08. 08. 2011 |

 Пише: Мирјана Бобић-Мојсиловић

Довољно је да дамо део своје државе да би се стекао утисак да изгледа да нисмо криви.

Какво лето! У Хрватској, како се и очекивало, славе „Олују“. Док хрватска премијерка Јадранка Косор у свечарском говору поздравља све хрватске генерале који су из земље избацили „агресоре“, а нарочито ону двојицу који су у Хагу осуђени на дугогодишње робије због злочина почињених према Србима, и док цео хрватски државни врх устаје да додатно подржи и премијерку, и генерале, и „Олују“, хрватски председник Иво Јосиповић је неколико тренутака у дилеми шта да ради – али онда устаје и он. Глупо је да се издваја, јер би то послало лош сигнал и Хрватима и свету, о томе да Хрватска није озбиљна држава.

За то време, српски министар војни изјављује, приликом посете Вашингтону, да је стекао утисак да Американци не окривљују Србе за догађаје на северу Косова, и да је то напокон један леп знак који шаљемо свету о нама, те да, следствено, можемо да будемо веома задовољни.

Стварно, имамо ли иједан разлог да будемо незадовољни?

Нама очигледно нису потребни ни лобисти ни политички маркетинг да би свет лепо мислио о нама. Зар није леп сигнал што не кажемо скоро ништа на чињеницу да се егзодус Срба из Хрватске тамо слави као највећа национална победа? Наша снага је у нашој кроткости, у нашем ћутању и у добрим сигналима које смо, напокон, почели да шаљемо свету. Ако ништа друго, тај директан маркетинг ће нас спасти свих наших мука.

Довољно је да дамо део своје државе да би се стекао утисак да изгледа да нисмо криви. Само ако се не бранимо, ако не тражимо, ако дајемо – можемо да пошаљемо лепу поруку о себи самима.

Лепи сигнали су да је Србија и даље привржена европским стандардима, чак и кад су они постављени само за нас. Можда би зато било на месту да се мало умири Ивица Дачић који ових дана даје изјаве да постоји црта испод које нећемо ићи, и да – ако Европа може без нас, и ми можемо без ње. То је био једини сигнал ових дана који је покварио све оне друге дивне сигнале које смо послали у свет.

На пример, лепи сигнали су да се, док трају годишњи одмори, на северу Косова неће ништа ново десити, а да ћемо после да видимо. Лепи сигнали су да се Србија стварно не меша у унутрашње ствари Косова, те да изјава Хашима Тачија да је Косово напокон успоставило државни поредак на целој својој територији, у Србији није изазвала никакве нарочите реакције. Леп је сигнал да Србија чека да види шта ће да буде на Косову, јер би лош сигнал био да свет види да Србија има некакав план на ту тему. Леп је сигнал да у српској скупштини, док се на северу Косова догађао хаос, потпредседница Скупштине није хтела да мења дневни ред. Ред је ред, а то је и те какав сигнал! Леп је сигнал да Србија и даље жели да шаље лепе сигнале о себи како би сигнали одобровољили свет да нас напокон прихвати у своје редове. Леп је сигнал да Србија верује у гаранције међународне заједнице да ће на Косову све да буде у реду. Уопште, лепих сигнала имамо колико нам душа жели.

Леп је сигнал да су наши политичари схватили, и на неки начин јавно признали, да су им руке везане – да немају никаквог маневарског простора да ураде било шта на било коју тему, осим да шаљу сигнале и да се радују свакој похвали која им, у погледу сигнала, стигне.

Хрватска је послала леп сигнал свету поводом слављења „Олује“. Србија шаље леп сигнал у погледу слављења менталне, моралне и политичке Промаје. Уосталом, промаја је и тако и тако, нешто што постоји само у Србији.

А то је сигнал који ће нам, засигурно, донети много боље позиције у свету, једног дана, а можда и пре.

(Извор: Вечерње Новости)