Кажем – смрт, а љубим усном као предео.
Смрт ћути, ја звоним од старости будуће.
Под тобом ја видим град млад, узаврео
и наше смејање с окна сваке куће.

О, никада такве страсти било није
ко пољем те ноћи на ивици гроба.
Ја нисам љубио никада силније
ту росу и тебе но у оно доба

кад су нам сврдлали меци и вртлози,
бол што је из рана лоптио на све,
кад је брат проходо на дрвеној нози,
кад су нам везали и очи и сне.

Тишином? Не. Песмом срце моје врије.
Љубав је кћер чији је син имао сина
да одагна страву из земље Србије
и љуби девојке у куцај малина.

Дим за жар, мир за бол, мук за реч – ја нећу.
Ја пуцам да љубим твоја вита ребра.
И рањен ја тражим, ко слобода – срећу,
ко дан – тај смех под прокислим кровом неба.

Радуј се, о радуј, радујте се сви
пркосу што цвета на оштрици море,
топломе зрну што под женским ребром зри,
морима што оком девојке говоре.

Рекнем ли – смрт, љубим ко усном – предео.
Рекнем ли – крај – звоним од страсти будуће.
Под тобом ја видим град млад, узаврео
и наше смејање с окна сваке куће.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature