Др Драган Петровић:
ПРВИ КОРАЦИ КА ИЗЛАЗУ ИЗ ТУНЕЛА

22. септембар 2012.

Постоји парадокс да држава Србија и њени порески обвезници финансирају у многим случајевима сопствену деструкцију и губитак суверености, што је све резултат накарадног система успостављеног након 2000. године, који, укупно посматрано, можемо посматрати у најмању руку као тзв. меку окупацију Србије, истиче у интервјуу за магазин „Геополитика“ др Драган Петровић.

* Поштовани господине Петровићу, како бисте оценили политику нове владе Републике Србије, посебно мере које је држава предузела на плану борбе против криминала, а нарочито у вези афере са Агробанком?

Нова влада Србије је тек конституисана и она се заиста налази у веома тешкој ситуацији, имајући у виду изузетно незахвално наслеђе претходне власти, коју оличава влада бившег премијера Цветковића и два председничка мандата Бориса Тадића. Пре свега, у последње четири године Србија је катастрофално лоше вођена, па се данас нашла у ситуацији економске, политичке, социјалне и културне деструкције, без преседана за мирнодопске услове, како у сопственој историји, тако и у односу на окружење. По свим важнијим привредним и социјалним показатељима ми смо у ове четири године надмашени од земаља у региону које су пре тога биле иза нас, у чему у старту отпадају смешна „оправдања“ бројних медија и аналитичара наклоњених ДС и из редова „друге Србије“, да је то, пре свега, последица светске економске кризе.

* Председник Владе и министар унутрашњих послова Ивица Дачић је изјавио да има индиција да је у Развојној банци Војводине, по размерама, почињена још већа пљачка и криминал. Мислите ли да је време – Геополитика је о томе писала раније – да се отворе суштинска јавна расправа о томе ко заиста кога експлоатише: Србија Војводину, како тврди Чанак, или ствари стоје обрнуто, и да се види где и како се троши новац пореских обвезника Србије за лично богаћење и аутономашке пројекте?

Аутономаштво у Војводини није домаћег корена и један је од резултата вишедеценијског притиска на Србе у целини. Војводина не може успешно да егзистира чак ни економски ван остатка Србије, јер не располаже рудама метала и неметала, нема ни шума, а цена хране је традиционално депресирана на светском тржишту. У том правцу јединствена Србија представља компатибилну економску јединицу, која располаже изузетним предиспозицијама за развој пољопривреде, енергетике у целини , као и свих важнијих грана индустрије. Због повољне морфометријске структуре рељефа, климе, географског положаја Србије, изванредне су предиспозиције за развој саобраћаја, терцијалног сектора у целини. Наш образовни систем је постигао завидне резултате док нас нису притисли неселективним увођењем Болоње; слично је и са другим „реформама“, после којих нам је деструисана војска, култура, медијска сцена и др. У том правцу се у деструисаној Србији подстичу регионализми, сецесије, аутономаштво, са образложењем да је Београд за све крив, и да се додатно гложимо између себе. Због тога је сада, после промене ове накарадне власти, шанса да исправимо макар неке од тих погубних ствари које нас вуку надоле и да учинимо прве кораке ка излазу из тунела.

* Да ли можемо очекивати да се једном отвори расправа колико држава Србија суицидно ради против себе? Мислим на то са колико буџетских средстава, кроз финансирање разних невладиних организација, аутономашких пројеката, ради себи о глави?

У протеклих дванаест година, уз осцилације када је у власти имала утицај ДСС, Србија се нашла у својеврсној улози меке окупације, која представља синтезу спољних притисака и фаворизовања на унутрашњем плану организација, пројеката, медија који су заправо деструктивни према самим основама српског бића, практично у свим областима, од привреде, политичке сфере, културе…

Прва велика стратешка грешка је заправо у основи осталих наших посртања у овом периоду, а то је грешка коју углавном нису чинили наши преци, као ни велика већина других народа и земаља, како сад тако и кроз историју. Овако крупне грешке могу се платити слабљењем и брзим нестајањем читавог једног народа и његове државе. Та фундаментална грешка је у чињеници да смо на овај или онај начин, од свих великих сила, прихватили, преко дела на власт доведене елите, неселективно ослањање званичне и незваничне Србије на англосаксонске силе САД и Британију, које су од свих других великих сила најмање наклоњене српском фактору у целини, и на различите, више или мање суптилне или чак отворене начине, раде на нашој свеукупној деструкцији. Друге велике силе у савременом свету су или тек нешто (Немачка), или значајно више (Француска), наклоњеније српском фактору, а неке међу њима су чак у старту пријатељски наклоњене према нама (Кина, посебно Русија, начелно и остале земље БРИК).

Отуда је парадокс, досад редак, можда чак уникатан у историји, да се у лепези светских сила окрећете неселективној сарадњи, подређености, па чак и једној врсти протектората, управо према сили која стратешки ради на вашој свеукупној деструкцији, и то у континуитету, током најмање последње две деценије. Управо у последње четири године се убрзава процес монополарног светског система са предоминацијом Америке, ка мултиполарном, где паралелно егзистира више великих сила, са и даље појединачно водећим САД. И управо у овом периоду, када империја губи омнипотенцију, бивша власт оличена у Тадићу и Цветковићу се још тешње везује за овај центар моћи, и управо у овом периоду су притисци на наш народ и непосредни губици свим областима појачани и за нас тешки и осакаћујући. Тако безначајна за бившу власт “ситница” да су њихови спољни политички ментори у исто време главни иницијатори и извршиоци деструкције разних базних српских државних и националних интереса, није их омела да у томе саучествују и буду делом извођачи на терену протеклих година. Од тога их историја неће опрати, и то је свакако, уз сву медијску пропаганду, регистровао дао бирачког тела и симпатизера те групације, а потакао је многе неопредељене да подрже опозицију и тако дође до председничке и парламентарне промене након мајских избора.

Како нова влада Србије може спроводити своју политику, уколико се не изврше суштинске промене у државним институцијама по дубини? С друге стране, чини нам се да се не схвата да је после 5. откобра. У Србији створен један паралелан апарат моћи који чине тзв. независни медији, невладине организације, разне пара-научне институције, који раде да спрече артикулацију и реализацију српских националних и државних интереса, и у томе у доброј мери успевају?

Управо те чињенице које наводите најбоље говоре колико су у Србији у овом периоду фактички оспорени суштински елементи демократије. Заправо, када томе додате да фактички нема могућности озбиљнијег тржишног надметања идеја, концепата, могућности изласка из кризе и даљег пута Србије, како у медијима, тако и у стучној јавности, имамо парадокс да се у време прокламованог тржишног фундаментализма којем су изложени радници, стручњаци, пољопривредници, за пропагаторе неолиберализма у области економије, медија, политичара заправо постоји потпуни монизам.

Колико су чак и сами избори у овом периоду били до краја регуларни, могу на послужити искуства: споменимо само рефереднум за независност у Црној Гори па до изборне крађе на парламентарним изборима у првом кругу председничких избора ове године. Зар ико може да посумња у непристрасност Цесида и других плаћеничких и других неолибералних атлантистичких организација, форума, истаживача јавног мњења и др? Тржишни систем у области полтичких, економских и других друштвених наука је блокиран, неоатлантисти и неолиберали имају монопол у издавачкој, медијској и свакој другој сфери, поред тога што су издашно привилеговани злоупотребом средстава наших тржишних обвезника, јер имају монопол и за откуп књига и за државне бибилиотеке, промоцију својих открића; да не говоримо о невладином сектору где се средства добијају и од саме државе.

Тако постоји парадокс да држава Србија и њени обвезници финансирају у многим случајевима и губитак суверености, што је резултат накарадног система успостављеног након 2000. године, који, укупно посматрано, можемо видети у најмању руку као тзв. меку окупацију Србије. На пример, овде светски практични и теоретски крах неолиберализма, закључно са 2008. годином, што је практично еквивалент рушењу Берлинског зида и комунизма 1990 – ’91. готово да није ни регистрован у владајућој, како у стручно – научној, тако и у јавно – медијској сфери, баш као ни све убрзанији прелазак светског система од монополарног ка мултиполарном.

Једном речју, иако је српски народ животно заинтересован за ове епохалне догађаје јер је сам био највећа жртва америчког атлантизма и светског монополаризма, као и неолиберализма и сорошевског деловања, захваљујући том паралелном апарату меке окупације Србије подржаваном од својих спољних ментора, ове тектонске промене на међународном плану нису биле ни довољно регистроване у широј српској јавности, а камоли објашњене и систематски праћене. Ти фактори отежавају широј јавности сагледавање укупне ситуације у којој се као земља и друштво налазимо, паралелно са умањивањем, и чак фалсификовањем, саме стварности, све у правцу зацртаног пута и његове реализације деструкције српске државе, њене економије, раслојавања и кулутне контаминације и зомбирања које се спроводи.

(извор: “Геополитика”, број  55, септембар 2012.)