У топлом сјају ваше цветне зоре Губе се ко и врхови мачева И звезде, смртно блед им лик не снева. Но зоре ваше док још ватре горе . Из запада крвава се разлева Ко зора ваша ведрог плама море. И два та плама лепши плам још творе: Са зором вашом запад ваш се слева. . Најдивније блистање сад се расу, И једна ружа тек небеса сва су – А звезде две у њима се не губе: . Ваша се, ево, златна звезда спаја Јутарња са вечерњом сред тог сјаја, Ко врхови мачева да се љубе.
На небу, 22. Авуста 1936. . Анђео У земљи Србији, у гдужанском селу рођен је дечачић са звездом на челу. . Хор анђела Даривали смо га и знаком и словом. Круниши га, о Оче, благословом! . Усуд Данас баш нисам за благу реч кадар. Желим да тај мали буде виноградар снова, сејач звезда, берач јоргована и одметник с рулом место јатагана. Да буде рибар у језеру сузе и да јури своје музе кроз кукурузе. Да испроба тринаест чекића и длета док не пронађе пут до Тамног вилајета. Да има дом и пород као и сви други ал’ да реку живота пређе сам по дуги. Стрелицом трепавице да падне погођен сто година млађи него што је рођен! . Анђео
О, круно света, главо узвишена
наша је кротка молба услишена! . Хор анђела Биће онако како жели владар неба и земље!
(Свим драгим, милим и врлим пријатељима – Белим Србима и Белим Србкињама, ма где и камо где су, те ма у којим год световима да пребивају, с љубављу посвећујем ове лирске записе.)
СВИ СЕ МИ ОДНЕКУД ЗНАМО…
Сви се ми однекуд знамо, а уопште не знамо да се знамо. Не знамо да се знамо, зато што су многи овоји таме заборава прекрили наша сећања. Кроз колико су животних токова путовале наше душе, да би се, после силних звезданих кругова, препознале негда и некамо на даљину, кроз многе мрене и копрене непрозира. Сви смо ми једни другима одавно знани, из неких минулих живота што сежу у дубине векова и светова, а да се тога ни сетити не можемо. Сви давнашњи сусрети наши у језгру су наше душе белим божанским зраком записани, а на нама је да се свих тих сусрета давнашњих у сновима својим присетимо. У сновима својим, које будни снијемо, у праскозрје неких будућих животних токова. Заиста, сви смо ми једни другима својта и род, те, ако ми не знамо, онда то наши снови, зацело, знају још пре рођења нашега.
Има неко доба све ме чежња мори, све ми нешто срце уздише и гори; Па ти немам, брате, ни мира ни станка, него дуге ноћи ја бдијем без санка И стишавам срце и њиме се мучим, па до зоре тако памети га учим; . Али лудо срце не чује шта зборим, него ме све пати ударима горим, и дршће и стрепи, као лист са прута, и зове ме тамо одмах преко пута, под широким дудом од стољетних дана гдје кућица стоји кречом окречана, па кô да су вјетри снијег нанијели – спрам јаркога сунца она се бијели, а ноћу, кад јасна мјесечина гране, под широким дудом сва трептати стане… . Ту је, ту је оно што ми срце мами, с чега ноћу бдијем до у освит сами, – ту је оно благо, љепота Мостара, кунем вам се, људи, свијем на свијету, што је бистре росе на горском цвијету, нико не би могô наћи капцу једну тако милу, сјајну, и чисту и чедну!
. Кунем вам се, откад јарко сунце грије, запамтио нико ‘наке очи није; Лијепе и мудре, свијетле и црне, пуне живе ватре гдје ми душа срне! И кунем се, што је ђула и бехара, све би својим лицем застидила Мара, – па још коса мека, она коса врана би мехлемом била и најљућих рана!… . Од јутра до мрака с прозора је гледим, па уздишем тако, чезнем и блиједим, а мајчино благо послује и ради, у широку софу жути шебој сади, до шебоја ђурђиц и каранфил мио, уз црвени каранфил феслиђен се свио, па кад вјетар духне кроз мурвине гране, мариним цвијећем миришу све стране. . Сад је видим, ено по танану платну на ђерђефу лаком везе грану златну и уз ситни везак, на доксату, слаже ону милу пјесму што је срце каже: „О, сунашце јарко, свом смирају пођи! О мој драги, ти ми под пенџере дођи!“ Па пут неба често мили поглед пусти, ко да једва чека да се вече спусти… Па још, болан друже, кад недјеља сване, на авлијска врата када Мара стане, бих, тако ми бога, аџамија посто, у механи пио и без гроша осто! . Јер, да само видиш, у лијепе Маре, какве ли су, пусте, димије од харе! Каква ли је на њој таласија ткâна, што јој њедра крије са два ђула рâна! Какав ли је онај над повијом враном црвен фесић пусти са бисерли-граном! Па да чујеш јоште звекет златних гривнâ кад наранчу жуту баци цура дивна, и да видиш осмјех и слатка јој уста, би и тебе с мајком раставила пуста! . Па још оне очи што сву милост нуде! Благо оном чија вјереница буде!
Нешто се наопако спрема У овоме трошном свету, Неке тамне, лепљиве нити Злокобну мрежу плету. . Људи су све љући, Гневни, огорчени, Пакосни, несрећни, Очајни, заведени. . Гледа Мајка Земља Шта раде деца несташна, Разјарила непогоде, Невремена страшна. . Торнада витка као јед, Олује ледене ко злоба, Потопе силне ко туга, Мрачне дане ко гнусоба. . Кише пљуште ко сузе, Град се куглама гађа, Оркани ломе дрвеће, Гром и муња погађа. . Да ли да сви заједно Утонемо у себе, дубоко, Од искона тиху молитву Пошаљемо веома високо, . Да смиримо ум и свест, Уронимо у душу светлу, Љубав шаљемо Земљици, Створимо космичку метлу, . И почистимо сву страхоту Што смо мислима створили И ширимо безвремену љубав За срећну будућност се изборили.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 