Милорад Максимовић: Бела Вила


Искри јаром свети Огањ

твоје речи вазда крепи

сред долине од милине

вода тече што све лечи.

.

На тој води стопе њене

површином меко ходе,

мири смиље и босиље

то су живе Вилин Воде.

.

Ако чујеш нежне гласе

који лако небо росе

видиш ли и белу звезду

и те њене ноге босе?

.

Немој страху срце дати

јер она те љуби, воли.

За душу се твоју брине

и за те се Богу моли…

.

А молитва песма жива!

Не може се другим доћи

пред престоље величанства

и капије божје моћи.

.

Скини скраму и одбаци таму

јер ти јеси Божје дете

Бела Вила бело светло

Очи њене јесу свете.

.

Послушај ми гласе сада

јер ме зове ветар млади

да појездим васељеном

Божје дело да се ради.

.

Кад год иште срце твоје

са извора живе силе

ти се сети и напоји

Огњем живим Беле Виле.

.

Извор: Звезда Род Zvezda Rod

Бојана Чолић Грујић: Светлуцаво зрнце


Хватам машту и у џеп је стављам.

Отупела од бола даље настављам.

Одлажем жеље у посебне шкриње.

Прекривам их свилом чистом

да их поједу гриње .

.

Ваљда ћу се тако спасити од промашаја.

Завапити нећу за шачицу сјаја.

Испијени пехар својих заблуда

закопавам у земљу, земљу чуда…

.

Настављам даље у смеру непознатог пута.

Изнемогла, снаге сам смогла

да нотом нежности додирнем ово тло .

Слутила нисам, онако јадна

да на сваком кораку вреба зло.

.

Ал’ очи топле са мене поглед не скидају.

Прате ме у стопу.

Нежно ми ране видају…

Кад застанем, оне ме окрепе.

Очи Премиле,

Владичице Лепе…

.

Ооо, Мајко моја – кроз сузе зборим –

све су ми забранили, али не и да те волим!

Све су ми узели! И душу и срце!

Али сам сачувала светлуцаво зрнце…

.

Оно ме до Тебе стазом промашаја повело.

Без путоказа видљивог, Теби ме довело!

Док стојим грешна,

пред капијом манастира,

осећам како суза Твоја

све са мене спира..

Радован М. Маринковић: Капела


У селу Милатовићима постојала је некад давно лучева капела. Око ње се народ окупљао на саборима и весељима.

.

Једном приликом, неко од чобана,  који су око капеле напасали своја стада, хтеде да заустави рој пчела. Запали крпу и поче да маше према пчелама, које су се савијале на крову капеле. Но, ватра захвати стару грађевину и она настрада у огњу.

.

Скоро се у том делу села изгубио назив Капела.

Владан Пантелић: Вежбајмо да живимо вечно


Данас сам поново одлучан и потпуно сам
Шетао са смислом левом разуђеном обалом
Свете библијске реке Истар – данас Дунав
То је моје омиљено место опуштања и моћи
Чисто плаво небо а ваздух препун препун
Искричавих злаћаних енергетских силница

.

Злаћане искричаве лоптице силнице свести
Јасновидци кажу – то је испољавање Вечности
И заиграло затитрало је вечно дете у мени
Трчкарао сам трчкарао и неуспешно скакутао
Јурећи за злаћаним прекрасним балончићима.
Изазовима за стара и бајата и лажна знања

.
Сутра ћу се осокољен поново овде вратити
Са дугачком мотком од врло тврдог дрена,
Кога је засадио мој батљиви прадеда Вујица,
На мотку ћу уписати са шумском кредом илом
Низ 1489999 – одраз вечног живота и младости
И знања Нове свести чистог божански истинитог

.
На њен тањи крај поставићу мрежу хватачицу
Сличну кеси за сакупљање плодова воћа у јесен
Посебно за брање здраве рајске јабуке будимке.
Сутра ћу се стручније оспособити и опробати
Моје занимање биће – Вежбач и Берач Вечности
Светлост Радост и Љубав нек запљусну сва бића!

Фотографија Дунава – Википедија

Милорад Куљић: Урокуља


Када је видех језа ме заледи

а она ми страх осмехом дражи.

Сред стана на трагачи авет седи

Замолих Бога за трун куражи.

.

Како је ушла у стан закључан?

Даље од ходника крочила није.

Да је избацим постах одлучан

док се увијала попут змије.

.

Не смем је тицати паде ми на ум.

Додиром зло ће мноме прожети.

Рукавице старе узех да осолим.

Од соли ће ала ова устукнути.

.

Дохватих трагаче те их избацих

скупа са гњилим товаром њиховим.

Од шока великог у трену се пробудих.

Схватих да бејах у стану Врбаском.

.

Дал’ завист је на ме урок бацила

од кога ме Дух сном ослободио?

Оваква мисао сан ми олакшала.

Верујем да сам се урокуље решио.

Фото: Урокљиве очи; Википедија

Велика Томић: Птица


На дуњицу моју долетела је птица

да ми шапне неке старе слике

како шуме реке, како лају птице

разувери моје као челик неверице .

.

Слете ми на раме и тихо ми рече:

„Што пропусти синоћ тако дивно вече?

Дотакла би зору кад бремена се буди

кад зелено класје месечину љуби.“

.

Тужно спустих главу, лице невесело.

– Иди птицо моја ти у друго село,

однеси ми драгом трунку моје боли,

путем којим хода да га не заболи.

.

Напушта ме јесен у крошњама дуње

железна ми љубав привукла све трње,

сад громови туку, нигде нема штита,

иди птицо, песмо, кажи, бол за љубав пита.

          Вукица Морача: Не може земља да победи небо


На великом простору плодне долине раширило се насеље пуно живота. Триста кућа од племенитог камена и чудесне глине се разбацало, између брзих, пенушавих потока и зелених , цветних ливада. Становници радни и вредни, поштују законе природе и свемира. Лепота и милина се разлила целом том дивном земљом.

Главни хватач мисли је забринуто дошао код Веденка, главног домаћина у селу. Старина, од двеста лета, га добродушно дочека: „Где си стари мој пријатељу. Има ли нешто ново у свемиру и природи?“. Главни хватач мисли је сваки дан седео и прикупљао мисли- кад је шума послала да је жедна он је сакупио сељане и играо „додолске“ игре, те је росна и окрепљујућа киша залила шуму; кад је ухватио вапај медведа да у шуми нема хране одмах је кренуо да сакупља храну и ставља у валове поред шуме, те им пошаље мисао да дођу по њу; кад је неко рањено биће из свемира долетело код њега кући он га је засипао својом енергијом, те се оно опоравило и кренуло даље. Али, данас је баш био невесео. Те започе: „Знаш онај тамни град, преко брда, Црни град, што и не знамо шта његови житељи раде. Е па ухватио сам поруку да се спремају да нас нападну. Треба им храна и лепа природа, јер је код њих све црно. Шта да радимо?“.

Старина Веденко се замисли па рече: „Сад ћемо да сакупимо све мудраце, да видимо која је одбрана најбоља. Ми оружје немамо, а ни бедеме нисмо дигли око наших насеља већ хиљадама година.“ И тако и би. Седе они око Камена мудрости, у сред села, а камен још из прадавних времена, зрачи исконску мудрост и знање свемира. И одједном се Веденко јави: „Имам идеју. Ми ћемо изаћи пред свитање на брдо Светилиште и разместићемо се у низ. Свако да створи испред себе, сребрно- белу лопту и у њу убаци лепе мисли- спасење за све, складан развој свега постојећег, спречавање сваке свеопште, локалне и личне катастрофе, мир и срећа за свакога. И онда ћемо њима гађати тврђаву. Мислим да ће се тамне силе опаметити, код толике светлости.“ Сви се сложише, дојавише осталим Ведама и у цик зоре кренуше на планину. Кад су стигли на врх, по гребену се распоредише, направише сребрно-беле лопте и почеше да их бацају на тврђаву. У почетку бомбардовања јави се по нека искра у оном тоталном мраку, а онда као пламичци светла, па стубови-прскалице и на крају све се осветли дивном сребрно-белом светлошћу. Чак и тврђава од тамног гранита је постала бела, па више није био Црни град већ Бели град. И тада се јави Главни хватач мисли, те одпосла свима: “Ухватио сам мисли житеља града: И нама је свануло. Неко нам је подарио светлост, а то је знање. Треба да се захвалимо суседним насељима на овом дивном дару. Хвала вам браћо.“

Веде се вратише у своје насеље и наставише са радом. А свима је било драго што су се суседи коначно освестили и нису им више слали ружне и црне мисли, па су сада уклонили невидљиву куполу изнад насеља, која је сакупљала, одбијала и поништавала те гадости. Од тог доба у долини и на планинама влада склад и мир, тако да би свака чиста душа пожелела ту да живи.

Бојана Чолић Грујић: Честице


Спектром нестварних боја и њиховог преламања

види се свака честица човековог разлагања.

…са самим собом неслагања…

Свака, и најмања, сенка описује човеково незнање.

Неко осети и види више, неко много мање.

Све зависи које је стање.

Хоризонти се у расту прошире,

а заборављене лепоте човекове иза зида страсти провире.

Те исте страсти нестану и лагано се смире.

Када их препознамо и очекивања наша то не буду,

на добром си путу.

Остани у тачки равнотеже.

У њој се небеско савршенство разлеже…

Гадови се лево и десно разбеже.

Ништа више не притиска и не стеже.

Свесност све у корену реже.

Болно је када такво стање наступи,

али после ни паметни више нису глупи.

Само су предуго били у рупи

сопствених и туђих ставова, без пута и планова.

Залутали су где није требало, али се десило тако.

Са околностима животним

нису умели да се носе увек лако…

Корак по корак себи се врати,

сасвим полако.

Фото: Видљиви спектар боја; Википедија

Весна Зазић: Ново рођење


Све за собом оставићу чежње,

овом дану што се крају ближи,

боле дуго а нису неизбежне,

шта сам била до данас прекрижи.

.

Ноћас ћу без мајке да се родим,

без успомена,мисли и жеља,

полако учићу да светом ходим,

разлучим зле од пријатеља.

.

Кад ме душа некоме привуче,

несаницу донесу туђе очи;

Волећу лудо јер не знам за јуче,

због љубави све ћу опет моћи.

.

Можда себе другачије назовем.

Не чудите се кад не отпоздрављам.

Новој себи нови усуд да дозовем,

данас, све минуло заборављам.

Ђура Јакшић: Стазе


Две преда мном стазе стоје
Једна с цвећем, друга с трњем;
Гвоздене су ноге моје:
Идем трњу да се врнем.
.
Ја уступам цвећа стазе
Којима је нога мека;
Нек по цвећу жене газе,
А трње је за човека!

Фото: Руже многоцветнице; Википедија