Западно небо и лишће топола
У истој боји умируће страсти,
Поглед у трагу урезаног бола,
А над свиме зрелих плодова сласти –
Долазећа ноћ као смола.

Фењери дана згасли преко пола
И јато врана на бразде је пало,
А на стражи јасика скоро гола
Ћутећи, зна скриће је, ево још мало –
Долазећа ноћ као смола.

На небу испрегнута Велика кола,
Иза облака повезани вранци,
А с друге стране истог стола
Угашене звезде – трезни пијанци –
Долазећа ноћ као смола.

Фото: Октобар, брод, Н. Сад; Википедија

Девет првих дана и ноћи од срп младог месеца
Тихујем и постим – прочишћавам и чула и свест
Без гласа – брбљивка и без мисли – љуте авети
Чистим и окрећем спирале избељујем јаснице
Окренут истоку убрзавам жив-вире у смеру сата
И ходам мрачним тунелима – лавиринтима ума

Ох како пред тишином пада безбожје зрикаво!
Пада неодлучност – бразда и пукотина у личности
Тишина прочишћава грло и уста – пећину зубату
Тишина прочишћава и васцртава сјајне видике
Тишина – као водеан дубине – тишином казује
Тишина – када проговори – шаље речи медоносне

Хајде да сви – сви будемо вође – тихи и незнани!
И да владамо са љубављу – врх силом Универзума!

А ти – моја друга половино – ткаш ли Вечност?
Немој душо да пољутиш наше нерве језике и очи
Хајде моја друго – врзину посеци запали прескочи!
У центру свих раскрсница попни се на кам кремен
Пропо-ведај мудрост и преокрећи усијане главе
Словољубве људе усмери ка врху високе планине

И ја ћу доћи тамо где две реке траже и налазе ушће
И исплести ти венац од расцветалих лек – биљака
Слушаћу твоју проповед док ти Тијанадо мрси косу
Онда ћемо се загледати у златно овално огледало
Нећемо се уздати у очни вид – невид већ осећај
И изабрати најбољу будућност – једну од милион!

Фото: Свети Дух; Википедија

„Још увијек ме чежња вуче
тамо гд‌је је кућа стара,
ево опет чини ми се
Мајка врата да отвара…”

Дођу тако дани
када у мојим сатима
јесењим ноћима
у знаку шкорпије
плачем сивим кишама
и дозивам те
да ми обришеш тугу
и у белим зимским зорама
када хладни север
леди сузу у моме оку
да ме угрејеш
топлим речима
твоје мекане душе
Мајчице моја.

Уз тихи шапат тишине
будим те молитвама
и задоцњелим стиховима
да ми опростиш
сва моја прошла кајања
и грехе којих се
болно стидим
проклињући април
који украде твоје
онемоћале године
из мог загрљаја
Мајчице моја.

У дугим ћутањима
док ме празнина слама
ти долазиш
тихо као сена
брижна као Месец
наслоњен на кров
наше куће
да ме очима нахраниш
осмехом покријеш
и руком чело помилујеш
„Спавај сине,
Мајка је поред тебе”
затворених очију
љубим твоје додире
јер знам да чуваш
моје немирне ноћи
Мајчице моја.

Пролазе године и
дани без тебе
а ти без гласа
ходаш старом кућом
И нашом авлијом
која још мирише
на твоје трагове
које само Мајка
уме да остави.

Мати моја драга
једнога дана
и мене ће узети
једно пролеће
и неки април
…чекај ме тамо
у мирисној башти
да заувек
останемо заједно
и нека нечије сузе
лију за нас двоје.

Фото: Стара мајка; Википедија

Одавно су моји кораци,
од миља тежи,
занемоћали.
Да не бијаде твоје сјени,
још увијек би се пела уз гору,
ломила крте гране маслине
испод којих је твој лик заноћио.
И како брже одмичеш,
ја ти се брже примичем.
Пређе сјенка и преко брда.
Још је, њојзи, лакше но теби.
Очас се преметне преко.
Само ти иди,
вазда, куда си наумио.
А када те свјетлост упије
и моја ће сјенка у исту да се преобрази.

Фото: Фототека Србског Журнала

Нека процветају
поља снова
мирисним цветовима.
.
Нека милују
стопе моје
жедне росе.
.
Нека умију
моје лице
зрацима сунца.
.
Нека ме
Лепотом својом
озаре, опију.
.
Тако опијену,
Лепотом задојену,
Вечност ме памти.

Фото: Лавандина поља; Википедија

Да падне небо,
да стане време,
да пукне земља,
ја бих, Ана, остао
са тобом до краја.
.
Ти си оно што ни смрт
не може да разбије,
јер и да се сруши небо,
ти остајеш да га поново
створиш.
.
На твом длану
могу да почивају
и ветрови и облаци,
у твом гласу
могу да се смире све
звери што у мени ричу.
Ти си вечност што траје
и кад се последња реч угаси
и када се небо сруши.
.
Да падне небо,
да стане време,
да пукне земља,
ја бих, Ана, остао
са тобом до краја.

Фото: Време и вечност; Википедија

Вол’о бих да пуцам ко Србски војници,
Неустрашиво да идем само напред,
Па и ако треба погинем у бици,
Да испуним славе наш предачки завет!
.
Што је ђедо прош’о волео бих и ја,
Да ме сутра небом не прозива неко
Како живео сам само како прија,
Док земљу је свету крварећи стеко
.
Предак испред мене, у муци и беди!
Тако лаган живот ничему не вреди!
Дајте бреме ново нисмо од папира,
.
И ми јаки јесмо и надасве мудри,
На све стране, Боже, ако треба удри,
Нека фрула претка и нама засвира.

Фото: Фрула; Википедија

Жоголобље
Жаглобље
Пуж
Ужаглобио у кућу своју
Упрема прастару оцу
на понеђељник на виђење
Отац каже
Мотри на кућу своју
Изиђи
Жглобље из куће избаци
Отвори прозоре
Проветри просторе куће своје

Фото: Пуж голаћ; Википедија

Пре неколико дана био сам у Ужицу
Некада је било Титово – сада ничије
Ужице је на чудном месту – стешњено
Мене су занимала историјска места –
Кадињача неосвојива а посебно Каран…
.
Пао је 14-ти км ….али никада Кадињача
Немачка војска је била много бројнија
Али зашто ипак није пала Кадињача?
Зашто није пао шеснаести километар?
Толико је Кадињача далеко од Ужица
.
Постоји алхемија и невидљива мистика
У сваком земаљском догађају или бици
То сам тражио да видим у месту Каран
Који се налази на другој страни од Ужица
На левој страни Кадињача на десној Каран
.
Библија има много тајинствених прича
У једној је писано да је Каин убио Авеља
Каин је каран (оптужен) од људи и цркве
Народ је тражио Каина –Бог га је штитио
Мит о Каину и Авељу је енергетска прича
.
Место и енергија села Каран је противтежа
Енергији Кадињача где је била силна битка
Оба места су на шеснаестом!!! километру
Како је Каран или Каин учествовао у рату
Нека за себе цењени читалац протолкује.

Фото: Црква у Карану; Википедија

Надувени ко мехур сапуна
Огуглали на отрове блуда
Називаше хришћанском врлином
Прање људи у светачке ћуди

Праведником учинише Јуду
Раслојише народ човечији
Сокољени велом себељубља
Разапеше на ругло правдаше

Исисаше здрављак из роднице
Загадише несојем изданке
Раседлаше ате чистокрвне
На магарце за навек спадоше

Фото: Магарци; Википедија