Сијамски брате Драинче,
Велики свемирки принче,
Нека се носе и Фројд и Бергсон и Ниче,
И свако ко рутински кличе!
Ево, нека уместо тебе повиче,
Неко, коме такође, тло под ногама измиче.
.
Због чега, свега,
Да ти се обраћам пред свима њима,
Када смо ти и ја одувек били мањина!
„Затвори прозор на срцу и на мансарди,
Велико јутро што долази са умрљаном зором као шифонско платно
Затећи ће смрт твоју као мрљу праве линије
Коју је подвукло надвременско клатно”.

Фото: Раде Драинац; Википедија

Сигурно постојиш – не знам где ни како

Нити сам икада могао да схватим

Како проста грешка живот скрене лако

На пут без повратка и јауке затим.

.

Сигурно постојиш као нектар дата

Можда као пелин – можда вино питко

Или као мамац у мрежи од злата

Несхватљива мада исписана читко.

.

Сигурно постојиш, јер зашто бих снио

Ту предивну снагу највећу од свију

И како да сазнам ко сам и где био

Ако ту нирвану од мене сакрију.

.

Сигурно сам некад и срео те нему

Не видевши речи у сетним очима

Бежао у тугу туђу, преголему

И тражио спаса пијаним ноћима.

.

А ти већ постојиш – не знам где ни како

Нити сам икада могао да схватим

Како проста грешка живот скрене лако

На пут без повратка и јауке затим.

О, свете

не могу те волети

ни твоје небо сиво, ни ветрове

не могу снатрити у овој тами

јер моје очи су влажне и горке

.

О, свете

громовита птицо

на крилима носиш велике олује

из твога ока севају муње

.

О свете

грабљиви дугог врата

у кљуну оштриш отровне зубе

безочно кидаш зачеће живота,

невиност и убоге људе

У коси луга славуј се јавља

Сунце израња из плаве баре

Жуборе поточићи дечјег здравља

кроз расцветале јабучаре

Славуј из гаја сунце поздравља.

.

У гају преду сунчеве преље

свилени кончићи висе са грана

Воденичица јутра још меље

звезде, за златну погачу дана.

.

Славуј, син гаја, где јелен пасе

пева, заљубљен, о ружи сунца

А сунце слуша … и жели да се

претвори у очи тог слаткокљунца.

.

И док у кљуну славуја свиће

песма пролећа – сунце са цера

дарује јасике, брезе, цериће

минђушама од бисера …

.

А снег мирисних латица пада

и кљуца, кљуца, детлић твог била

Плаво небо и бела стада

Замисли за трен да имаш крила

и полетећеш изнад ливада!

.

Почиње Пролеће а стигло већ . . . Лето!

Тражити истину значи тражити предмет љубави.

Тражити пак истину као оружје,

или тражити је ради употребе,

значи тражити истину ради прељубе.

Ко тако тражи истину,

томе истина баца кост,

коју тражи,

али сама се скрива од њега иза зидова од три света.

Иза зидова, душо, од три света!

Јутрос смо осванули заједно

Тијанија унутарња и ја

Тијанија – земља моја најмилија!

Певају птице певалице

Оне увек певавају

Само ја одлазим и долазим

.

Јуче сам дошао после дугог лутања

Дошао сам са сврхом и суштом

Дошао сам да поново одем!

Опет певају птице певалице

Певајуће молитве узносице

Ја одлазим и долазим птице остају

.

А где је та раван којој одувек тежим?

И где се налазе сврх и сушт?

На Тибету – у Миларепа култу?

Можда у пећинама Хималаја?

У испосници Свете горе атонске?

Или у пустињи Антонија Великог?

* * *

Место Поглед изнад родног дома

Заплетене ноге у Лотосу радости

Испред – девет плавих ланаца планина

У души сва светилишта света

Ако хоћеш до циља да стигнеш

Не одлази нигде – нигде не одлази

На тавану моје куће

живи миш

Можеш да га чујеш ал’ га

не видиш

.

Нико не зна где се скита

док је дан

Он се јави кад ме хвата

први сан

.

Опирем се ал’ не вреди

миц по миц

Расани ме то његово

греб и гриц!

греб и гриц
.

Једно вече када свуда

буде мир

Попећу се и понети

неки сир

.

Схватио сам у чему је

тајна сва

Кад вечера смириће се

-баш ко ја!

Чија црна рука тера облак доле

и на младе груди плаву кишу слива

пред мојим погледом заклања сунце

пукотину сваку на земљи подрива.

–

Прођоше сви часи удављени чежњом

чујем ударају звона у даљини

и светло се гаси, гаси се и нада

моја душа чами у дубокој тмини.

.

Слути срце тренутке сопствене немоћи

удављене чежње у очима сјаје

лепоте залазе а пропаст их носи

светлост мога бића у горке бескраје.

.

Пред ким да клечим за спасење душе

док уздаси тешке вапаје доје

и на земљи нигде нема рујне зоре

кад небеса падоше на молитве моје.

Звезданих јата бруј,-

Вечним световима

Простире се гле

У суштаству мојему!

.

Путујемо гле!

Низ звездана јата!

Велика душа од светлости

И ја вилењак сете

Песник белих ждралова!

Фото: Граика Драгана Симовиа

НЕКАДА СУ ЉУДИ И
ВИЛЕЊАЦИ ЖИВЕЛИ
ЗАЈЕДНО…

.
Некада су људи и вилењаци
живели заједно.
Били су једни поред других,
били су једни уз друге.
И једни и други, у Праисконији,
биваху посвећеним чуварима
Велике Мајке Природе.
Да, некада давно и,
опет, некада не тако давно,
људи и вилењаци бејаху блиски
једни другима.
Између једних и других,
у Златно Доба Стриборије,
бејаше присних сусрета и
прожимања – у лепоти, доброти и
чистоти душе.
Заиста, људи су тада,
у то Праисконо Време,
по свему били слични
белим и плавим вилењацима.
Живели су тада,
једнако као и вилењаци,
свој душевни и снолики унутарњи
живот у тиховању;
били су више окренути ка
тајинственим пространствима
својих тајносаних унутарњих
светова.
Из Акаше су, изравно,
преузимали знања срца и душе,
негујући и развијајући
видовита умећа и знања.