих развејане дане,
о свом или њиховом трошку.
О, ектравагантна девојко у излизаним фармеркама тесним,
у уском кожном мантилу, бајно извајаног тела,
шатиране дуге косе низ горде, бујне груди,
шта ми све то твој поглед и осмех загонетни нуди,
у овим часовима подневним,
који су као у стиховима Драинчевим,
пуни женских топлих сиса и љубавних премиса.
Као последње опало лишће у мом новембру,
одлепрша ми цео живот у овом једном дану,
а да ли ће икада ведра јутра да ми свану…

Фото: Лаза Костић, песник; Википедија

Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакоје злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
што ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Santa Maria della Salute.

Зар није лепше носит лепоту,
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску грехоту
у пепо спалит срце и луб;
тонут о броду, трнут у плоту,
ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат у те,
Santa Maria della Salute?

Опрости, мајко, много сам страдо,
многе сам грехе покајо ја;
све што је срце снивало младо,
све је то јаве сломио ма’;
за чим сам чезно, чему се надо,
све је то давно пепо и пра’,
на угод живу пакости жуте,
Santa Maria della Salute.

Тровало ме је подмукло, гњило,
ал опет нећу никога клет;
шта год је муке на мене било,
да никог за то не криви свет:
Јер, што је души ломило крило,
те јој у јеку душило лет,
све је то с ове главе, са луде,
Santa Maria della Salute!

Тад моја вила преда ме грану,
лепше је овај не виде вид;
из црног мрака дивна ми свану,
ко песма славља у зорин свит;
сваку ми махом залечи рану,
ал тежој рани настаде брид:
Што ћу од миља, од муке љуте,
Santa Maria della Salute?

Она ме гледну. У душу свесну
никад још такав не сину глед;
тим би, што из тог погледа кресну,
свих васиона стопила лед,
све ми то нуди за чим год чезну’,
јаде па сладе, чемер па мед,
сву своју душу, све своје жуде,
– сву вечност за те, дивни тренуте! –
Santa Maria della Salute

Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну живота,
та златна воћка што сад тек зре?
Ох, слатка воћко танталска рода,
што ниси мени сазрела пре?
Опрости моје грешне залуте,
Santa Maria della Salute.

Две се у мени побише силе,
мозак и срце, памет и сласт,
дуго су бојак страховит биле,
ко бесни олуј и стари храст;
напокон силе сусташе миле,
вијугав мозак одржа власт,
разлог и запон памети худе,
Santa Maria della Salute.

Памет ме стегну, ја срце стисну’,
утекох мудро од среће, луд,
утекох од ње – а она свисну.
Помрча сунце, вечита студ,
гаснуше звезде, рај у плач бризну,
смак света наста и страшни суд –
О, светски сломе, о страшни суде,
Santa Maria della Salute!

У срцу сломљен, збуњен у глави,
спомен је њезин свети ми храм,
кад ми се она одонуд јави,
ко да се бог ми појави сам:
У души бола лед ми се крави,
кроз њу сад видим, од ње све знам
зашто се мудрачки мозгови муте,
Santa Maria della Salute.

Дође ми у сну. Не кад је зове
силних ми жеља наврели рој,
она ми дође кад њојзи гове,
тајне су силе слушкиње њој.
Навек су са њом појаве нове,
земних милина небески крој.
Тако ми до ње простире путе,
Santa Maria della Salute.

У нас је све ко у мужа и жене,
само што није брига и рад,
све су милине, ал нежежене,
страст нам се ближи у рајски хлад;
старија она сад је од мене,
тамо ћу бити доста јој млад,
где свих времена разлике ћуте,
Santa Maria della Salute.

А наша деца песме су моје,
тих састанака вечити траг,
то се не пише, то се не поје,
само што душом пробије зрак.
То разумемо само нас двоје,
то је у рају приновак драг,
то тек у заносу пророци слуте,
Santa Maria della Salute.

А кад ми дође да прсне глава
о тог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаће јава,
мој ропац њено: “Ево ме, нај!”
Из ништавила у славу слава,
из безњенице у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај!
Све ће се жеље ту да пробуде,
душине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
богове силне, камоли људе,
звездама ћемо померит путе,
сунцима засут сељенске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Santa Maria della Salute.

Фото: Пун месец; Википедија

Навече, кад месец небом закорачи

И звезде затрепере својим сјајем

Моја љубав обуче боје ноћи

И крене ти у загрљај и не хода

Но, у сусрет, ти трчи!

.

И у трену прође многе градове,

Вароши, села, засеоке!

Реке прескочи ко потоке а

Планинске врхове високе

Стопалима тек додирне!

Ни ветар ивањски је не чује кад га

На путу свом помилује!

.

И сви становници шума

У трену застану, и заћуте, да

Погледима је поздраве, и отпрате, а

Сва језера утихну своје воде,

Отворе очи и у одсјају ноћи,

Запевају песму уписану у вечности!

.

А кад стигне теби, затрепере јој

златни у коси цветови и

Небо љубави се обуче многобојним

Искрама нежности!

Фото: Фб страница – Beautiful Roses