Човек је потпун

тек кад се с неким дели.

Кад се даје,

тад се највише и прима.

Човек без човечице

никад цео није,

нити ће без ње

до Ирија стићи.

Свака љубав удвоје

двапут већа бива;

удвојена љубав

до звезда нараста.

Слушају стари богови словенски

и свеци хришћански

како сви ти дошли из далеке Војке,

ухваћени у коштац судбински

небо истом речи именују

и све од звезда па до ситна песка,

како истим речима запомажу

да им се сила смилује небеска.

Како сви ти дошли са далеке Војке,

са њених појата,

ти досељени с падина Карпата,

у смртном часу

истим именом призивају мајку,

и заклињу сина,

истим именом призивају правду,

и како сви кривду зову кривдом,

а стид стидом.

И ниједан од богова, у првоме трену,

не могаде да разазна

ко је нападач, а ко нападнути,

и на које треба да се обори

Перунова

или Исусова казна.

Фото –Србија за младе-

Приредила Верица Стојиљковић

Тако ти треба!
Тек треће такмичење,
ти, трећеразредни тенисер,
тврдиш,
тежак турнир.
Твој тренер тренира тигрове,
тлачи те, трепери, тужи те,
толико тога тражи,
тако ти тежину твори,
тестира те, тупи, транжира, тепа ти:
Тантале , Тантале, терај тугу,
тамбурај тетиве,
траг твој трајаће травнатим теренима,
трофејима твојим троструким
трговаће твртке тендерски.
Трасирам ти тако тао:
Трпи, трчи, тренирај тешко,
таламус титра,
товари ти течност,
требаш таблете тромбоцитне,
терапију тиамин таблетама,
троши тиквице,телетину, трипице, тесто,
трешње, туњевину, трапист тамани,
Твоја ткива траже тестостерон.
Туширање трипут троминутно,
трљај табане турпијом,
троскоке тренирај,
три тоне тегли,
трљај трбух тврђим текстилом,
тимари торзо, телесну текстуру трансформиши,
треба ти тутнути технику тоталног тоталитаризма,
такозвани тероризам тела.
Тако то треба Тантале,
типчино тешка,
ти турбо тенисеру,
та твоја томбола трону трчи,
такмичењу, телевизији,
тип топ тренду,
техничкој тачности,
трошењу тела, тетива, тестиса.
тако таманиш тиране.
Тутанкамон, Тиберије, Тито, Трамп
тај тулум такмичара
тисућљећима толерантно трпе.

Фото: Тениски рекет; Википедија

Kроз српске шуме протиче море,
уздиже гранит да народ брани.
Земљина кора у њему гори,
црвенa мaгмa, живе ране.
.
Талас векова сеже ка небу,
сa облацима арије ствара.
Kраси га наших бораца слава…
Пева јунаштву, клања се хлебу!
.
Kида планине паклом створене,
челичне ланце што робље ишту.
С урликом силним на бојилишту,
Вукови наши – морске су стене!
.
Бродови туђи кад к њему крену,
бура с’ уздиже, потапа злога.
Ореол Свети доби од Бога,
писајућ’ златне руне кроз пену.
.
И сваки знак печат је истине,
слово живота, књига од части.
С рамена наших и главе пасти,
море борбено – наше судбине.
.
Замахни руком плима те зове,
са осеком су придошле хорде.
То нису сузе већ Свете воде,
кропљене међе крвљу слободе!

Фото: Мртво море поцрвенело; Википедија

(М о л и т в е н а)

Господе, помилуј мене јер сам сан
међ сновима и у речи живота док
ме носи, мутна.
Три пута Ти се молим
да тајну љубави спознам
и снагу што сунчана стада сабира
и по харфи небеској звони
и да чујем сат тај што у провалији
откуцава
док космичка симфонија срце моје
у свилокос и мирту преобраћа
.
Господе, помилуј ме, срна сам са очима
кротким, јер сам дете успавано.
Три пута Тебе љубављу позивам
као жедник у пустињи, као клас росу
Твоје сунчано класје на рукама ми ниче
и светлост од светости к’о зрење живим,
јер зов су Твог гласа да све ниче
Господе, помилуј мене, грлицу на грани,
к’о лист треперим, с воћем сам зачета.
Три пута с три прста као три зраке
сунчане Теби се посвећујем и све је
вода крститељска, све је хлеб насушни,
све цвет као око анђела Твог
.
Господе, помилуј мене у плавој ризи
с миртином граном у обе руке,
с босиљком и тамјаном с Твог стабла,
са житом и просом из благословених њива
Твојих, из винограда који узру на души
и опојних кондира слатког православља.
Твоје миро истачу посвећеници,
из ледника бистре сузе анђела теку,
Псалми из грла птица и песме ветра ничу;
заветујем Ти се небом што си ми очи
свевидом населио, што си ме очовечио
Човек у човеку да бивам, Оче наш на
небесима
Плаштаницу Светомајке да ткам
Скуте да вечно док трајем земно љубим
Твог Богосина
.
Молим Ти се, молим Ти се стопуто,
усне су ми затрептало јеванђељско лишће,
Руке к Теби кад пружам, јер си истовремено
ја у мени,
Боже, само срцем досегнута си Висина

Фото: Манастир Раковица; Википедија

Човек тражи спокој по свету,
Крстарећи, као птица у лету.
Када га и тамо сретну немири,
Врати се пореклу, да душу смири.
.
Била сам и ја као срна рањена,
Трпећи чекала, да се деси промена.
Све покушала да би живот улепшала.
Да лека има, све бих на свету дала.
.
Не помажу ни биљке из Божје апотеке,
Док се биће храбро са собом не сретне
Па на свом путу сасади жељено цвеће.
Ето пута за проналажење среће.
.
Када направимо ред у погледу на свет,
Доступан нам је сваки изникнути цвет.
Мира нема у бићима и пределима,
Ако га бића не пронађу у својим телима.
.
Ових сам дана открила случајно
Шта заправо срећу чини трајном.
То је моја највећа животна жеља,
Испунити задатак доброг родитеља.
.
Моје је дете дар анђела са неба.
Желим бити родитељ какав њему треба.
Помоћи му да што пре себе пронађе,
Мир и светлост у својој души нађе.

Фото: Фототека Србског Журнала

Свуда у сва чети’ри смера
око тебе атмосфера.
.
То је ваздух који дишеш
то је мирис ког миришеш
то је сунце то су кише
то је ветар који брише
.
и дим што на кашаљ тера
-то се зове атмосфера.
.
Где су деца нешто тужна
ту је атмосфера ружна
а када се дете смеје
-ко сунце да греје.

Фото: Фототека Србског Журнала

нема живота и да нема смрти
где би човек душу где тело да сврти

шта га то веселог далеко од раја
у небеса диже и са земљом спаја

и док свакодневно излази из коже
да ли се животи убрзано множе

од тајне рођења па до тајне смрти
каква чуда чини да ли ишта слути

и шта је са животом? бежећи од краја
испаде да вечност Ништа с Ничим спаја

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

Фото: Фототека Србског Журнала

Тама силна
Притиснула Земљу
Ал’ пупољци бијели
Миришу на радост
На бојном пољу
Ко Кошаре некад
Кад божури миришу
На младост
У пољу од трешњиног цвијета
Један хајдук
Своју сабљу оштри
Спреман је за битку
Свих битки
Потез мора бити прецизан
И јак
Погодити у центар
О јуначе не одступај ни метар
И зби се
Ал’ нема крви
А нема ни бола
Само крик свих утвара и звјери
Унутрашњег бића
Распршише се сјенке
Замириса трешња
Хајдук своју сабљу
Опаса за појас
И крену стазом бијелих двора
Пурпурних и седефних зора
О Оче радуј му се….

Фото: Фототека Србског Журнала

Не признајем ништа ако није магично

Сама душа магију ствара

Својим делима по Истини и Праву

– рече вила запис свој у етру

Изван света где стварају се звезде

Где су мисли оживеле чуда!

-слика Дима Дмитрев-

-приредила Верица Стојиљковић-