Ово кроз мене зборе наши преци!
Свако од њих хоће да каже шта има…
Дао сам им тијело четири-пет мјесеци,
да се могу јавит’ својим унуцима.
Сањао сам био те старине часне
како хоће да се унуцима јаве,
али не к’о неке духове сабласне,
већ к’о забринуте, сједе, мудре главе.
Причали су са мном, к’о ја сада с вама,
и питали шта се то с нама дешава,
гледали су на нас с осјећајем срама,
јер с њима нестаде некадашња слава.
Рекоше ми: – Пођи, мало, с нама горе,
да би мог’о боље видјет’ земљу цијелу
и да ти се очи потпуно отворе,
да би своје претке видио на дјелу…
Помоћи ћемо ти да све разумијеш
и да видиш прошлост, а и ово данас,
ако са висине погледати смијеш…
Смје’ћеш, ако си се угледао на нас!
Пођох с њима, смјело, к’о да живјех горе,
и поведоше ме у њихове дане…
Чим стигох, угледах, да се храбро боре,
стасити јунаци без страха и мане…
Сваки на свом бијесном ждријепцу, к’о да лети,
јурећи у право море противника…
Вредјело је такво јунаштво видјети,
заувијек ће живјети у мени та слика…
И ја тад осјетих да кроз мене тече
крв ратника који без страха јуриша,
који се ни на трен назад не окреће,
који само сијече док битка не стиша…
Прожимала ме је само дужност часна,
ратника што само побиједити има.
Како бит’ најбољи, само жеља страсна,
у том ми је трену била у грудима.
Бијах окусио шта је јунак бити,
слатку храброст што се не да описати,
који само чека кад ће се борити
и како што више своме роду дати…
…А онда ме нагло повукоше горе,
да гледам с висине шта се то дешава,
кад старци стадоше опсежно да зборе
да је све што видим некад била јава
и да осјећање што сам искусио,
бјеше оно што је свако осјећао,
а да ратник, што је српског рода био,
у боју је само за побједу знао.
То је било вријеме наше праве славе,
када нам је дужност била испред свега,
кад се понос сматрао важнијим од главе,
а срамота сматрала гором од ичега…
…А онда се створих на галији моћној,
а на сваком броду: прамац – гушчија глава…
Рекоше ми да баш захваљујућ’ њој
име гусар код нас још не ишчезава.
И док су нам вјетру пркосила једра,
крмари су знали добро дужност своју…
Медовина нам се сливала низ њедра,
док смо пили, уз шалу, у пуном спокоју…
Рекоше ми да је медовина била
Србина одувијек у пратила у боју
и да би се, к’о и оружје, носила
кад год би се кренуло у побједу коју.
Пловили смо тако кроз високе вале,
док не уочисмо лађе у даљини,
које су се право ка нама кретале…
Окренусмо прамце право ка пучини!
Припремисмо куке, копља и мачеве…
Стрелци заузеше своје положаје.
Глед’о сам на дјелу своје праочеве:
сваки одмах спремно на битку устаје…
Кад по штитовима запљушташе стријеле,
– ево кише – неко у шали добаци,
а онда су наше на њих полетјеле…
Приђосмо им, неко одмах куку баци…
Тад их закачисмо с неколико кука
и привукосмо се на домет копаља…
Ја осјетих да је рањена ми рука,
ал’ знадох да само напријед ићи ваља.
Кад почеше наши на брод да ускачу
и ја одмах кренух, к’о искусни гусар.
Ускоро сам мачем тукао по мачу,
носио ме онај, слатки, борбе жар.
Када битка стиша и све се умири,
свако мирно узе свој дио плијена.
Некима кроз одјећу крвав биљег вири:
за побједу мора да се плати цијена!
Ускоро дођосмо до Љубића града,
гдје нас дочекаше са веселом виком.
Изиђосмо, велико весеље завлада,
кад чуше да глава не страда баш ником.
Из тог славља, опет, тргоше ме горе
и поведоше ме међу Деревљане.
Схватих да с Францима, ту, границу творе…
На Лабу су ратне проводили дане.
Тада смо већ били Бремен изгубили,
с друге стране Лаба Српски већ ишчезе.
Они су већ језик туђина зборили,
пратећи Пречане, Голе и Енглезе.
Гледам нашу браћу, с друге стране Лаба,
међу њима гледам туђу војску, плачем…
То што смо у миру, вајда нам је слаба,
ако крену на нас, мора’ћемо мачем…
…Опет се издигох и погледах даље…
Видјех да на југу не могу нам ништа,
али да Монголе Византија шаље,
да нас код, Великог, пресјеку Градишта.
С истока Монголи, са запада Франци,
како се спајају, на пола нас сијеку…
У рату су слаби, стари су нам знанци,
ал’ видим смишљају, сад превару неку.
Видим да се наша сва племена дијеле
и краљеви примају неке туђе круне,
а послије брату помоћи не желе,
ни када га прецима заједничким куне.
А онда још једна подјела на пола,
вјером, као мачем, одозго на доле,
да би к’о хијене, онда, из окола,
хуље своје зубе у немоћне боле.
Видим, како једни по једни падају
и како свој понос, па и језик губе;
гледам како вјеру за вечеру дају
и понизно скуте, туђинове, љубе.
А онда су мучније постајале сцене:
видјех браћу како у боју се кољу.
Вукови су слушали наредбе хијене,
лијући крв братску и своју по пољу.
…Тако, док не стигох до данашњих дана,
када више мало ко за прошлост хаје,
бјежећи од истине што је добро знана,
али је од страха нико не признаје,
јер ако се само мало даље врати
доћи ће до имена својије’ предака
и тад више неће моћи да не схвати
да се бори против сопствених рођака.
И опет ме трже онај глас познати:
– Да ли сада схваташ како нам је, горе,
завађене рођене унуке гледати,
како се, к’о луди, међусобно боре
и то завађени од оних биједника,
који могу само злобом да се хвале…
Па зар међу вама нема предводника,
који све то схвата? Нисте сви будале…?
Докле ћете тако да нас срамотите,
има ли у вама бар кап крви наше…?
Да вам дође један од старе елите,
па да пошамара ваше великаше,
па да вас поведе, к’о у старо доба,
у генима душмана стари страх пробуди,
да се у мегдану са њима опроба,
вама да усади јунаштво у груди.
А не да, овако, кукавно гледате,
немајући храбрости ни да прозборите,
а камо ли да свој живот за род дате…
к’о да се плашите и сјене властите!?
Како ли се појави тај страх међу вама!?
Ми се смрти нисмо никада бојали.
Кад вас гледам такве, срце ми се слама.
Сјетите сте од каквих људи сте отпали!
Довољно је да се подсјетите само
јуначке нарави ваших прадједова,
па ћемо с поносом моћи да гледамо
да се опет рађа српска нада нова.
Како остависте вјеру прадједова,
тако вас остави јунаштво и снага.
Похлепу вам донесе и јад вјера нова,
храброст, част и славу однесе бестрага.
Ви се сад дивите биједницима који
немају никаквих људских квалитета,
нитковима, за које тек новац постоји,
док је нама само правда била света.
Ми смо за најбољег сматрали онога
који ће највише немоћнима дати
и који се спремно одриче и свога,
да би помогао брату који пати.
Они увијек јачем причају о Богу
да га припитоме, јунаштво му сломе…,
да својим лукавством свијетом владат’ могу,
да га уређују по моралу своме,
који просто робље од јунака ствара,
тако што му потребу за новцем намећу,
жене им и кћерке у курве претвара,
тако разбијајућ’ породичну срећу.
Тако разбијени нећете далеко,
поготово што вас братска мржња слама,
али не бојте се, већ долази неко
ко ће вас повести спасу, благо нама.
Реци унуцима да та туђа вјера,
гледа да вам храброст потпуно избрише,
а да сажаљење у срце утјера…
– причаше још мало, па се изгубише…
Тргох се, несвјестан да ли сам то сањ’о,
ил’ су ми говорили стварно, не знам сам,
ал’ све до сад ме је тај, дал’ сан, прогањ’о,
тако да сам ријешио да га испричам.
Јел’ то пророчанство можда било неко,
које можда слути скорашњој слободи!?
Ја сам, отприлике, такав дојам стек’о,
да ка општем буђењу нешто све нас води.
Фото: Сварог, отац Рода; Википедија
СРБСКИ ЖУРНАЛ 