ОРЛОВИ МЕЂУ ВРАНАМА

 Суочавање уочи избора у Црној Гори

Пише: ПЕТАР МИЛАТОВИЋ ОСТРОШКИ
www.milatovic.info

    Роман „Пасји синови“, који сам објавио 1989. године и који је доживео осам издања у иностранству, завршио сам реченицама које гласе „Одбацили су интернационалну и навукли маску националну. Пуна им уста Српства. А до јуче? Почиње нови чин српске трагикомедије, а завеса спуштена.“ (Пасји синови, Беч – Сиднеј 1989., стр. 252)

     Шта се све иза спуштене завесе дешавало од 1989. године до данас, видљиво је чак и слепцима. У очима народним потрошени су комунистички националисти, марксистички четници и све мутиводе које мутна кола воде и из преваре у превару народ заводе. Кад је пукла идеолошка брана, у црвено офарбана, по свим законима физике и логике покуљала је она најмутнија вода и на површину је испливао најгори муљ. У нормалим околностима кад ниво воде опадне до отвора на распуклој брани, тада почне да цури она бистрија вода. Међутим, ево већ 23 године цури исти муљ. Као да водоток испод бране постаје река понорница која се волшебно враћа у свој узводни ток и тако се куљање најгорег муља и даље обнавља из године у годину, са опасном тенденцијом да то траје чак и деценијама, све до биолошког нестанка носилаца  и извршилаца свих могућих антисрпских радова!

     Чекајући да биолошки нестану сви они који су здушно, изнад сваке бездушности, целог живота радили да народ нестане, стрпљење часног народа је при крају. Управо је то сада епицентрална тема свих мародера иза још једне тамне завесе, која је изван државе, а иза које се се све државе претварају у државне страве.

     Иза те тамне завесе медијски се фаворизују теглећи и плански маргинализују мислећи.  Да се фаворизју теглећи најилустративније нам показује предизборна лакрдија у Црној Гори.

    Наиме, владајућем режиму у Црној Гори, који је директни наставак окошталог титоизма, супротстављају се сурогати које ће народ дебело да плати.  Како друкчије разумети нелогичну логику да се окошталом титоизму супротставе у Црној Гори они који су били жестоки заговорници аутономашког сепаратизма Бошка Крунића (Ранко Кадић); антисрпског реформистичког покрета Анте Марковића (Андрија Мандић); колумниста земунског клана (Небојша Медојевић);  дојучерашњи голаћ и добровољни нови Алекса Жуњић (Добрило Дедеић – кога бољи познаваоци прилика у Црној Гори називају Дебилним Дебејцем) и остале националне штеточине и политички дилетанти?

     Нека нико не мисли да у том „нереду нема реда, јер се нереди редовно дешавају“ (И. Л.). Све је прецизно испланирано у домаћим и страним обавештајним лабораторијама у којима доминирају формуле програмираног хаоса. Тај хаос ће бити видљив после избора у Црној Гори. У постојећем распореду политичких и националних снага победник на црногорским изборима је унапред познат кроз предстојећи тријумфални повратак Мила Ђукановића на чело Црне Горе. С друге стране, Српство у неколико изборних колона остаће још једном преварено и за ту превару следи додељивањље обећаних станова на елитним локацијама у Подгорици, за што задужен подгорички градоначелник Миодраг Мугоша. Српски народ у Црној Гори ће остати вануставна категорија са легализованим протеривањем српског језика у неофеудалној јединици која се зове Црна Гора.

      Како уочи ових избора српски народ да верује и да гласа за осведочене заговорнике војвођанског сепаратизма, реформистичког неоусташког покрета на Балкану, колумнисту криминалног земунског клана, или удбашког доушника?

     Близу је памети да ће народ тог изборног дана изабрати неговање властите менталне хигијене, окренуће леђа и бојкотовати, а управо то највише одговара актуелној политичкој олигархији у Црној Гори која има дисциплиновано бирачко тело баш захваљујући неорајетинском синдрому у Црној Гори, јер некад часног Црногорца ниси могао да купиш ни за товар злата, а данас гомилу Црногораца купујеш за шаку обичног блата. Кад је тако како јесте, оваквој опозицији у Црној Гори, циљано распоређеној у три колоне, Мило Ђукановић треба да подигне споменик трајне захвалности.

      Како се данас осећа маса превареног српског народа у Црној Гори? Јасно је и свим птицама на гранама да се осећају као орлови међу вранама!

 

 

 

Оштривоје Оштривојевић

У ДУКЉАНСКОЈ EМПОРИЈИ

 Поема

2010. година

 I

У Дукљанској емпорији
Принципи су врло прости:
„Рукохватна методика“
У принципу врло фина:
Отворени факултети
„Примјењених умјетности“-
У Дукљанској емпорији
Студира се крађевина!

У Дукљанској емпорији
Језиком се муштим служе:
Ако ништа не разумеш
Онда можеш да се пушиш!
Ако не знаш дукљанити
Могли би те да оптуже
Да си дошо “са намјером
Да Дукљанско царство рушиш!“

У Дукљанској емпорији
Сатови на доброј цени…
Па питају: “Која ура?“-
Људи, жене, краве, вашке…
У Дукљанској емпорији
Сви сатови покварени –
У Дукљанској емпорији
Време тече унатрашке.

У Дукљанској емпорији
Трговина разграната:
Фин прах бели колумбијски,
Нуклеарни отпад  руски…
Пун авион цигарета,
Шлепер бомби и граната…
А обашка српске коже
Јефтиније од волујских.

У Дукљанској емпорији
Нема „гица“ ни телади.
Ал понуда свежег меса
Обилна у сваком граду…
У промету „женскетине“
Све дукљанске „радње раду“:
Свеже месо, “прва класа“
Све полутке у комаду.

Ђед Вукола из Пипера
Искривио дугу шију,
Па сестрићу поручује:
„Сине Ристо,
Купидер ми Молдавчицу,
Кад већ идеш у чаршију
Прешјекло ме у крстима
Па нијесам никуј присто…“

II

Од Румије до Орјена
Нема више-
„Стани-крени!“
Од Румије до Орјена
Све дукљански
Врани гачу…
Од Румије до Орјена
Све ражњеви
„Начињени“:
На њима се врте
Срби,
Уз дукљанску
Лозовачу!

Од Румије до Орјена
Пронио се абер зао,
Тежак абер прочуо се
Због издаје рода свога:
„Накав Његош-Недукљанин
У Србе се уписао…“
„Чуј оца му очинога!
Чуј оца му лоповскога.“

III

У Дукљанској емпорији
Стала земља на орбити…
Па статичко благостање
Погодило сваког лично.
Идилична равнотежа:
Овце бројне-вуци сити
А владари на престољу
Вечито и непомично.

Обећање миленијско
Ушло већ у „свете књиге“,
Па о њему пуним кљуном
Већ дукљански врани гачу:
„Мост висећи на Вериге,
Мост висећи на Вериге!,
Пет централа на Морачу!,
Пет централа на Морачу

У Дукљанској емпорији
Бију ниско,
Туку  бочно?
„Нова ера!“
„Нови човјек“!
„Ново писмо
И азбука…“
У Дукљанској емпорији
Засмрдело
Крволочно:
У Дукљанској емпорији
Заклали шакали Вука!

У Дукљанској емпорији
Узгаја се помрчина,
Која нигде не оставља
Нити трага, нити пута!
Nacht und Nebel
Nacht und Nebel-
Невидљива змијурина,
Невидљива и нечујна
Људе гута
Људе гута.

 „Не боји се Земља Дукља
Србијанске агресије!
Шиптари су браћа били
И увјек ће браћа бити!,
А јунаци испод Алпа
Поносите Словеније!!
А браћа из Кроације
„олујом“ ће прискочити!!“

IV

У Дукљанској емпорији
Отимају манастире…
Отимају цркве,
Школе,
Оранице
Па и њиве…
Па Дукљанску
„Праву вјеру“
По дукљанској
Земљи шире,
А с Ловћена
Светац гледа
Како ваде очи живе!

А довели неког попа
Што дукљанску мису чати…
А пред њиме
„Ваљен Исус“-
Клече
Црвени Хрвати…
Са запада сунце пада
Те црвени сваком брада,
Те црвени сваком брада
Ником лице
Ником лице.

V

Сан ме страшан спопануо
(а обично дуго трају):
Приснило се
Мени јасно
Као усред
Јасног дана:
Два ме јата
Спопанула-
Оће да ме поклопају:
Једно јато од ајкула,
Друго јато
Од Дукљана.

У прилици једној такој
Небеске се силе зову…
Кад осетиш
Да конкретно
Ниси кадар
Да се тучеш…
„Спашавај ме,
О Господе
Цркву ћу ти
Дићи нову,
Ако само
Живу главу
Из невоље
Ја извучем!“

 „То је добро-
Вели Господ,
што се своме
Молиш Богу…“
А некако сумњичаво
Својом седом
Главом клима:
„Спасићу те
Од ајкула…
Од Дукљана
Ја не могу,
Ту Сотону
Мораш звати,
Он са њима
Посла има!

 Са Ловћена
Оро кличе,
Држећи у кљуну
Змију:
„Што се мене лично тиче,
Што се мене лично тиче:
Дукљанску вам емпорију !,
Дукљанску вам емпорију!!“

 Аутор:  Оштривоје Оштривојевић
2010. године

Проф. Предраг Вукић у ауторском тексту за Епоху:

Колективна психологија народа као реална брана смјени државне власти у Црној Гори

Црна Гора је једина држава на европском тлу у којој од свршетка социјалистичке револуције 1945. године до данас није дошло до смјене власти на демократским вишестраначким изборима. У сваком случају, ради се о  јединственом и непоновљивом феномену који заслужује дубљу анализу. Бројни су разлози овакве појаве која савременој Црној Гори и њеним грађанима свакако не служи на част.

Поред разлога који су до сада навођени у чланцима, есејима и прилозима на ту тему, мишљења смо да постоји још један битан фактор о коме се до сада није садржајније писало и који није био предмет студиозног разматрања. Наиме, познавајући менталитет Црногораца, а Цетињана посебно, будући да је Цетиње мој завичајни град, мишљења сам да огромна већина становника Црне Горе у ствари никад није ни жељела увођење вишепартијског друштвеног система.

Опозиција титоизму која је у Црној Гори несумљиво постојала, брутално је ликвидирана 1945. године на Зиданом мосту, Кочевју, Похорју, Техарју и Камнику, док је опозиција лијевог политичког усмјерења ликвидирана у раздобљу од 1948. године до распуштања Информбироа 1956. године у казаматима Голог отока, Св. Гргура, Богдановог краја, подгоричке Јусоваче и осталих казамата социјалистичке Црне Горе. Добар дио грађана којима титоизам на црногорски начин није био драг трајно се иселио у Србију, а у мањој мјери у остале републике бивше СФРЈ у којима се ипак слободоумније живјело и расуђивало него у Црној Гори. Грађани који су остали да живе и раде у Црној Гори у највећој су се мјери саживјели или прецизније речено – сродили са новим друштвеним системом који им није нудио мало.

Напротив, нудио им је широке социјалне повластице: незарађене плате, сигурна радна мјеста, друштвене станове, масовно запошљавање у државној и привредној администрацији и сл. Становништво или тзв. радни народ у пуној мјери сродио се са системом и влашћу коју је безрезервно осјећао својом. Појединци би је с времена на вријеме критиковали, али њену суштинску смјену мало је ко искрено желио. Шири слојеви становништва постали су, сасвим добровољно, провјерени дугогодишњи сарадници безбједоносне службе и благодарећи свом ,,родољубивом“ раду градили су простране породичне куће, живјели на високој нози, уз материјални стандард који се с протоком времена само увећавао.

Погледајмо само бројне породичне домове и велелепне виле по Подгорици, Цетињу, Никшићу, приморском појасу и сјеверу Црне Горе. Већина тих здања није могла бити изграђена на правно регуларан начин. Њихова изградња у големој већини случајева обезбијеђена је из фондова Државне безбједности Црне Горе или из новчаних залиха стечених криминалном дјелатношћу. Паралелно, континуирано бављење и дугогодишња посвећеност криминалном начину привређивања у Црној Гори нису могући без исто тако дугогодишње повезаности и сарадње са апаратуром безбједоносне службе.

Голема већина грађана инволвирана је на разне начине у безбједоносне и криминогене организационе шеме захваљујући којима и остварује простојан стандард. Управо зато већина грађана Црне Горе реално не жели суштинске политичке и друштвене промјене. Већина њих се пробојава суштинских промјена јер би у том случају могли бити лишени солидних и редовних прихода које су по већ уходаном механизму остваривали годинама. Многи и деценијама.

Сасвим је вјероватно да би у случају распуштања безбједоносне службе Црне Горе многи богаташи убрзо постали пука сиротиња. Јер – прихода за намиривање њихових потреба и неумјерених прохтјева више не би било. Били би препуштени сами себи. Не би у том случају било оног фактора који их је штитио и сервисирао њихове жеље. Да се разумијемо: већина становништва у Црној Гори укопчана је у апарат Агенције за националну безбједност (бивше УДБ-е), која је свој званични назив декларативно промијенила док је технологију управљања судбинама грађана у међувремену довела до савршенства у складу са интересима тоталитарне власти, међународних центара моћи, али и у складу са реалном политичком и класно-социјалном вољом знатне већине становника Црне Горе.

Упитајмо данас било кога човјека у Црној Гори какви су му реални приходи и из каквих извора финансира своје личне и породичне потребе. Голема већина наших познаника, комшија, рођака пријатеља и суграђана неће нам дати искрен одговор. У том грму лежи зец. Голема већина становништва Црне Горе прима разне субвенције, допунске приходе и принадлежности од стране административних и безбједоносних надлештава централне државне власти. Управо зато већина популације гласа за актуелну власт јер је од исте власти зависна у сваком погледу. Посебно у материјалном и биолошком. А стара народна мудрост с правом каже: ,,Ко музику плаћа, тај је и бира“. У нашем случају, онај ко сервисира материјалне потребе, жеље и интересе већине грађана Црне Горе, неминовно обликује њихову политичку вољу, али и њихово духовно и национално одређење. Ни један центар моћи не дијели дотације руковођен алтруизмом, већ сасвим конкретним и приземним политичким интересима.

Стање народног духа на Цетињу заслужује посебну анализу. У раздобљу до 1990. године, у вријеме формално-правног једнопартизма, познавао сам свега неколико старијих Цетињана који су били увјерени противници титоизма. Они су се с носталгијом сјећали предреволуционарног раздобља и прижељкивали су увођење вишепартијског система и развлашћивање комуниста. Али, укупан број таквих појединаца на Цетињу могао се избројати на прсте десне и лијеве руке, заједно. Свега десетак њих. Голема већина Цетињана робовала је доктрини титоизма и величала је тековине НОБ-а и Титове револуције. За њих је сваки човјек који je био противник титоизма третиран као ментално поремећен, ненормалан, али и као непријатељ државе кога је неопходно кривично санкционисати. Слично стање колективне друштвене свијести, да се не самозаваравамо, владало је и у другим друштвеним срединама Црне Горе. Управо са оваквим менталитетом и колективним стањем народног духа ушло се у тзв. октроисани вишепартизам који је у Црној Гори уведен 1990. године.

Слом лењинистичког модела социјализма у источној и југоисточној Европи принудио је властодршце у Подгорици да 1990. уведу, реално речено, имитацију вишестраначја у Црној Гори. Да се обичан народ питао, Црна Гора би и данас остала једнопартијско политичко друштво. Уосталом, сјетимо се да је Мило Ђукановић у вријеме бурних и преломних политичких промјена у земљама бившег социјалистичког лагера 1989. године говорио како Црној Гори није неопходан вишепартизам и како је сасвим природно да се народ Црне Горе на референдуму изјасни да ли жели вишестраначје или не.

Но, како је постало јасно да је услед збивања у ближем и даљем сусједству увођење вишестраначја политичка неминовност, безбједоносне структуре у Црној Гори су формирале политичке партије, одредиле им и формулисале политичке програме и своје провјерене и дугогодишње сараднике исталирале за челнике истих странака. Вишестраначје у Црној Гори није уведено вољом народа, већ вољом власти. Зато се с правом може говорити о тзв. октроисаном вишепартизму у коме се унапријед зна ко је политички губитник, а ко добитник. Разумије се, политички добитник је по природи ствари и односа снага у друштву – систем безбједоноснох служби, који је поникао још у социјалистичкој револуцији и братоубилачком рату у Црној Гори 1941 – 1945.

Узимајући у обзир све наведено, друштвени систем у Црној Гори се одржава на власти благодарећи корумпираним и поткупљеним слојевима становништва чији је социјални и биолошки опстанак и просперитет тијесно повезан са инситуцијама власти. Посебно са безбједоносним и криминогеним институцијама и службама друштевеног поретка. Самим тим,  јасно је да командна партијско-полицијска структура власти у Подгорици не може бити смијењена мирољубивим путем и демократским уставно-правним механизмом, већ искључиво револуционарним насиљем подстакнутим и усмјереним споља. Управо таква опција неминовна је перспектива садашњих и будућих генерација.

Будућност ће сасвим извјесно показати да су сви они који су гласали за владајуће псеудосоцијалистичке партије у Црној Гори у ствари гласали за будуће револуционарно насиље на овим просторима, за распад друштвеног система, за опште расуло и сукобе са несагледивим последицама. Није неопходно бити сувише мудар да би се дошло до оваквог закључка. Деспотија која се не може окончати демократијом неминовно се смјењује насиљем. Овај сценарио који није мимоишао мноштво земаља широм европских и прекоморских меридијана неће мимоићи ни Црну Гору. Ко изгласава повјерење тиранији неминовно утире пут будућем хаосу, безакоњу и трагичном расплету међунационалних сукоба и друштвених противурјечности. Стара мудрост провјерена искуством минулих нараштаја с правом каже: ,,Све што чините, себи чините“.