Др Драган Петровић:
ПРВИ КОРАЦИ КА ИЗЛАЗУ ИЗ ТУНЕЛА

Др Драган Петровић

22. септембар 2012.

Постоји парадокс да држава Србија и њени порески обвезници финансирају у многим случајевима сопствену деструкцију и губитак суверености, што је све резултат накарадног система успостављеног након 2000. године, који, укупно посматрано, можемо посматрати у најмању руку као тзв. меку окупацију Србије, истиче у интервјуу за магазин „Геополитика“ др Драган Петровић.

* Поштовани господине Петровићу, како бисте оценили политику нове владе Републике Србије, посебно мере које је држава предузела на плану борбе против криминала, а нарочито у вези афере са Агробанком?

Нова влада Србије је тек конституисана и она се заиста налази у веома тешкој ситуацији, имајући у виду изузетно незахвално наслеђе претходне власти, коју оличава влада бившег премијера Цветковића и два председничка мандата Бориса Тадића. Пре свега, у последње четири године Србија је катастрофално лоше вођена, па се данас нашла у ситуацији економске, политичке, социјалне и културне деструкције, без преседана за мирнодопске услове, како у сопственој историји, тако и у односу на окружење. По свим важнијим привредним и социјалним показатељима ми смо у ове четири године надмашени од земаља у региону које су пре тога биле иза нас, у чему у старту отпадају смешна „оправдања“ бројних медија и аналитичара наклоњених ДС и из редова „друге Србије“, да је то, пре свега, последица светске економске кризе.

* Председник Владе и министар унутрашњих послова Ивица Дачић је изјавио да има индиција да је у Развојној банци Војводине, по размерама, почињена још већа пљачка и криминал. Мислите ли да је време – Геополитика је о томе писала раније – да се отворе суштинска јавна расправа о томе ко заиста кога експлоатише: Србија Војводину, како тврди Чанак, или ствари стоје обрнуто, и да се види где и како се троши новац пореских обвезника Србије за лично богаћење и аутономашке пројекте?

Аутономаштво у Војводини није домаћег корена и један је од резултата вишедеценијског притиска на Србе у целини. Војводина не може успешно да егзистира чак ни економски ван остатка Србије, јер не располаже рудама метала и неметала, нема ни шума, а цена хране је традиционално депресирана на светском тржишту. У том правцу јединствена Србија представља компатибилну економску јединицу, која располаже изузетним предиспозицијама за развој пољопривреде, енергетике у целини , као и свих важнијих грана индустрије. Због повољне морфометријске структуре рељефа, климе, географског положаја Србије, изванредне су предиспозиције за развој саобраћаја, терцијалног сектора у целини. Наш образовни систем је постигао завидне резултате док нас нису притисли неселективним увођењем Болоње; слично је и са другим „реформама“, после којих нам је деструисана војска, култура, медијска сцена и др. У том правцу се у деструисаној Србији подстичу регионализми, сецесије, аутономаштво, са образложењем да је Београд за све крив, и да се додатно гложимо између себе. Због тога је сада, после промене ове накарадне власти, шанса да исправимо макар неке од тих погубних ствари које нас вуку надоле и да учинимо прве кораке ка излазу из тунела.

* Да ли можемо очекивати да се једном отвори расправа колико држава Србија суицидно ради против себе? Мислим на то са колико буџетских средстава, кроз финансирање разних невладиних организација, аутономашких пројеката, ради себи о глави?

У протеклих дванаест година, уз осцилације када је у власти имала утицај ДСС, Србија се нашла у својеврсној улози меке окупације, која представља синтезу спољних притисака и фаворизовања на унутрашњем плану организација, пројеката, медија који су заправо деструктивни према самим основама српског бића, практично у свим областима, од привреде, политичке сфере, културе…

Прва велика стратешка грешка је заправо у основи осталих наших посртања у овом периоду, а то је грешка коју углавном нису чинили наши преци, као ни велика већина других народа и земаља, како сад тако и кроз историју. Овако крупне грешке могу се платити слабљењем и брзим нестајањем читавог једног народа и његове државе. Та фундаментална грешка је у чињеници да смо на овај или онај начин, од свих великих сила, прихватили, преко дела на власт доведене елите, неселективно ослањање званичне и незваничне Србије на англосаксонске силе САД и Британију, које су од свих других великих сила најмање наклоњене српском фактору у целини, и на различите, више или мање суптилне или чак отворене начине, раде на нашој свеукупној деструкцији. Друге велике силе у савременом свету су или тек нешто (Немачка), или значајно више (Француска), наклоњеније српском фактору, а неке међу њима су чак у старту пријатељски наклоњене према нама (Кина, посебно Русија, начелно и остале земље БРИК).

Отуда је парадокс, досад редак, можда чак уникатан у историји, да се у лепези светских сила окрећете неселективној сарадњи, подређености, па чак и једној врсти протектората, управо према сили која стратешки ради на вашој свеукупној деструкцији, и то у континуитету, током најмање последње две деценије. Управо у последње четири године се убрзава процес монополарног светског система са предоминацијом Америке, ка мултиполарном, где паралелно егзистира више великих сила, са и даље појединачно водећим САД. И управо у овом периоду, када империја губи омнипотенцију, бивша власт оличена у Тадићу и Цветковићу се још тешње везује за овај центар моћи, и управо у овом периоду су притисци на наш народ и непосредни губици свим областима појачани и за нас тешки и осакаћујући. Тако безначајна за бившу власт “ситница” да су њихови спољни политички ментори у исто време главни иницијатори и извршиоци деструкције разних базних српских државних и националних интереса, није их омела да у томе саучествују и буду делом извођачи на терену протеклих година. Од тога их историја неће опрати, и то је свакако, уз сву медијску пропаганду, регистровао дао бирачког тела и симпатизера те групације, а потакао је многе неопредељене да подрже опозицију и тако дође до председничке и парламентарне промене након мајских избора.

Како нова влада Србије може спроводити своју политику, уколико се не изврше суштинске промене у државним институцијама по дубини? С друге стране, чини нам се да се не схвата да је после 5. откобра. У Србији створен један паралелан апарат моћи који чине тзв. независни медији, невладине организације, разне пара-научне институције, који раде да спрече артикулацију и реализацију српских националних и државних интереса, и у томе у доброј мери успевају?

Управо те чињенице које наводите најбоље говоре колико су у Србији у овом периоду фактички оспорени суштински елементи демократије. Заправо, када томе додате да фактички нема могућности озбиљнијег тржишног надметања идеја, концепата, могућности изласка из кризе и даљег пута Србије, како у медијима, тако и у стучној јавности, имамо парадокс да се у време прокламованог тржишног фундаментализма којем су изложени радници, стручњаци, пољопривредници, за пропагаторе неолиберализма у области економије, медија, политичара заправо постоји потпуни монизам.

Колико су чак и сами избори у овом периоду били до краја регуларни, могу на послужити искуства: споменимо само рефереднум за независност у Црној Гори па до изборне крађе на парламентарним изборима у првом кругу председничких избора ове године. Зар ико може да посумња у непристрасност Цесида и других плаћеничких и других неолибералних атлантистичких организација, форума, истаживача јавног мњења и др? Тржишни систем у области полтичких, економских и других друштвених наука је блокиран, неоатлантисти и неолиберали имају монопол у издавачкој, медијској и свакој другој сфери, поред тога што су издашно привилеговани злоупотребом средстава наших тржишних обвезника, јер имају монопол и за откуп књига и за државне бибилиотеке, промоцију својих открића; да не говоримо о невладином сектору где се средства добијају и од саме државе.

Тако постоји парадокс да држава Србија и њени обвезници финансирају у многим случајевима и губитак суверености, што је резултат накарадног система успостављеног након 2000. године, који, укупно посматрано, можемо видети у најмању руку као тзв. меку окупацију Србије. На пример, овде светски практични и теоретски крах неолиберализма, закључно са 2008. годином, што је практично еквивалент рушењу Берлинског зида и комунизма 1990 – ’91. готово да није ни регистрован у владајућој, како у стручно – научној, тако и у јавно – медијској сфери, баш као ни све убрзанији прелазак светског система од монополарног ка мултиполарном.

Једном речју, иако је српски народ животно заинтересован за ове епохалне догађаје јер је сам био највећа жртва америчког атлантизма и светског монополаризма, као и неолиберализма и сорошевског деловања, захваљујући том паралелном апарату меке окупације Србије подржаваном од својих спољних ментора, ове тектонске промене на међународном плану нису биле ни довољно регистроване у широј српској јавности, а камоли објашњене и систематски праћене. Ти фактори отежавају широј јавности сагледавање укупне ситуације у којој се као земља и друштво налазимо, паралелно са умањивањем, и чак фалсификовањем, саме стварности, све у правцу зацртаног пута и његове реализације деструкције српске државе, њене економије, раслојавања и кулутне контаминације и зомбирања које се спроводи.

(извор: “Геополитика”, број  55, септембар 2012.)

Споразуми из Брисела пред Уставним судом

БЕОГРАД – Демократска странка Србије саопштила је данас да ће поднети иницијативу Уставном суду да стави ван снаге уредбе које су настале на основу споразума који су у Бриселу потписани између Београда и Приштине.

– Истовремено ДСС ће од Уставног суда тражити да обустави спровођење свих аката и радњи који проистичу из ових споразума док траје поступак оцене уставности, да не би настале дугорочне штетне последице – наводи се у саопштењу те странке које је потписао лидер Војислав Коштуница.

Он наводи да је ДСС „потпуно уверена да су ови споразуми противуставни, да крше наш правни поредак и да су супротни нашим националним и државним интересима“.

– Најбољи начин за државу да се реши ових штетних споразума јесте да Уставни суд због неуставности све ове одредбе стави ван снаге – навео је Коштуница.

ИЗВОР: ТАНЈУГ

Реч има чудесну моћ!

Драган Симовић

Само песници знаду какву моћ има Реч!
Изговорена, а поготову записана, у Песми записана,
Реч, има такву моћ да и тешко болесног, умирућег
човека, са самртничког одра подиже!
У свим древним предањима, у свим кажама и скажама,
у свим бајкама и митовима, говори се о божанском
дејству Речи.
Ово казујем стога, што има оних неверујућих и
неосвешћених, који су присутни и на овој мрежи,
а који, у својим несувислим коментарима, на неку
дивну Песму, на неки освешћујући чланак прослове,
из незнања, наравно, како је бесмислено то што ми
пишемо, већ би требало да узмемо пушку у руке, и да
се пушком боримо за Србство и Србију!
Истина, Срби су вазда били кадри да се мачем и
пушком боре; редак је народ на земаљскоме шару, који
се по томе може са Србима поредити!
Сви моји Преци, Горштаци, Херцеговци, велики
ратници, скончавали су свој земаљски живот, најчешће,
око четрдесете године!
Двадесет нараштаја, у моме Родослову, није никада
видело својега деду!
Сви су на ногама умирали, усправно, на бојноме пољу!
Али, зачкољица је у томе, што су Срби вазда губили
после војне!

Пре и после војне, Срби бејаху чисти губитници!
Зашто? Питамо се!
Зато што су поверовали, из не знам какве и чије
наивности, да после боја ваља бацити мачеве и копља у
трње, и да ће све тиме бити само од себе решено.
Нису схватали да се рат води на свим пољима, на свим
ступњевима божанског бивствовања!
И тај рат се води без престанка!
И буквално, рат без санка и престанка!
Нису разумевали и схватали поруку наших Великих
Предака, да Реч сече страшније од мача!
У овоме потоњем рату, Србе је највише посекла реч!
У овом случају, реч пишем малим словом, зато што то
није Божанска Реч!
Реч изговорена, и записана, преко јавних гласила.
Преко демонских медија!
Најпрљавија, најмрачнија сатанизација Срба ишла је
преко речи!
Ниједан народ, у повесници човечанства, није тако
сатанизован, као што су Срби у ових последњих
двадесет година!
И то је грозан злочин противу Срба!
Долази време, и већ је дошло, кад ће сви ти злочинци
стајати лицем у Лице спрам Живога Бога!
И сви ће они, са својим потомцима, отплаћивати свој
кармички дуг!
Такав је Закон Пра Васељене.
На Истоку тај Закон зову Карма.
А ми га зовемо Законом Сетве и Жетве.
Зашто ово пишем, и зашто уопште пишем?

Пишем зато што још од детета осећам божанско
дејство Речи!
Исцељујуће и животодајно дејство Речи!
Из таштине не пишем!
Можда је у младости и бивало таштине, али је одавно
нема!
Пишем и стога, што желим својим ближњима, својему
Роду и Племену, да припомогнем преко Речи.
Што преко Речи, и путем Речи, и кроз Реч, предајем
оно што сам од Створитеља, од Духа Стварања, од
Великих Предака, давно још примио!
Желим да Реч, коју изговорим или напишем, има
исцељујуће дејство за Душу мојега Рода!
За сваку Живу Душу!
Морам, сада и овде, да вам исприповедам нешто што
сам дуго чувао само за себе. Али је, канда, дошао
тренутак, да се све то обелодани.
У једноме сну, у сну јасновиђењу, сабрали су сви моји
Преци, Ратници Истине и Светлости, а сви су они
јуначки гинули на бојноме пољу кроз многе векове, и
сви су ми, скоро углас један рекли, отприлике, ово: Ми
смо се борили сабљом, копљем и пушком, а ти настави
пером песничким да се бориш за Свето Србство, за
Бога Правде и Бога Истине!
Ми смо сви били јуначни и неустрашиви, али бејасмо
неуки и неписмени; нека твоја писменост
просветли све нас!
Ти буди писмен за све нас неписмене!
Ти буди наш дуго сневани сан!
После тога сна, ја сам знао да сам на Правоме Путу!

После тога сна, ја сам био уверен да сам се помирио
са Прецима, да су ме Преци, горштаци и ратници,
примили за својега.
Пре тога сна, ја сам се дуго питао, да ли сам достојан
својих Предака, горштака и ратника; да ли бих и ја
смео и умео да се борим онако неустрашиво како су
се они борили; а после тога сна, све ми бејаше јасно и
чисто. Бејаше онако као је требало да буде.
После тога сна, знао сам (моје Биће је знало!), да сам
Један Од Њих!
И, на концу, још нешто да освестимо.
Будите уверени, да је СРБски ФБРепортер велик задатак
обавио!
Да је Реч објављена овде, долепршала до многих
Србских Срца.
И да је многе Србе и Србкиње покренула према
Светлости, према Богу Живоме,
према Истини!
Ја, и верујем и знам, да је тако!

Дух самопознања
илити културни патриотизам

Драган Симовић

Дух самопознања илити културни патриотизам јесте
најпримеренији, најсавршенији вид отпора тихом,
потуљеном, подмуклом и лукавом поробљавању
појединаца и народа.
Срби су (а морам да будем искрен!) најчешће склони да
ниподаштавају, да потцењују културу (заиста ми није
јасно од кога су то примили, ко их је томе учио?!), али
је култура (не заборавите то!), у крајњем случају, сврха
свих ратова, свих поробљавања, кроз векове и светове!
Један је народ поробљен тек онда, кад прихвати
културу, језик и писмо, замисли и промисли,
размишљање и појимање, освајача и поробљивача.
Дешавало се, у прошлости, да један духом јак народ,
буде поражен на војничком пољу, али да својом
културом, својим стваралачким духом, победи, и спрам
себе и за себе, преобрати својега освајача.
Победа на војничком пољу јесте само предигра за
ону праву победу, која се одвија, на дуге стазе, на
културном и духовном пољу.
Срби већ имају то искуство, само је важно да се тога
присете, и да освесте.
Срби су побеђивали у ратовима, на војничком и
ратничком пољу, али су потом све то губили на
културном пољу.

Срби су у Првом светском рату били војнички
победници, али су потом у миру постали чисти
губитници!
Срби су културно и духовно, за кратко, били
поробљени управо од оних, које су претходно поразили
на војничком пољу!
Ово потоње поробљавање Србства и Србије одвија
се, као што већ рекох, веома прикривено, потуљено,
лукаво, подмукло а са једном једином сврхом – да Срби
не наслуте, и не примете, да се поробљавање над њима
дешава, и да су скоро сасма поробљењи!
Да је србски дух већ поробљен, схватићете то кад
прошетате Србијом.
По свим србским градовима, у свим кафићима по
Србији, чују се песме освајача, чује се језик освајача,
види се писмо освајача, виде се лажне вредности
освајача!
Странац који би се овде неким чудом затекао, ни по
чему (али, и буквално, ни по чему!) не би могао да
поверује да се у Србији обрео!
То се зове дух самопорицања.
Дух самопорицања појединаца и народа.
Наспрам духа порицања постоји дух самопознања!
Патриотизам се, у овоме времену, најбоље испољава и
препознаје на културном и духовном пољу.
Веома је важно да ово препознамо и освестимо!
Морамо културом својом, морамо духовношћу својом,
да се боримо против слаткоречивог а веома лукавог
поробљивача Србства!

Ако културни патриотизам потценимо, ако ово не
схватимо озбиљно и оговорно, онда ћемо се сами
исписати из Књиге Живота!

 Какво нам је то „Српско“ школство када се на сред часа православна деца „изводе на стуб срама“ због искрених верских осећања!?

19 септембар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Миодраг Новаковић

КОМЕ ЗВОНЕ ЗВОНА У „СРПСКОЈ“  ПРЕСТОНИЦИ!?

Недавно, у земљи која се „још увек“ зове Србија, и у сред Српске престонице „која је то све мање“, одиграо се инцидент који можда на први поглед можда и нема неке видљиве далекосежне последице- али је једно жалосно сведочанство, жалосног стања наше нације, и још жалоснијег стања „наше“ просвете…

За време часа географије у првом разреду Десете београдске гимназије, огласило се црквено звоно из комшилука, и једна млада, посвећена и лепо васпитана православна хришћанка, наравно ученица (у овој истинитој причи), се сасвим спонтано и ненаметљиво прекрстила. Тај њен чин није прошао непримећен будном и надобудном професору географије (чије презиме се нажалост такође завршава на „ић“, и који је себе, након „медијског и јавног разобличавања“, спремно декларисао као „православца“) и он је тада просто „зајаукао од бола“ (попут нечастивог када му се укаже Свети крст), искаливши свој (вероватно) „еуро-екуменистички“  бес на јадном детету, и јавно је „кажњавајући на лицу места,  и то „по кратком поступку“…

Овај назови „педагог“ је, према исказу мајке малолетне девојчице, „урлао из  свег гласа“ не њено дете, забранио јој на „лицу места“ да икада понови „инкриминисану радњу“, и чак јој је претио да ће је удаљити са наставе. Наравно, овај подмукли напад на психу девојчице и њена искрена верска осећања је изведен на сред часа, без икакве дискреције и негирањем било каквог права на одбрану невиној девојчици– очигледно са циљем да се та млада особа јавно „изведе на стуб срама“ пред њеним вршњацима- и вероватно да се свим другим потенцијалним „верским деликвентима“ утера страх у коске. По свему судећи овај „педагог“ би можда и успео у тој својој прљавој намери- да није било храбре мајке ове понижене девојчице, која је обелоданила цео инцидент новинарима Курира.

Новинари су позвали инкриминсаног професора, са захтевом да образложи своје мотиве за овако бруталну  (не)педагошку акцију. Професор је признао да је „рекао“ девојчици да „то“ не треба да ради, односно да не сме да се крсти на часу? Одмах је устврдио да је и сам православац, али да је за њега  религија „нешто приватно“ и да крштење на часу он сматра „банализовањем религије“. Наравно овај „педагог“ је све учинио да у сусрету са новинарима себе оправда и умањи овај озбиљни инцидент, покушавајући да себе прикаже као „разложну особу“!?

Професора је покушала да оправда и сама директорка Десете београдске гимназије, наивно покушавајући да протумачи новинарима „шта је професор мислио“ када је то урадио, али и по директоркином  властитом признању њен колега је  „бурно реаговао“!?

Према њеним речима „Професор јесте то РЕКАО, али само зато што МИСЛИ да деца не би требала да на часу исказују своја религијска осећања“– изјавила је директорка, да би на крају „подвукла“ да и она дели „исти став“!?

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Овакав став, пре свега директорке, која је све учинила да оправда дубоко неправедан чин свог колеге, по мени (писцу ових редова) указује на неколико веома озбиљних ствари у целој овој причи. Као што сте приметили, ни професор, ни директорка се нису позвали на законске прописе, или неку другу регулативу, приликом „прања руку“ од овог инцидента, већ само  на оно „шта они лично мисле“!?

Следеће што ми је пало у очи, јесте правдање од стране професора, и одбрана од стране директорке, дубоко непедагошког чина, који је чак и сама директорка  назвала „бурном реакцијом“… У ствари, ако сте сагледали детаље инцидента- са којима се у суштини поклапају изјаве мајке девојчице, и које директно, или индиректно потврђују и ова два назови „педагога“, очигледне „другосрбијанске оријентације“- млада девојчица, посвећена православна хришћанка, је овде очигледно(и документовано) била изложена отвореном „психичком терору“ и јавном понижењу пред својим вршњацима, отвореном претњом да не сме убудуће да јавно показује своја верска осећања, и отвореном претњом ускраћивања њеног уставом гарантованог људског и грађанског права на образовање (као и на безбедно и безбрижно детињство)!!!

Већина психолога ће вам рећи да овакво трауматско искуство и психичко насиље над младом особом у том добу (и то од стране такозваних „васпитача“ којима су ти млади људи у свом „најосетљивијем“ животном добу поверени на „бригу“), може да остави дубоке психичке ожиљке до краја живота!  Да не говоримо о урушивању угледа, нашег већ ионако поприлично неугледног школског система…

У целој овој причи,  намерно сам избегао да наведем имена (негативних) актера ове приче, јер за ову причу она и нису толико битна- колико је битан овај већ тако препознатљиви „ДругоСрбијански и АнтиСрпски патерн“ које се данас практично увукао у скоро све Српске националне институције, за чији рад Српски грађани одвајају свој, углавном тешком муком, зарађени новац, и поверавају им оно што им је највредније у животу, а то су наши млади нараштаји-  Да би ето, као што видимо у овој истинитој причи, уместо образовању и педагошкој бризи, били изложени јавном понижавању и психичком терору…

Чак и да у целој овој причи нема „мрачних побуда“ и да је деловање ових „педагога“ било мотивисано једино (у нашем друштву све присутнијим) „прозападним, другосрбијанским помодарством“ и трапавим покушајем примене ишчашеног западног „мулти-култи“ модела, у нашем школству- то је опет по мени недопустиво. Ми знамо да је тај модел чак и на западу проглашен „мртвим“ (Ангела Меркел је недавно дословце изјавила да је у Немачкој „мулти-култи“ мртав!?). Видимо поражавајуће резултате тог модела у Француској, где су законом забрањена сва јавна испољавања религијских осећања и истицања религијских симбола. Конкретно у Француској као резултат такве државне „мулти-култи“ репресије- „питоми“ и цивилизовани хришћани (који су васпитавани и „утренирани“ да поштују прописе) су изложени легалном прогону и плаћају цех, док су рецимо агресивни муслимани, који свуда прате своје „буле“ и силом спречавају полицију да примени закон- и још црње, у хиљадама, па чак и десетинама хиљада излазе на дневне молитве у сред великих француских градова, да би блокирали читаве делове града, тргове, улице…, тако загорчавајући живот свима око себе- док импотентна Француска држава вежба строгоћу на староседеоцима. Бојим се да сада  видимо у пракси примену истог модела и овде у Србији.  Попут овог надобудног и „мулти-култи острашћеног“ професора, појављиваће се вероватно и многи други њему слични, који ће „тренирати строгоћу“ на нашој православној деци- док ће истовремено ћутке прелазити преко много горих ствари у муслимански доминантним областима Рашке области  и Прешевске котлине.  Да не говоримо о „мађаризацији и хрватизацији“ Војводине, о чему смо већ доста опширно писали на страницама овог блога…

За читаоце који желе да се упознају са ближим детаљима ове уистину трагичне приче, прилажем у наставку чланка линк на оригиналан извор ове вести…

За правну државу, ако још увек постоји у земљи Србији, предлажем да за почетак пошаљу Просветну инспекцију у „Десету београдску“ и исту „окрену наопачке“….

М. Новаковић

Референца: http://www.medio.rs/43903_Skandal:-Profesor-zabranio-djacima-da-se-krste!.html