Нит говоре

Нит роморе

Нити зборе

Да зароне

У амбис би

.

Нити вичу

Нити кличу

Нит наричу

Од бездана

Не мичу се

.

Нит се смеју

Нит се цере

Нит кикоћу

У самоћу

Дубоко би

.

Нит кукају

Нити плачу

Нити скачу

Нити цвиле

.

Нит се грле

Нит се воле

Нит се моле

А жељу би

Да утоле

Црну жељу

.

Нит се бију

Нит се кољу

Нит се гложе

.

А множе се

А множе се

А множе се.

Фото: Бомбаши, самоубице; Википедија

Зашто су туге обукле беле хаљине

и насред језера коло играју?

Представа је у току.

.

Пљускови завесе спуштају,

громки аплауз одјекује котлином.

На бис су изашле кише –

Без скокова,

без кругова у води,

капима дугачким затворске шипке лију.

.

Муња, сину, гром разлева:

„Нек се подаве све туге,

гром ће тући, то вам ја, Илија, обећавам!“

.

В.Т: „Од саздевка до раздевка“

Фото: Снежни човек – Јети; Википедија

Прича се да усред Хималаја
Изнад цркви и најдаљег храма
Живи он (невидљив свету, с краја)
Кога је задојила звер сама.
.
Беззбрижан и обрасто у длаку,
Понекад се спушта с врха свога
И заигра сличан манијаку
И грудва се пред вратима бога.
.
Ал кад ко од Будиних монаха
Са ззидине заурла на труби –
Бежи он пометен и пун страха
И у своје склониште се губи.
.
Ако ова прича збиља стоји –
Тад у нашој свезнајућој ери
Значи ипак да задњи постоји
Получовек сличан полузвери.
.
Ум му није велик ни иоле,
А лог му је суров, за облаком.
Ни идола, пагоде, ни школе
Нема овај звероловац лаком.
.
У планинске скривен катакомбе –
Он и не зна да се под њим тамо
Гомилају и атомске бомбе
Верне својим власницима само.
.
Никад неће стићи овој тајни
Хималајски троглодит тај смео,
Чак и кад би ко метеор сјајни,
Пламтећи, у бездан полетео.
.
Али док над свежим траговима
Поју ламе, гонетају, моле,
И док бесно бију бубњевима
Поређаним усред храма доле.
.
И хиљадулетни Буда притом
Над сопственим пупком нешто баје –
Он се у свом склоништу скровитом
Не осећа ни сад лоше да је.
.
Можда брдског јелена он тамо
Крај извора черечи полако
И од речи – заменице само
Изговара, смејући се јако.

.

Одувек сам мајстор да будем хтео,
Науку некако нисам заволео,
Али другачије нисам умео,
‛еби га професоре: Тако сам видео.
..
Ионако узалуд прође живот цео,
Био он црн или бео,
А уметност – подухват врло смео,
Можеш све посматрати из сваког угла,
И рећи: Тако сам видео.

.

И док сам над овим папирима бдео,

Самог сам себе клео

Што тако сам видео.

.

Описана времена око нас дају информације другачије
Свијет је постао све више тром и сијед с годинама боравка
Они не виде шта је потребно да свијет буде и даље жив
Као некада прије – све је затровано постало
.
Ни људи више не могу да воле једни друге
Не подносе нечије туђе успјехе, воле пораз да осјете
И сузе на лицу као увијек у знак побједе њихове
Ми који их дајемо смо велики тупсони, јер тако величамо
Све око себе са таквим ставом и понашањем
.
Аксиоме објашњавамо животним епитетима нашим
Ми људи боримо се за своја права једнако
И не желимо да нам неко други отме наше успомене
Сруши наше лађе и наше снове, куле од карата морају
Да буду опостојане, јер живот је борбено поље
И не треба никада дати оно што је уистину твоје
Срце и душу које мора да буде регенерирано што прије могуће је
.
Реалан свијет задаје човјеку много проблема
И да све буде као прије, опет не може да се прошлост збрише
Јер она оставља траг на нашем срцу и души које преживљава
А свијет и даље остаје да пати, одавно је све постало црно
И судбине људске пишу најмрачније успомене живота
.
Епитет постојања јесте да дијелимо срећу с свима
Тако свијет остаје и даље реалан и опостојан
Али док људи мјере све линијаром, никада не можемо
Бити искрени људи и отворени с дозом осјећања чиста
Јер свијет не прашта грешке, с временом оно отвара
Све поре човјековог стадијума и ослања се на искуство
.
Аксиом живота је увијек тежак и опостојан, јасан и прецизан
Не дозвољава да буде скрнављен ни на један начин
Али људи схватају касно неке ствари за живота свога
Јер мисле да је све оно што је данас остаје и даље тако
Док се све око нас окреће, схватамо да живимо у незнању
И кога да питамо и молимо за помоћ, када смо одбачени
Због нашег понашања којег свјесно радимо?
.
Временски фактор ће да каже све о људима
Свађати ће се и даље, реалан свијет и даље пати јако
А ништа друго не преостаје да освијести се свијет
Јер Земља је ипак и даље за неке равна плоча
Због начина говора и гестикулације тијела нашег
Који синхронизује све оно што ми желимо и сањамо
Али често ће да нас судбина изненади с разлогом
Онда када се ми најмање надамо, а тада треба само
Да нас астероид погоди са двадесет метара
Раздаљине и пар јарди!

Дођеш ми, понекад, онако,

Онако, баш често…

Кроз сан ми пружиш руке.

И трајем, трајем лако,

Упио бих ти очи, звуке,

И тихо, тихо плако…

.

Дођеш ми понекад, онако,

Онако, сваког трена…

И чудно те заиште душа,

Та мора бити тако.

Гледао бих ти у дно зена

И опет, опет плако.

.

Дођеш ми понекад свитањем белим,

И потечеш крвљу сретна…

Бестебицом напојим очи,

И зажелим те јутром невеселим…

Завапим те, сен бих ти тако

И вечно, вечно плако.

од треће воде ја творим сузе
недосег тајни што су се дале
наслут велики што ум ми узе
када су виле обалом звале
.
игра сулуда до јутра беше
јер тело безгрешно плам обузе
то вечност у мени ватром плеше
и свег ме сломише неверне музе
.
у вене што су с намером пале
да са мном мноме опет згреше
мада су несном одиста знале
.
да светлом сабаха и оне греше
када ме оставе у паклу страсти
у крила њина и ја ћу урасти

Поред пута стасити храстови

Цвјетови багрема

Љепота се прострла свуда

Свака травка,птичица и зверчица

Одише тајном

И душа зна да треба да прође туда

Ту је пролаз у оносвјет

Свака кућица,цвјетић

Спаја се са плавим сводом

Одише хармонију,мир и љубав

А тек стасити бор небу под облаке се пружио

Ех да ми је на том Прагу

У звијезде да гледам непрестано

И стварам пјесме и нове свјетове

Раскрилим врата срца

И запловим у праисконе снове

Ту је и језеро

Зароних у своје дубине

Загрлих и растворих сјенке

Махнух страховима и илузијама

Отпустих их ,више ми не требају

Изроних на кристално бистру површину

Удахнух љубав и радост

На небу видим нека нова свитања

Бајковите планине простиру се свуда

Природа је чаробна

Враћам се у При Роду

Сви треба да се врате у При Роду

Да се врате себи

Љепота је у оку,у даху,постојању

Бацам се у лет

Једном ,други пут,трећи

Ех да ми је на том Прагу

У небо да гледам непрестано

Дај Боже…..

Фото: Дајбог; Википедија

Кад у грудима

Заболи јутро и

Магла покрије стопе

Запјева са гране птица и

Даљина донесе слике

Заглављене у сјећању

На лик једне жене.

.

Вјетар ко рука дјевојачка

На прозор,тихо, закуца

И заболи у грудима јутро,

Замирише са плакара дуња –

Убрана са неба

Руком моје мајке.

.

Заболи у грудима јутро…

Летјела си ми по леђима,

лакирала усне умјесто ноктију

пљујући у шаку,

гнијездећи се у оку

ко птичурина.

По ребрима мојим

тражила боју своје пјесме,

ко да вода новина може бити.

Под притиском свих бијелих заблуда,

истраживала си ми шаке да случајно

на њима нешто ново не пише.

Под твојим крилом досањах небо.

На крају свега, на почетку краја

махнула си ми, и почела да течеш

баш ко да вода си.