Градила сам дома два.
Један за живљење,
Други за стварање.
Љубав, вољу и снагу уносила,
Мисао, идеје креирала,
Топлину групе стварала,
Спонтаност раста развијала,
Синергији стварања тежила.

Ницали су цветови и расли,
У снажно дрвеће се претварали,
Љубав сам давала,
Трептаје усхићења
и радост живљења уносила.

Одговора очекиваног
Нисам добијала.
На санти леда остајала.

Од снаге друге се склањала,
На нови простор се померала.
Куда сам кренула?

На ливади мојој травке се сушиле,
Кулисе се у дому рушиле,
Руке у земљу урањала,
Поглед ка небу пружала.
Помоћ од неба тражила.

Дом за живљење за мене је сјај изгубио.
Простор за стварање у другу кулу се претворио.
На ивици сам стајала,
Снагу од некуд тражила,
Крила за лет очекивала.

Полетела да други пут нађем,
Оба дома оставила.
Вратити се немам куд.

Дом за живљење другу снагу добио,
Боје неким другим створене
За мене топлине немају.

Дом за стварање у хладну кулу се претворио,
Језгро створено се распршило, охладило,
Врата се за мном затворила.

Две куле гледам.
Непознатим се приказују.
Домови за мене нису.
Тешка врата имају,
Кључ у брави стоји.

Посматрам.
Не осећам.
Хладноћа из њих извире.
То дом живљења мој није,
То дом стварања мој није.

Одлазим,
Леђа окрећем.
Хладноћа ме прати,
Погледа нема,
Нити се раскидају.

Два дома сам имала.

Светлост другу и снагу тражим,
Други дом љубављу да стварам,
Други дом стварања да градим.

Тло за ново семе тражим,
Цвеће ново да никне,
У стабла дрвећа да расте,
Корење у земљу да пустим,
Грање ка небу да пружим.

Воз тихи клопара, зимска поља снегом прекривена, јан 2017.

Фото: Две куће; Википедија