Фото: Фб страница – World Around Us

Делимо се са црним и белим птицама
У злату дана, у шуми озвученој,
кроз бразде речи, јер нам говор
сплетом душиних прича занеми
када се живот у небо суза вине
кроз све године, срцем дивљине.
.
По жици неба грлица мелодију пребира,
роса бисери у тај час,
сред запустелих загрљаја,
међ жуди плахе, у тај сломљен клас.

Фото: Грлица; Википедија
.
А мене дозивају светле тишине,
и космоса предели сањани у слици
под руком облака свила невидљива.
.
У ноћи пуној звезда, светом ћутњом,
пупоља бела нада.
И душа себе покрене у плавој трави
јер светлости, још увек има
над запустелим њивама у гласу завештања
и у посрнулим птицама се јави.
.
Испод крила где ветра нема,
мирује пламен.
И прошлост тихо векује.
Белином смрти, све утихло је.
Ледници мачева, буре и сени.
.
Сад тишином сјаја ноћ је покривена.
Даљи нам предстоје пути,
јер у освиту горњих винограда
прах љубави сенима је наречен, и сам себе слути.
.
У раскоши освештан из вода, из тог слада,
сунчаним рухом прорасто кроз време
са оком неба када се у нама зачне
чијег обличја и ми смо део, чијег смо плода семе.
.
Двикњижје – „Псалми у свили душе“

Фото:Фб страница – My Purple Worlds

у мрви времена
у тајни семења
зрије надање
крвтрајање
.
откуцај вечни
врели небобој мој
прахом течни
љубавни угао
квадраттроугао
од мелема
.
неизброј сневање
срца певање
запис калема
нема нам друге
велике туге
до вечног спајања

у капи пламена
сада сам твој
змај од кајања

Фото: Лужички Срби;Википедија

Ево прође дванаест-тринаест стољећа
како нас прилике браћо раставише,
али што jе била удаљеност већа,
jедни смо за другим чезнули све више.

Од кад с Вишеславом, Дервановим сином,
пођосмо ка jугу, из старога краjа,
борит се на Сињем мору са туђином,
од тада нас душман са вама раздваjа.

Наше двиjе гране, двиjе битке дуге:
ви бранисте сjевер, ми jуг, стољећима…
Нисмо могли помоћи никад jедни друге,
али, хвала Богу, ево, jош нас има.

Лужички Срби, народе хероjа!,
кога нападаше jош од Старог Рима…
Бранећ’ име, jезик и огњишта своjа,
чували сте завjет дат своjим прецима.

Ми се дивимо, браћо наша драга,
вашоj истраjности у борби и жртви.
У миту вам, славном, оставише трага
преци вам, што никад неће бити мртви.

Откад Геро, преваром, поби ваше вође,
што су му к’о људи на риjеч вjеровали,
од тад многи туђин кроз Лужице прође,
ал’ су Срби, ипак, до данас опстали.

‘Jош су живи Срби!’ – jош се изговара.
Jош се Спрева код вас к’о и приjе зове,
сjећаjућ’ на Спревника, старог поглавара,
коjи jе водио ваше прадjедове.

Од Лабе до Пољске, сва српска племена
изгубише jезик – Ниjемцима их зову,
само Лужичани кроз тешка времена
опстадоше, даjућ’ свима наду нову.

Када се пробуде опет: Полабљани,
Љутићи, Ранићи, Бодрићи, Гломачи…,
постану за претке заинтересовани,
ви ћете им, старих, риjечи бит’ тумачи.

Фото: Фб страница – World Around Us

Фото: Цвет, биљка – РАМОНДА; Википедија

Трећем мускетару

Ми не умиремо од рака

од шлога нити од тумора

то је оно видљиво на врху

.

Ми умиремо од мрака

од туге и од умора

кад овоме овде загубимо сврху

.

Можда негде има да човек премине

повуче се мирно кад не може више

како је то лепо еуропски чисто

.

Овде све убрза или сȃм прекине

крепа цркне свисне рикне или липше

свеједно на крају изађе на исто

.

Већ си близу ушћа а далек ти извор

не помаже Запад ни далеки Север

куда год да пођеш погрешан је избор

кад рамонду српску закачиш на ревер.

Фото: Фб страница – World Around Us

Зашто и само зашто се светли рој
над одбеглим таласима чистоте.
Опет уживам немир и несклад
што дође у трену том што све је
и васцели дан пробуди мисли
које некада одлуташе и скрише се.
Не, никада од себе побећи не можеш
колико год био јак дух да се покрене
и очисти збегове и засуте путе.
Уживаћу пркосни смисао
да отргнем се из заборава и море
у тешким моментима огуљене прошлости
од јутра до вечери ће се кидати све.
.
Зашто?
.
Због питања и одговора који се не чује,
због ветра, сићушних блуди и среће.
Од када те волим постојим више,
али више и венем,
а никада пре или касније
тражим и тражим залуталу нит.

Фото:Фб страница – World Around Us

Сваког се тренутка Нешто

На небројено начина дешава

Ни Ништа у ничему не спава;

Тек у немиру се скрива нешто.

.

Ни сенка миром не мирује,

Непрестано је у избивању.

Битак нежићем у преплитању

Из ничега Жићем извирује.

.

Свака Твар путеве своје има

Који увек ка нечему воде.

Једно из другог кроз походе

Наставља се и Нит преузима.

.

Велики Точак се окреће,

Земља и небо раде без одушка.

У почивању Непочин струшка,

Немир се Прапочелом замеће.

Фото: фб страница – I love Nature

Предана сновима

Не желим

Да се будим

.

Нек скитају

Сањари

Са сновима

Испреплетаним

Страховима

И бежањем

.

Зидови упијају

Сећања

Када су

Појавом нашом

И птице застајале

У лету

.

Док није

Намерно

Разбио све

Успомене

Наше

Док је извирала

Мелодија тишине

.

М.Р: Збирка – “Разоткривена неосећања“

Фото: Овца; Википедија

Ова дивна, питома, вунена животиња, најчешће је помињана у свакодневним поређењима. Те,“Не бих му дао, две овце да чува.“, те „Глуп си, ко овца!“, те“ Цаво једна!“, те“ Браве вунени!“.. Можете ме допунити у набрајању .

Посматрала сам овце у стаду. Дивна богом дана бића,  увек заједно у гомили.  Спуштених глава пасу траву и не размишљајући, прате задњицу своје претходнице. Стадом, обично доминира ован. Окаче му цингару око врата, да би га стадо по звуку следило, јер га само најближе окружење виде. Ако, којим случајем стадо нема овна предводника, онда  звоно окаче некој бољој овци. Тако из дана у дан, са пашњака на пашњак, овај вунени облак језди. Свако предвечерје, чобанин или пас овчар, стадо враћа у тор. Овце са пуним вименима, радосно а добровољно долазе на своје одредиште, и чекају да их измузу, до краја.

Питомо легну на полусмрдљиви, лични измет, па нешто од умора, или од смрада сопствених брабоњака, опијене поспу, под сјајем звезда. Воле свој тор, тај привид заштите, то своје ропство, више него ишта. Ограда тора даје им осећај сигурности а  заправо служи, да се неким случајем не разбеже, или да се вуци не муче, него да се на гомили меса наједу.

Овца је најкориснија домаћа животиња. Осим млека, даје вуну и месо. Ретко обољева и издржљива је. Не бира врсту сена. Једе шта јој даш. Може да презими на смањеним порцијама, на којима би друге животиње угинуле. Најрадоснија слика су јагањци, на пролећним ливадама и кафанским тањирима.

У позоришној представи „Генерална проба самоубиства“ од Д. Ковачевића, чух питање:“ Зашто вук не пасе траву?”

Следио је веома једноставан одговор: „Јер то овце раде за њега!“

Живела овца и овце!

Вукови још нису изумрли..

Фото: Вук – овца; Википедија

Фото: Част; Википедија

ЧАСТ И ХРАБРОСТ
Част и храброст иду упоредо.
Частан човек јесте, истовремено,
и храбар човек.
Не може бити храбар онај
ко није частан.
Зато што храброст и снага
исијавају из части.
А част није ништа друго до Живи
Бог у срцу.
Ко не носи Живог Бога у срцу
своме, тај ни частан не може бити!
Сви ратнички народи држе веома
до части, јер и част држи њих!
Кад неки ратнички народ напусти
част, убрзо ће од ратничког народа
постати кукавички народ.
Част је за духовно биће оно што је
кичма за физичко тело.
Срби су били храбар, неустрашив и
непобедив ратнички народ све
донде док су држали до части.
Када су изгубили част, изгубили су
и све врлине ратничког народа.
Највеће кукавице и највећи
страшљивци – то су данашњи
Срби без части!
Част се дуго стиче,
али за кратко губи.
Све што живи нечасно,
то брзо изумире.
Један нечастан народ може да
нестане за мање од стотину лета.

Фото: Фб страница – Orchids, Succulents and Bromeliads

Постоји прошлост која се већ збила.

Неке је под својим теретом угушила,

а другима је у недоглед раширила крила.

.

Имамо садашњост са којом не умемо да се носимо.

Дат нам је тренутак лепоте,

а ми мишљу о будућности пркосимо.

Не проживимо га,

он након трена постаје прошлост.

Као и неке остале тренутке

бацимо у неке удаљене кутке.

.

Постоји сигурна будућност,

али не она осмишљена у нашим жељама и мислима.

Она неминовна је већ записана у Писмима.

.

Њено име је смрт.

Човек је одувек са тим жељама о њој био шкрт

и не дозвољава мислима да је прихвате.

Одсечно из живота избацује,

али не зна човек

да смрт непрестано вреба

и да нигде не станује.

Фото: Долина смрти; Википедија