Усамостанио сам се вечно стваралачки
У прекрасној Тијанији унутарњој
Где се рађају посвећују и стварају
Велики Витези Праисконог Реда
.
О како је лепо и моћно бити витез!
И како је лакашно ходит по ивици!
Када ти кроз груди тече река-Љубав
Кад ти Сила игра од стопала до главе
И кад имаш жарне очи од драгуља
.
Буди потпуно искрен и истинољубив
Посматрај дуго себе и јасно разлучи
Да ли си врућеврелокрвно биће
Или су ти крвца ладноледнокрвна
.
Утихни шум одлучи! безгласно шапући
Најмоћну басму у свим световима
(Ова басма – ове речи – то су Богови!!!)
Која приводи Светиљци и Лепоти
Неосвешћене и осветољубиве дубине:
.
Творац Љ у б а в Безкрај Вечност Светлост
Душа Свет Живот Дух Свест Тело Мудрост
Мир Радост Склад Срећа Знање Лепота
Доброта Самилост Храброст Благодарје
***
(Последњих 30 речи добро је увек понављати.
То су најчистије силнице (мантре,), оне су Богови.
Понављањем оне ће ући у мислени ток и заменити
несувисло и штетно размишљање и преобликовати
судбину у смеру вечног развоја.).

Гото: фб страница – Flawers und Nature

Иде сунце, иде,
реком низ реку.
Маглена му леђа,
и росне му ноге,
а сунчане очи.
.
Ишло тако, ишло,
до куће големе.
А у њој ко беше?
Јана, света Јана, баш Сунчева сестра.
А шта Јана ради?
тка, платно од фула –
Сунцу кошуља,
а платно од лана –
леп за Месец убрус.
.
А шта Сунце ради?
Срећан рад јој назва
и овако рече:
“Ткај, Јано, ткај, ткај
и пожури те платно доврши,
па да се узмемо,
да се саставимо,
и да се венчамо,
децу да створимо
и да их крстимо.“

А Јана шта рече?
“Ој, Сунце, пресветло,
много си грешио,
и с лица и с леђа.
Да ли где још виде
да уда се сестра
за рођеног брата?
Него ти начини
опанке од гвожђа
и штап од челика,
на година девет
ти по небу иди,
и девет по мору,
док не нађеш
старог деду нам Адама.“

Послуша је Сунце
и чврст штап направи,
и опанке јаке,
па по мору пође.

Ишло колико ишло
и Адама нашло.
А Адам шта ради?
У рај га одведе,
има шта да види:
међ воћкама расцвалим
три пања опрљена,
змијама опкољена,
црвима затрпана.

Шта тад Сунце рече?
“О, деда Адаме,
међ воћкама расцвалим
три пања опрљена,
змијама опкољена,
црвима затрпана?!“

Тад Адам шта рече?
“Оно су грехови,
јер су се узели
баш сестра и брат јој.“

Сунце кад то чуло,
натраг се врнуло,
и штап изгубило,
и опанке здрало
док до Јане стигло,
а тада јој рече:
“Ткај, Јано, ткај
ткај и пожури,
јер поруку твоју
ја ево оправих, –
све ми се одобри.“
Јана кад то чула
до мора отишла,
у море скочила,
а уста говоре:
“Боље је да будем
ја камену смола,
и рибама храна,
него пар своме брату!“

То Бог је видео,
из мора је диже.
Од тада са Сунцем
никад се не саста.

(Казивала и певала баба Стањика лу Сарафин из Оснића. Превели; Божидар Пауњеловић из Оснића и Југослав Урошевић. Влашке песме забележио Југослав Урошевић)

Фото: Влашки мотив; Википедија

Хајдемо. Пођимо сви у Рај
Ово не сме бити крај.
Молим вас, не остајте тамо
Погледајте се само!
Трула тела, усијане главе
Бледа срца без радости праве.
Пропаст носи живот у тами
Он свачим мами.
Звони, лупа, вришти
Али ничим не храни.
Обећава бољитак, испуњење
За кога? Питај Бога…
Осврни се, погледај сам
Све је ту, јасно као дан.
Тај свет уништава, брише
Из тебе жели да исише
Сву светлост и сав сјај
Жели твој крај.
Дигни главу
Одабери стварност праву.
Други свет који је исто ту
Само је тиши, личи на сан,
наизглед нестваран.
Тај свет те уздиже у небеса
И од тебе чини чудеса.
Постарај се за себе
јер нико други неће.

Фото: Фототека Србског Журнала

Булка сам била.
Нежна на дивљој равници,
Усамљена на жутим пољима,
Црвена у зеленом класју.
.
Трајала као трен док сунце сија,
И поново се будила са сунцем,
Кукољ у житу златном била,
Дивља на питомој равници.
.
Булка сам била.
Од дивљине нежност се није видела,
У класју усамљена заронила,
Црвену боју препознао није.
.
Цветање је престало,
Црвене латице су опале,
Кукољ је остао,
А онда и он осушио.
.
Булка сам.
Пролеће је зелено,
Семе се поново рађа,
У лето да буде црвено.
.
Равница, кроз прозор промиче, авг 2016.

Фото: Булка; Википедија

Без старца нема ударца
као што без доброг
старца нема знања
тако од лошег старца
произилазе свакаква срања
лош старац дели лажна звања
доброг старца никада не кори
него му лепо збори
једино тад хоће уши да отвори
у протиом и истину ће да обори
јер преживели су се логори
најгори затвори највећи злотвори
за то чим се виче он се одмах смори
запамти вика његову душу мори
и против ње цео живот се бори
без старца нема ударца
као што без доброг старца
нема знања
тако од лошег старца
произилазе свакаква ср..а
лош старац дели лажна звања
лошем старцу ништа не говори
јер научио је лоше да твори
њега сам ђаво двори
па постаје и од њега гори
понекад ми те је жао матори
јер те чекају алигатори
по тебе долазе најцрњи предатори
кад се књига твојих зла отвори
тек тада ће добри
моћи да се одмори
без старца нема ударца
као што без доброг старца
нема знања
тако од лошег старца
произилазе свакаква ср..а
лош старац дели лажна звања

Фото: Љубав нема године; Википедија

Рекао си једном да љубав не постоји.
Пристала сам.
.
Пристала сам и да ме волиш невољењем.
Била учесник и у тој игри.
.
Дала срце на пањ,
под нож да се цепа.
Гледала како крв липти
и са тобом се смејала.

Било је важно да си ту..
.
Твојим манама сам налазила лепоту.
Мојим врлинама сметње.
Климала главом на сваку твоју реч.
На сваки твој миг трчала.
На сваки твој дах јаукала,
на урклик се смејала
Све сам чинила.
.
Било је важно да си ту.
.
Миловала ти лице кад је криво.
Брисала ти сузе кад говоре,
смех хватала по свим угловима твоје собе,
у кошуљу га стављала
и чувала…
Да се нађе за сутра,
кад се намрштиш
и намрштеног те онда љубила.
.
Било је важно да си ту.
.
А сунце…
Сунце са неба сам скидала.
и у своја недра стављала
да ми те греје.
Да ти сијам.
Да одагна сваку ту сузу и урлик и страх и бол.
Да си ми леп.
Да си ми нов.
Да опет видиш ону мене
Ону о којој си певао…
.
Да будеш ту…
.
Па кад се једном пробудиш
уз сјај сунца из недара мојих
схватиш
да љубав постоји.

Фото: Фб страница – Favourite Flowers

И опет је судбо видим
како ми у руке пада
црни сумрак моје душе
док ми минут слепих спада.
.
И опет их судбо гледам
замор мртвих рођен спарам
да ли ико моје очи
у очима другим стара.
.
И опет их судбо зборим
лиши вида покоп моје мати
да јој звоно срама збуним
из мртвих се мртав вратим.
.
Да јој корак душом лишим
под своје је ноге узмем
и даље се судим судње
што ме тобом болан казни.
.
И опет и судбо ја их видим
да ли нога још ће к теби
зар и крв да јој вратим
док ме крвљу болан спали.
.
И опет
И судбо
Умирем и мислим
на питања питање бацам
да ли и за самрт има смрти
или је та стрепња јача!?

Фото: Фототека Србског Журнала

Тишина Тијаније
Обасјана распршеним зрацима
Златног доба које надолази

Тишина Тијаније
Моћна мирујућа трка
Алхемије мога средишњег Срца

Тишина Тијаније
Посматрам прсте на рукама
Созерцавам једнакост неједнаког

Тишина Тијаније
Голокож непоседован – све волим
Ничега више нема осим Лепоте

Ти-шина Ти-ја-ни-је
Богојав у поноћ отвара Небо
Са прхом узлећем крилима Слободе
И летим тамо где у себи нећу моћи
Васцелу-разиграну Васељену да зауставим

Фото: Фототека Србског Журнала

Звекеће лупа чудно мелодира
из дечије собе силно оркестрира.
Табан „клавир“ бебе табанају.
Ногицама све жешће лупају.
.
Међ’ две „дуге“ над игрић „клавиром“
и деда се протегао подом
па чангрља над две бебе звечком.
Дар му стиже раздраганим смехом.
.
Шкрипа и звекет баку иритира.
Брзо врата од собе затвара.
Дека мисли да добро ритмира
љут што баку тај ритам нервира.
.
Нове звуке у инат бакици
придодаје дека на фоници.
Ћиху ћиху зум зум заорило
чудан микс је у соби створило.
.
Бучни трио баки није дао мира
па побегла из звучног немира.
Смејао се дека са две унучице
виртуозе те чудне справице.

Фото: Деке, баке и унуци; Википедија

Занесен до бола
уздахом красоте
урањам у тајне
искона љепоте
.
Сочне зреле усне
плодови страсти
Заносни поглед
из ког слутња пламти
.
Бује груди
крадљивице маште
Голубице бијеле
Љепотице рајске
.
Витки струк
извијени мост
Заводљиви владар
разузданих жеља
Шармер сто се воли
и ничега не срами
Једрима ме својим
дозива
и мами
.
Извиле се обрве
њеног ока харфе
Трепавице лебде
као небом ласте
Расплетена коса
у вјетру се скрила
разиграно плеше
као прамен свила
.
Раскошне кривине
ти складни лукови
Подивљали валови
бокови
кукови
.
Као да плешу
у ритму се њишу
Покретом сваким
чежње пјесму дишу
.
Њене руке
птице луде
.
Лабудови бијели
Што ме
ноћу грле
Што ме
јутром буде
.
О Боже
О Боже
О Боже
О Боже
.
Шта на свијету
љепше бити
.
може
А може
Може…
Ипак је
.
од свега
љепша
душа њена
Крхка душа њена
.
Та бескрајна тајна
што се њежно скрила
у искон љепоте
у то тијело наго
.
Душа жене
Једино њено
и највеће благо