Наизглед мрша крхка духом чудесно јака

Гледа оком и срцем – призива Љубав света

Брани да црни и сиви – тупотроуглоглавци

Не продру силином у наше свете просторе

.

Она чува Јужну Капију славних предака

Носи златне кључеве за брзо отварање срца

Бедем непробојни – биће овијено Љубављу

У њеном свету слободе сна све расте и цвета

.

Муњице држи у десници белу ружу у левици

Узвраћа снагом и брзином Перунове муње

Она је његова лепа сестричина никад тугољуб

Будна вежба Савршенство – кључ за Безкрај

.

Јасновидац је лака и снажна витезица Паија

И нема препреке ка прошлости и будућности

Ослушкује ветре са Радана Ртња и Рудника

Свакодневно прави девет дугих искорака среће

.

Витезица Паија Чуварка живи под тим углом

Бере различак жиловлак чичак русу и јарич

Певајући плете венчиће и држи катану у руци

То је Паија Раданска- Животојасновидитељица

Фото: Лепа Александра, жена витез; Википедија

Ја очи не одвајам од хоризонта
Где мећаве играју свој чардаш.
Између нас су, пријатељу, три фронта:
Наш, непријатељски и опет наш.

Нојева перја што се савила –

Љуљају се у мозгу мом.

И очи без дна, пуне плавила,

Цветају оном обалом.

.

Душа за благо има скровиште,

А кључ тај имам тек ја сaм.

Ти имаш право, о, чудовиште.

Истина је у вину, знам!

Од почетка свог живота
тражио сам твоје лице
а данас сам га угледао
.
Данас сам угледао
шарм, лепоту,
недокучиву драж лица
које сам тражио
.
Данас сам нашао тебе
и они који су ми се јуче смејали
и прекоревали ме
сада су тужни што нису тражили као ја
.
Збуњен сам величанственошћу
лепоте твоје
и желим да те видим
са стотину очију
.
Моје срце горело је страшћу
и одувек сам тражио
ову чудесну лепоту
коју сада ледам
.
Стидим се
Да ову љубав зовем људском
и плашим се Бога
да бих је звао божанском
.
Твој мирисни дах
као јутарњи лахор
нашао је мир у врту
Уданула си ми нови живот
постао сам твоје сунце
и твоја сенка
.
Твој сјај
запалио је ватру у мом срцу
и учинила си земљу и небо
блиставим за мене
.
Моја љубавна стрела
стигла је до циља
Ја сам у дому милости
и моје је срце у молитви
.
Моја душа виче у екстази
Свака нит мога бића
заљубљена је у тебе

Сву ноћ лију кише мојим годинама,

На сваком прозору нека друга муња

Обасја затамњен живот у ритама,

Бол што се кроз вене иза среће шуња.

.

Што су муње јаче, тама више пече.

Кишне капи даве голотињу душе,

А све беше јасно још у давно вече:

Јуности кад нож је гурнут испод гуше.

.

Узалуд је сунце грејало видике,

На путе љубави – страсти, прве језе,

Узалуд кад кише перу све паслике

И ум спусти душом подигнуте резе.

.

Што сећања више стихом заодевам,

Неодевенији ја стојим пред њима.

Будан их се бојим, будан их и сневам,

Јутрима умиван буре таласима

Фото: Муње; Википедија

Да л’ си икад умирила бол
Ичијој сломљеној души
А крива си за бол
Коју ноћ својом тамом гуши

Да л’ си икад чула
Да бол има крила
Па заболи кад узлети срцем
Ту где си увек била

На, ти си без душе
К’о што је дан без тмине
К’о што је звук без тишине
Живела си са мном
К’о звер без дивљине

Ти си без душе
К’о просјак без родбине
К’о ратник без отаџбине
Живела си са мном
К’о звер без дивљине

Као странац пред непознатим

што наизуст би а не може у речи,

тако сам под очевим кровом

престрављен и пресрећан

с погледом блиставим,

окамењеним.

За пољуб удаљен од гусала

окачених о дедову сенку на зиду,

понижен пред оним што ко мошти

чувају им струне,

помисли:

каква времена,

строги захтеви,

проливена крв!

Очи у очи са лепотом и ужасом,

с укусом чамовине у устима,

прекорачив праг

окружен даљином и сном,

не усудив се,

реликвије не додирнух

праштајући се уморан,

повређен

и суочен.

Између јаве
и сна
живим
и сањаћу ја

*

Јесам ли ја
од оног кова
што живот тка
од златних слова?
Јесам ли ја
од таквог ткања,
што цео живот
само одсања…?

.
С.М.Л: “Између јаве и сна“

Фото: Између јаве и сна; Слика Душана Микоњић, галерија 73; Википедија

Србска мајка Србију храни, *
Очеви наши на војну иду.
Док отац родине границу брани
Мајка нас учи о Светом Виду.
.
И отац памти мајку своју,
Мисли на њу кад узима мач.
Сећа се приче о косовском боју
О витезу који јаше за нејач.
.
И ти ћеш сејо мајка бити,
Добро памти шта твоја каже;
Да учиш сина крвцу лити
И кћери твоје да дому страже.
.
*Хтанити – старословенски – чувати, пазити.
Храњење – чување, стражарење, стража

Фото: Србска мајка; ратна фотографија Жожа Скригина; Википедија

Главато срљаше у невид

Газећи претходнике ломне

У даху их бришући својски

Редом надређених у врсти

.

Покров изаткаше црни

Прекривши светло истока

Зачаурише се у љуштури

Опнастно огрезнувши у пришт.

.

Бридно кљујући клијаше

Прстенасто стежући обруч

Гушише обухваћене захватом

Као менгелама стезаше куцавицу

.

Славни род им се не даде својски

Одупре се дамаром предака

Устукнуше омамљено џелати

Победници славопевно ускликнуше.