Светлани Стевић, хомољској вили гласа правилинскога, која је и певање и живот Дивотама Словенства посветила.
Боже! Ако си у Љубави Својој неизмерној, Створио сва бића У свим световима, Онда их у Љубави, Свесилни и Свеблаги, Избави из патње, Како овога Тако И онога света!
Наспрам Црвене горе, у Банату, кад багрем бео цвате, 2011.
Те…октобарске ноћи угасила се балада о нама која је данима умирала у јецају ветрова који су разносили црвено лишће мокром цестом окупаном небеским сузама. . Те…ноћи без сна која је плакала тугом што се спустила низ пусту улицу без људи и птица и скривала у сенкама дивљих кестенова испод којих је неко увек чекао неког да наслони своје уздахе на мокра рамена горких растанака. . Те ноћи…остадох сам без мириса твојих корака немоћан да зауздам немирне олује ноћи које те одведоше у нека замагљена сећања а мене оставише самоћама да сањам незреле пољупце и поновно рађање. . Те ноћи…заборавих на бујице твоје младости које немиром играју под свиленом кошуљом боје багремовог цвета које ће грејати нечије чежње и тужне додире ноћних птица које ће загрлити своја гнезда и чувати сагу о нама наше недовршене снове и трагове судбине. . Ако се некада будемо срели обуци онај црвени октобар који си за мене носила увек кад смо боловали наше недоказане речи можда и ниси знала да се у недораслим данима беру само незрели плодови.
Ветро, планинска мајко! Дај ми шачицу Воде На ужарен језик Да остружем застој На нерву живота! . Ох, ми мушки! Због очију двојеиме жене За-певао сам војничку дивљину У овом вучјем пределу Тражио и нашао исечке љубави . Тражи цело путниче! Све испод тога утрњује руке Недај да твој живот Неко други нацрта Постаћеш безуба кончина! . Ветро, планинска мајко! Вода подиже моју ледену појаву Упрту у дуги дуги штап Испред крваво-набубрелих очију Нестаде зид од успављивача Опет сам брз и узимам пар слободних воља
Тишино моја, кажи ми сада, зашто сам стара, а тако млада? Због чега ми срце крвари, а душа страда? Знам, краја учењу нема, никада. . И пре нас, ми смо били. И после нас, бићемо ми опет. У Духу Светом душа живи, а свет овај, ко’ да је проклет! . Од немила иде, ка недрагу се враћа, и опет човек, изнова, грешке тугом плаћа, па учи све лекције старе, као да су нове, и тако изнова, себи краде снове. . Понавља и грешке, као да их већ безброј пута прошао није… Иза сваке храбрости, страх се крије! Иза свих лудости, притајене су даљине! Иза сваке висине, постоје дубине… Иза сваког осмеха, лелујају празнине! . Човек се по слабости својој изнова и изнова у прошлост враћа. Поново све потиснуте снове, поновљене, а заборављене, сузама и уздасима плаћа. . Нико не може тај дуг животу да отплати, где год крене свом се закопаном болу врати. Тако човек изгуби свог живота бесповратне дане, пребира успомене и отвара ране. . Живи између лажи сопствене, и обмане, ал’ гордост му не да, да стане. И одлази човек у непознато, као што је из непознатог дошао. Он нигде није био, ни стигао, а ток живота му је већ прошао. . Све, што је за собом оставио, изгубило се као вихор благи. Све, пролази и све се враћа, остају само тренутци радости, они драги. Кад осмех се осмеху врати, кад суза, сузу препозна, кад дуг се животу отплати, кад се молитва позлати… Тад се албум успомена у протоку времена, у трену мења… . Кад срце лагано утихне и престане да куца, искричава суза, чиста, засветлуца… Онда човек нема више жеља и хтења… . Вратио се тада себи, без туђих и сопствених уверења! Знај, спознао је, човек тај, лепоту живљења и заборављени пут упокојења!