Тихо корачам да не пробудим јуче,
да не узнемирим сенке
што у стопу ме прате.
Сваки корак, један мали бег.
.
Понекад станем, ослушнем земљу,
памти ли оно давно прошло,
памти ли ону стару жељу,
да желим јаче, да желим више.
.
Онда кренем, стрепим и дрхтим,
настављам да корачам.
Сваким новим кораком сам јача,
док сумња растрже, за рукав вуче.
.
Ноћ ми понекад осветли мисли,
као фењер у магли сенке.
Корачам, застајем, падам, устајем.
Не одустајем.
.
Пут није лаган, ни познат, ни благ,
али у њему моја истина дише.
Свако „данас“ лечи по једно „јуче“.
Да не пробудим страх, корачам још тише..,

Фото: Моханђи, кораци; Википедија