Подигло се шест другова
у Индију, у далеку,
жеља им је видет слона,
не вид’ли га у свом веку.
Рекао им један старац:
„Признајем вам прохтев лепи,
ал’ ви, људи, видет слона
не можете, ЈЕР СТЕ СЛЕПИ.“
Јер одиста, слепи беху
сва шестор’ца ваља знати,
ал’ одговор њихов беше:
„Ми ћемо га опипати.“
Е, па добро кад је тако.
И одоше шест другова
и стигоше у Индију
до слонова.
Примаче се један братац
једном слону, и то с бока.
Опипа га, онда рече:
„Вала, ствар је то широка.
Не треба ми очњи вид
слон изгледа као зид!“
Други братац, тај је опет
спреда стао,
па је слону зуб дугачки
опипао.
И он рече: „Е, сад ми је
ствар позната,
слон изгледа као дирек
мојих врата!“
И трећи је спреда дош’о
своме циљу,
он је слону опипао
само риљу.
Чим опипа, одмах рече:
„Знам сад и ја,
слон изгледа као нека
грдна змија!“
А четврти, он је опет
друкче стао.
Па је слону само ногу
опипао.
И он рече: „Хвала Богу,
знам већ сада.
Слон изгледа, слон изгледа
као клада!“
Дође пети па ти руку
горе диже,
опип’о је слону уво,
ништа више.
Па сад му је суд изрећи
било лако:
„Слон изгледа ко лепеза,
исто тако!“
А шести се примакао
одострага,
њему опет реп тог звера
паде шака.
Чудећи се пип’о га је
понајдуже,
онда рече: „Слон изгледа
као уже!“
После су се препирали
дуго здраво,
који од њих шест СЛЕПАЦА
има право.
Та сваки је им’о право
нешто малко,
АЛ’ЦЕЛИНУ НИЈЕ ПОЗН’О
БАШ НИЈЕДАН
БАШ НИКАКО!!!

Фото: Слон; Википедија

Пролог, мајка и сан,
сан, мајка, пролог и ја.
Залуд је све што сја,
сваки петак, метак и мрак.
Залуд је сат што обеси дан,
украде грам ничега.
Пролог, патња и јад,
сан је све што сам снио,
сваки пређени пут што му име знам,
чезнем да прилог вам дам.
Залуд је свако свето слово,
чак и оно што сам волео,
волео и буном је клео,
убраше и моје дуње неко.
Пролог и јад, дуња и још јаднији ја,
са прологом у глави,
што без лажи, лажем.
Чезнем да ти пролог дам
и кажем сан,
што сам синоћ снио.
Јад, љубав и бдење,
појешеће нас мрак
има да нас сатре за крај.
Поново лажем, а мрак је
и лажем да је мрак,
само да те сањајући угрејем,
а ти на покопу осветли мрак
и знај, бдење је за двоје…

Фото: Фототека Србског Журнала

Ти кажеш: После човек буде танане светлости сноп
или нека маглина.
Ја кажем: А можда буде птица или цвет
Или млада жена. Можда га ипак има.
Ти рече: Али ја нећу бити она иста –
И погледа ми у очи замишљена.

Ни ја нећу бити она иста, рекох,
Са ликом који ће моја деца препознати,
Непознатој ми ни мајка неће поћи
у сусрет да ме прими.

Ти рече: Бићу тамо ужасно сама…
А можда нећеш заборавити да си на земљи
некад живела
Гледајући неке прелепе пределе рајске.

Мени нису потребни, ти рече, ти предели рајски,
Лепше сам у свом завичају видела.
Можда ћу треперити само и бити светлост бела,
Можда ћу постати нека нова небеска река.
Ако нешто постоји покушаћу да ти се јавим.
Да ли ћу и тамо друговати с песмом сатканом
од девојачких жеља, ти рече.

И оде. Преда мном лежи порцеланска лутка
У кинеској свечаној свиленој одори.
То ниси ти. Савлађујем ужас и страх.
Где оде? Где си сада? Ја се бојим.
Само свећа на сточићу у соби гори…

Седела сам дуго крај тебе. Сад уплашена стојим.

Фото: Стан ДМ; Википедија

Смијала си се ноћас
Трчећи и
Ломећи трску,
Миришући на блато и зној,
Миришући на летњи гријех.
.
Летњи гријех
Под четвртином мјесеца
Гдје смо читави стали.
.
Сањао сам да бјежиш
Док комарци жељни погане крви,
Пију моју крв.
.
Смијала си се
Пружајући ми најтање трске,
Док се циједила крв
Низ твоје бутине
Изуједане комарцима и
Дојке надимале
Изуједане мојим устима.
.
Учинило нам се
Да тако огрезли у гријеху
Крвожедни и
Ја и ти и комарци
Можемо дочекати млад мјесец.

Фото: Фототека Србског Журнала

Не, драга – нисам ја тај до врха степеник
На који ступаш у хаљи свилених страсти
Знаш и ти – ја сам животом рођен песник
Отуђен од сваке – чак и песничке власти
.
Нисам ни грана на коју качиш осмехе
Бестидно лажне с очима на врху брега
Нисам анђео, јер волим и ја неке грехе
Кад страдаш у одрицању од свих и свега
.
Знај, нико није власник песничких тапија
А ја ни у власти било чијих привиђења
Нити ме задивљује с врха мимикрија
Већ живот без лажи – пут невеликих хтења
.
Не молим се у цркви с троном место олтара
Нити слушам грактање птица крешталица
Лепет њихових крила чула ми умара
Не, нисам степеник прљавих степеница

Фото: Песник Анђелко Заблаћански: Википедија

Видици осуђивача су маглом попрскани
Осуда уводи човека у жабокреч – устајалост
Како год поставио тело побећи ће му овце
Жеље ће му бити забодене у дубоке талоге
Остаће тамо где је клецнуо и где се заледио
Дух самооспоравања узеће његове равнице …
Неопходно је попустити његове реченице

Наступило је време пуног разголићавања
Тражи оне који знају да излече незнање!!!
Пази! Никада не иди на сумњиве црте лица
О осуђивачу! Просиј таштину кроз сито!
Не осуђуј! Не осуђуј! И пробудићеш се!
Видећеш да небом круже звездани системи
И да на земљи лете свици – звезда двојници

Ко трага за истином никада никога не осуђује
Постоји и њено наличје које само Творац зна
Не тражи другоме трун у оку – другога нема!
И не чеши се у тим стакленим узбуђеностима
Када уловиш брата да греши – о себи збориш!
Милни свакога оком и потапшај десницом
Суд је љуб рептила – неповезаност са душом

Трагач за истином никада не промаши живот
Истина је стварање Вечности и уплив Безкраја
Истина је изван смрти и изван свих илузија
Вечни живот у физичком телу је оцрквовљење
Миловање душом је знакословље и њен рукопис
Несудиш човек који има истрајну и праву Веру
Не-радом непрекидно управља и ствара Свет!!!

Фото: Фб страница – Мy Purple Lovers

Градила сам дома два.
Један за живљење,
Други за стварање.
Љубав, вољу и снагу уносила,
Мисао, идеје креирала,
Топлину групе стварала,
Спонтаност раста развијала,
Синергији стварања тежила.

Ницали су цветови и расли,
У снажно дрвеће се претварали,
Љубав сам давала,
Трептаје усхићења
и радост живљења уносила.

Одговора очекиваног
Нисам добијала.
На санти леда остајала.

Од снаге друге се склањала,
На нови простор се померала.
Куда сам кренула?

На ливади мојој травке се сушиле,
Кулисе се у дому рушиле,
Руке у земљу урањала,
Поглед ка небу пружала.
Помоћ од неба тражила.

Дом за живљење за мене је сјај изгубио.
Простор за стварање у другу кулу се претворио.
На ивици сам стајала,
Снагу од некуд тражила,
Крила за лет очекивала.

Полетела да други пут нађем,
Оба дома оставила.
Вратити се немам куд.

Дом за живљење другу снагу добио,
Боје неким другим створене
За мене топлине немају.

Дом за стварање у хладну кулу се претворио,
Језгро створено се распршило, охладило,
Врата се за мном затворила.

Две куле гледам.
Непознатим се приказују.
Домови за мене нису.
Тешка врата имају,
Кључ у брави стоји.

Посматрам.
Не осећам.
Хладноћа из њих извире.
То дом живљења мој није,
То дом стварања мој није.

Одлазим,
Леђа окрећем.
Хладноћа ме прати,
Погледа нема,
Нити се раскидају.

Два дома сам имала.

Светлост другу и снагу тражим,
Други дом љубављу да стварам,
Други дом стварања да градим.

Тло за ново семе тражим,
Цвеће ново да никне,
У стабла дрвећа да расте,
Корење у земљу да пустим,
Грање ка небу да пружим.

Воз тихи клопара, зимска поља снегом прекривена, јан 2017.

Фото: Две куће; Википедија

Кажем – смрт, а љубим усном као предео.
Смрт ћути, ја звоним од старости будуће.
Под тобом ја видим град млад, узаврео
и наше смејање с окна сваке куће.

О, никада такве страсти било није
ко пољем те ноћи на ивици гроба.
Ја нисам љубио никада силније
ту росу и тебе но у оно доба

кад су нам сврдлали меци и вртлози,
бол што је из рана лоптио на све,
кад је брат проходо на дрвеној нози,
кад су нам везали и очи и сне.

Тишином? Не. Песмом срце моје врије.
Љубав је кћер чији је син имао сина
да одагна страву из земље Србије
и љуби девојке у куцај малина.

Дим за жар, мир за бол, мук за реч – ја нећу.
Ја пуцам да љубим твоја вита ребра.
И рањен ја тражим, ко слобода – срећу,
ко дан – тај смех под прокислим кровом неба.

Радуј се, о радуј, радујте се сви
пркосу што цвета на оштрици море,
топломе зрну што под женским ребром зри,
морима што оком девојке говоре.

Рекнем ли – смрт, љубим ко усном – предео.
Рекнем ли – крај – звоним од страсти будуће.
Под тобом ја видим град млад, узаврео
и наше смејање с окна сваке куће.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Скупила сам звезде голим рукама

и ставила их у твоје очи.

Сијају плавом ватром из бића пламеног.

Моћ…

Највећа у постојању тишином се открива,

и када нисам ту она бива …

Све сада све је !

Фото – Wannabe magazine-

-приредила Верица Стојиљковић-

Мајка Мара . . .

Нико скоро не зна ко је она данас у свести Срба.

Као и Мокош из предања.

Једна птичица небеског поја ми је једном певала песму како велико платно које виси у холовима Валхале носи причу живота нашег.

Она је на старом језику нашем звана Бел Хала или Светла Живог Одаја.

Сребро беле нити златкастог одсјаја су нанизане и на њима прича!

О великим делима Рода Небеског.

Песма до песме, стих до стиха о свему шта Род постиже и уради.

И намах на једном делу платно увеже па развеже.

Нова се слика ствара која путује кроз време где хоће и где треба, увеже нови чвор и правац.

И гле! Ново доба се ствара. Нова Земља.

Прав се прелива на Слав и Јаву. Улива златну и белу енергију живота и васкрсава.

Где пустиња – ту башта Божија.

.

И Мара мари. Мокош плете своје нити.

Нит је Мара нити Мокош. Већ свебожија тајна духа – радост.

Ми знамо негде у души да је о нама бринула Мајка па дадосмо Духу лик ње док плете слику света.

.

А Дух је Вас Дух од Творца Живота.

Живи стих…у мајци Мари осликан лик

Гле! Чудеса Божија теби капају

Златно се Миро поново точи!

.-Извор- Звезда Род-