Јасеновац – хрватски „Освенцим“ за Србе

У августу се навршава 79 година од стварања једног од најстрашнијих концентрационих логора Другог светског рата – Јасеновца. Њега су подигли Хитлерови савезници – хрватске усташе, које су прогалсиле Независну Државу Хрватску (НДХ) и починили такве злочине над Србима и Јеврејима, од којих су се чак и Немци згражавали.

А како се сад у Хрватској односе према усташама? Сматрају ли они да је Јасеновац био „радни логор“, а усташе „борци за слободу“, слично ономе што се данас дешава у Прибалтику. Према подацима историчара Социјалистичке Југославије, у Јасеновцу је убијено 840.000 логораша.

Градић Јасеновац се налази недалеко од Загреба, а већ у августу 1941. године, по вољи усташа које су дошле на власт, био је „украшен“ логором. Ако је веровати историчарима из времена Социјалистичке Југославије, у Јасеновцу је убијено и поморено 840.000 логораша. То је знатно више него у Бухенвалду, Мајданеки, Бабијем Јару. По броју жртава испред Јасеновца је једино Освенцим.

Фабрика смрти изазива и данас жустре полемике око броја жртава

Тешко је наћи још неку фабрику смрти која изазива толико жестоких спорова, као кад је у питању Јасеновац. У Меморијалном музеју Јасеновац данас се говори о 75.159 жртава, док се у Музеју Холокауста у Јерусалиму, наводи број од 56-97 хиљада жртава (вероватно имају у виду само погинуле Јевреје, док Срби и остали поморени, припадници других нација, као Цигани на пример, нису урачунати). Тако се сада број жртава у Јасеновцу креће од 50 хиљада до милион. Али, чак и прва, минимална цифра, као резултат злодела усташа – ужасава.

Јасеновац, врх леденог брега насиља који су усташе пустиле низ реку злочина

Будући да су блиски савезници нацистичке Немачке, усташе су донеле законе који су били слични Нирнбершким, у којима се говорило о неопходности уништења Јевреја и Цигана. На десетине хиљада припадника тих народа било је убијено, многи Јевреји били су депортаовани у концлогор Освенцим у Пољској. Од усташа су страдали и хрватски антифашисти – уништено их је, само у Јасеновцу, више од 10 хиљада.

За главне непријатеље усташе су прогласиле православне Србе

Вођа НДХ Анте Пвелић и министар образовања, писац Миле Будак, намеравали су да реше српско питање на радикалан начин, тако што ће трећину уништити, трећину покатоличити а трећину прогнати у Србију. Будак је познат и као аутор пароле: „Србе на врбе“, што је била такорећи дневна заповест у његовој ендехазији, која се морала беспоговорно извршавати. Хрватски језик је проглашен као посебан и одвојен од српског. Али, нажалост, на томе се није стало, јер су усташе према Србима увек чинили по један злочиначки корак више.

Територија НДХ – арена за уништавање народа

Територија НДХ (у коју су Немачка и Италија укључиле не само Хрватску, него и Босну и Херцеговину) претворила се у арену уништавања народа који су говорили практично исти језик као и Хрвати. У Јасеновцу Србе нису просто спаљивали. Живе људе су секли специјалним ножевима, који су добили назов „србосеци“ (срборези). Српска села су спаљивана, на различите начине усташе су истребиле између 300 и 700 хиљада Срба. А колико их је још било у логорима, који су имали неку луду срећу па су некако ипак преживели.

Улога хрватског кардинала Степинца у крвавим догађајима

Најблаже речено, није једнозаначна улога коју је у овим крвавим догађајима играо хрватски кардинал Алојзије Степинац. Он је у почетку ватрено подржавао усташе и НДХ, сматрао је да Срби и Хрвати треба да живе у различитим државама. Степинац је дуго затварао очи пред зликовачким делима усташа, оправдавао их је пред Ватиканом. Тек 1943. године почео је да примећује, па и да критикује, крваву жустрину своје пастве. Благодарећи реду „Каритас“, који је сам формирао, успело се у спашавању хиљаду српске деце. Међутим, злочини католичких свештеника и монаха над Србима, нису деловањем „Каритаса“ постали мање ужасни.

И православни епископи изражавали лојалност немачким и италијанским окупаторима

Ради објективности, мора се призанти да је било и православних епископа који су изражавали лојалност немачким и италијанским окупационим снагама. Али у конкретним случјевима, Немци, Италијани и усташе, нису се на исти начин односили према Србима. Окупационе санге су такође сурово кажњавале сваки отпор Срба, али у логоре, на стотине хиљада Срба, нису слали. Бенито Мусолини је чак, на окупираним територијама, пружао уточиште Србима који су се спашавали од усташког клања. Ни Немци нису одобравали деловање страховладе НДХ. Они нису желели да подривају режим Милана Недића у Србији који им је био лојалан. На овај или онај начин, ни Немци ни Италијани, нису прибегавали масовном терору против Срба, као што су то чиниле усташе.

Усташки злочини изазвали организован отпор Срба

Десетине хиљада Срба, којима су се касније придружили и хрватски антифашисти, свсртавали су се у партизанске одреде које је формирао и обједињавао комунистички вођа Југославије Јосип Броз Тито (иначе, Хрват по националности). За време Народноослободилачке борбе (НОБ), већи део територије Босне, па и Хрватске, био је очишћен од Немаца, Италијана и усташа, без помоћи совјетске и англо-америчке армије. Ипак се НДХ одржала недељу дана дуже после капитулације Немачке, све до 15. маја 1945. године, поставши тако, и званично, последњи Хитлеров савезник у Европи.

На Блајбургу побијено 60 хиљада припадника квинслиншких снага

Природно је било, што је након ослобођења од фашиста и усташа, уследио крвави обрачун са њиховим остацима и члановима породица. У мају 1945. године, бивши картели су покушали да се спасу у Аустрији, али су их Енглези, који су окупирали ту територију, предали Титу. И у мају 1945. близу месташцета Блајбург, партизани, који су постали нова Југословенска Народна Армија (ЈНА), стрељали су 60 хиљада припадника усташких формација, а међу стрељаним ратним злочинцима и народним непријатељима, био је и злогласни, већ помињани, писац и идеолог усташтва Миле Будак. Усташки фирер Анте Павловић, успео је да побегне у Аргентину, где је после једног неуспелог покушаја атентата, умро природном смрћу у дубокој старости.

Усташе од исте феле као украјински хитлеровци и прибалтички нацисти

И уопште, усташе по много чему можемо поредити са украјинским националистима који су се борили на страни Хитлера и прибалтичких есесоваца. И сад се овде поставља питање: да ли у савремној Хрватској сматрају своје картеле исто онаквим херојима као што то чине у Естонији, Литви и у Западној Украјини? Одгвоор би готово могао бити негативан – садашња Република Хрватска је официјелно правни следбеник Социјалистичке Републике Хрватске, која је била у саставу Југославије, која је била у антхитлеровској коалцији. Али, ипак, није све тако једноставно.

Усташе као национални хероји у Хрватској деведесетих година прошлког века

Када је 90-их година прошлог века, на Балкану беснео рат, а Храватска заузела антисрпску позицију, у њој су многи сматрали усташе за националне хероје. Меморијални комплекс у Јасеновцу био је практично затворен и запуштен. Књиге Пере Будака поново су издаване, а његово име су понеле улице у многим хрватским градовима. У неким насељима појављивале су се улице које су носиле име Анте Павелића. На телевизији су се смењивале емисје које су величале допринос усташа и њихову позитивну, ослободитељску улогу у хрватској историји.

Официјелно усташе ипак нису признате за националне хероје

Истовремено, усташе нису официјелно признаване за националне хероје, ветерани – усташе нису марширали улицама Загреба. Можда и зато што се први председник Хвратске, Титов генерал Фрањо Туђман, у младости борио против усташа, али је после постао радикални националиста. Његова линија је била да се измире усташе са ветарнима антифашистичких одреда. Злочини усташа нису негирани, али се настојало да се они што је могуће упорније минимизирају, док су злодела партизана такође приспела за наплату.

За време владавине председника Стипе Месића, од 2000. – 2010. године, курс за реахабилитацију усташа био је у знатној мери обустављен, а актуелни председник Иво Јосиповић, за деловање нацистиких сарадника никада није имао разумевања, нити их је одобравао. Знатно су смањена ранија масовна издања дела усташких вођа, улицама су враћени пређашњи називи, Јасеновац је поново отворен. Хрвати, за разлику од Латвинаца, који су нацистички концлогор Саласпилс прогласили за „радни камп”, нису хтели да ретуширају тај део своје историје.

Релативно неутрални карактер садашњих публикација

Данас се већина публикација о том времену одликује релативно неутралним карактером. Премда поједини споменици Павелићу још стоје, а истраживања су показала да су у народу Павелић и Будак још популарни. Антисрпска инерција је још жилава, ехо рата од 1991. – 1995. године, када су хрватски бојовници и регуларна војска прибегавали истим оним методама обрачуна са Србима, као и усташе пре 50 година. Превладати такву инерцију је крајње тешко. Иако се, истине ради, садашња Хрватска у том погледу не може поредити са Латвијом, Естонијом или са низом области у Западној Украјини.

аутор: Вадим Трухачов

са руског превео и обрадио: Бранко Ракочевић

http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=17227:2011-08-16-19-26-29&catid=48:vesti