Са првим сунчаним зрацима, дођосмо мученичкој Грачаници, на молитвену утеху. Још издалека засмета звук моторних тестера, који се проламаше грачаничким кањоном, пркосећи тамошњој тајанственој тишини и овом празничном дану.

02. 09. 2012. istinoljublje.wordpress.com, приредила Биљана Диковић

(напомена ФБР: на аматерским фотографијама које су верници направили појављује се датум који може да збуни читаоце, у питању је само то да апарат није подешен па даје неки други датум – иначе су фотографије од недеље 02. септембра 2012.)

Прескачући ровове, које радници Завода протеклих дана, обезбеђени заштитом полиције, ископаше – уђосмо у манастирску порту.

Гробнице унаоколо цркве, које верни народ затрпа прошле године, дочекаше нас поново откопане. Кости погребених нам предака, поново обасја ово сунце земно, и осетисмо као да их је стид – што су онако огољене, поново изложене нашим погледима.

А где је наш стид, за недела наша, браћо? Где је стид оних, који их откопаше? Где је стид оних, који помагаше њиховим скрнавитељима? Где је стид оних, који на све ово ћуте, и налазе оправдања пред народом – а пред Богом, како ће се оправдати?

Очекивасмо у дубини срца својих, да ћемо данас у Грачаници, присуствовати архијерејској Литургији, али се не удостојисмо тога. Као поплашено стадо ослушкивасмо, неће ли се однекуд издалека, чути глас пастира нашега, не би ли препознавши глас његов, кренули му у сусрет ради утехе и сабрања.

 

Ни овог недељног јутра, необрадоваше се срца наша – али ми ћемо и даље чекати и молити се Господу, да нас пастир наш пронађе и сабере, тамо где нас је оставио, на извору воде живе – у Светој Архангеловој Грачаници.

* * *

Свети ЈУСТИН Ћелијски, нас опомиње: Срби, на шта сте свели своју историју и себе !?!

Господе, помози свима нама, правосланим Србима, да се окренемо са пута безбожничког и пута богоборачког, и да свако похођење светињи Твојој Грачаници, искористимо на спасење својих душа и душа својих ближњих – а не на проклетство.

* * *

Србине, брате, да ли још увек гори кандило вере у души твојој?

ПЕТАК, 31. август 2012. – Данашњи дан у Грачаници, Богу хвала, без нових изненађења. Скрнављење гробова унаоколо цркве грачаничке настављено све већим интезитетом. Све оно што су верници прошле године затрпали, поново се откопава. Полиција је и данас ту, у истом броју као и јуче.

Мирис тамјана, молитве и духовна песма верника, који и данас дођоше светињи овој, разбијаше суморну атмосферу унаоколо цркве. То нам улива наду, да пламен вере још увек постоји у народу нашем, а Господу се помолимо, да тај пламен сачувамо и умножимо, јер ако останемо без њега – чиме ћемо загрејати душу народну и како ћемо пустити сузу покајничку.

* * *

“Почетак је мудрости, страх Господњи.”

ЧЕТВРТАК, 30. август 2012. – Дочекасмо свитање у порти цркве Архангелске. Прве јутарње молитве загреваше нам срце, да на моменте заборављасмо, шта нас све данас, овде на овом светом месту, може задесити. Из искуства знамо да сваки нови дан код Цркве Грачаничке, доноси ново изненађење и ново разочарење.

Тако је и било. Одмах по уласку радника Завода у порту манастирске цркве, наређено нам је, од стране полиције, да морамо напустити порту и своје мољење наставити на прашњавом путу ван црквене ограде, где остасмо све до поподневних часова.

Жалосно је то, што се и радници Завода и припадници полиције, који и данас дођоше у приличном броју, више плаше мале групе верника, неголи гнева Господњег. Стичемо утисак да о томе и неразмишљају. А ми смо ту, управо због тога – да их братски опоменемо, да престану ратовати са Господом и да се уздрже од безакоња, не би ли избегли опомену Божију. Јер, докле год нашим срцима не овлада страх Господњи, ненадајмо се добру.

Свети Владика Николај о томе казује:

Укоревајте љубављу Божјом, претите страхом Божјим. Јер, ако говорите о љубави безаконицима, они ће то разумети као опроштај без покајања. Зна народ наш за потребу покајања и епитимије.

Зна он добро, по широком искуству своме да Отац наш небесни милује – али и бије. Збуниће га, ако му не говорите о страху Господњем. Ако га будете мазили, попут јеретика и говорили му полуистине, спремили сте сами себи осуду за Дан Онај – Дан Сташни. Када гнев Божји гори као огањ на безаконике у наше дане, наш православни народ испуњава се страхом Господњим.

Сад је, дакле, време да се страх утврди у њему за дугу будућност. Да би из тога светога страха узрасли и сазрели сви они добри плодови који су угодни Богу и анђелима Божјим. Разумите, братије, знамење времена, и са страхом Господњим проповедајте браћи својој спасоносни страх Господњи.

Овај дан биће упамћен и по томе, што примисмо радосну вест, да Преосвећени Владика ваљевски Милутин, после дужег времена, на званичном сајту Епархије Ваљевске, објави следеће:

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

Поводом манастира Ваљевске Грачанице

Mанастир Грачаница, као део јединства природе и човека, оставља без текста сваког посетиоца. Археолошка истраживања овај манастир сврставају у древне светиње српског народа, а еколошки поглед на целокупну околину, на природу која се види и која се не види, ствара утисак да је Грачаница у средишту тог велелепног Божијег терена, да је старија од свога окружења и да све што ту постоји због ње постоји. Зато је тешко овом утиску супроставити неки други, који, на пример слику овог амбијента боји у црно. Тешко је замислити да на овом месту не постоји манастир, и тешко је замислити сабласност која би остала после уништавања природе. Много је лепих речи које би могле описати лепоту ове цркве и њен природни склад, тј. синергију Бога, човека и природе, а само су две речи, нажалост, постале синоним при помињању овог манастира; много је лепих речи које говоре о прошлости Грачанице, а само две, не тако лепе речи, одређују њену будућност – ПОТАПАЊЕ и ИЗМЕШТАЊЕ.

Имајући у виду целокупну ситуацију у вези са грачаничком драмом, позивајући се на апел здраве људске свести о катастрофама изазваним пробијањем сличних водоакумулација и пратећим поплавама које односе животе пред собом, као и због многих обраћања појединаца, организација и савезa – Епархија ваљевска има потребу да поново објави своје саопштење.

Шта је учињено на плану очувања Ваљевске Грачанице?

– Свесни затечене ситуације, посебно уговора који је потписан између Шабачко – ваљевске епархије и општинских власти, који је Епархија ваљевска наследила после поновног васпостављања, правно се обавезујући на његово испуњавање, а задржавајући свој духовно – етички однос неслагања према њему, Епископ ваљевски 2010. године Храму Светог Архангела Михаила, после више векова, враћа статус манастира. Свестан, али не и задовољан и помирен са наслеђеним стањем, Епископ ваљевски описује своју духовну бригу према манастиру као љубав према родитељима које волимо, поштујемо, и, сваким даном којим су ближи своме часу, припремамо их за вечност. Тако је и Грачаници враћена стара слава коју је имала пре неколико векова.

– Да не би дошло до уопштавања мишљења о Грачаници као неком објекту који је мртав и који као такав прелази у апстрактан појам и пада у заборав, Епископ ваљевски је оснивањем монашког братства увео активан богослужбени живот. Црква је живи организам, активан, који се креће напред. Зато је активан живот манастира учинио да се Грачаница не спушта на ниво археолошког налазишта, да не буде објекат који ће бити познат по томе што је под заштитом државе и да као старитет полако буде одбачен, него да буде објекат који је под директном Божијом заштитом. Зато је оживљавање манастира од великог значаја, и тренутно најбоља духовна заштита.

– Од интервјуа објављеног у патријаршијском листу „Православље“ до других саопштења за јавност, Епископ ваљевски користи сваку прилику у разговору са одговорним лицима да препоручи коту 333, чиме би се Грачаница оставила нетакнутом. Стручна лица која заступају мишљење да ниво воде буде на коти 333, геолошко-научним речником поткрепљују своје тврдње и дају можда једино разумно решење: имајући у виду истраживачко-научно дело Јована Цвијића о специфичностима „Лелићког карста“, ниво воде који би се задржао на поменутој коти сачувао би манастир као и живот природног окружења, јер изнад ове тачке почиње порозно кречњачко тло које би упијало акумулацију угрозивши подземне воде у околини Ваљева као и кречњачки терен са свим подземним и површинским облицима рељефа.

– Обраћање Епископа ваљевског јавности познато под именом „Сачувајмо светиње и природу“, објављено 2008. године (ЕУО бр.130 18. јун 2008) јесте његова апологетика која се бави Грачаницом и њеним опстанком.

Најава пробног пуњења бране подсећа нас да је времена све мање и доводи нас у сукоб са сопственом савешћу, која се нашла збуњена, с обзиром на договор са државним властима и на обећање да се оформи и састане научна комисија из различитих научних сфера: еколошке, хидро-геолошке, климатолошке и економске. Зато молимо, да се победе приватна размишљања која уско гледају само на профит, а не и на добробит човека, да се призна оно што је најтеже човеку да призна: своју сопствену грешку када је овај пројекат у питању – и зато по својој савести захтевамо и с правом тражимо да јавно чујемо глас науке и вапај етике, с обзиром на могућу озбиљну катастрофу која прети Божијој творевини, човеку и природи. Захтевамо да се научни скуп, у коме ће учешће узети и представници Епархије ваљевске, одржи што пре, и да на високо-научном нивоу поново размотри пројекат изградње бране, посебно оно што је можда и пропуштено при његовој изради, и то према следећем плану:

1. Проценити штетност хидро-акумулације „Стубо-Ровни“:

• Могло би да дође до загађења подземних вода „Лелићског карста“ и извора пијаћих вода када би дошло до мешања са ниско квалитетном водом акумулираном у брани. Превасходно би требало „Лелићки карст“ ставити под зону заштите, јер би могло доћи до уништавања једног воденог ресурса који своју вредност и значај може имати и ван наше земље.

• Климатски услови би постали нетипични за ово поднебље јер би велика површина акумулативног језера изазвала другачије климатске процесе. То би нанело непроцењиву штету оближњем манастиру Пустиња и фрескама које су под заштитом Светске баштине, што отвара проблем угрожености још једног манастира поред Грачанице, манастира Пустиња.

• Животна средина би такође трпела последице климатских промена.

2. Размотрити опасност која прети од евентуалног разарања бране услед земљотреса (а познато је да је наш крај подложан потресима) што би угрозило животе људи.

3. Разговарати о предностима и недостацима спуштања нивоа бране на коту 333 (питање које захтева најподробнију обраду).

4. Признати недостатке бране започете пре тридесет година:

• Потреба која је захтевала акумулацију воде и њену прераду више није актуелна, јер друге општине, предвиђене планом да се напајају из ове акумулације, данас имају своје локално решење водоснабдевања.

• Стручне анализе данас показују да река Јабланица нема потребан протицај да напуни акумулацију за предвиђених 9 – 12 месеци. Уз губитке који ће пратити акумулирање бране, питамо да ли је пуњење уопште могуће.

• Недовољно је истражен утицај фактора на квалитет воде: присуство руда које ће се сливати у акумулацију (бакар, гвожђе, антимон, олово, цинк, жива, арсен итд.), затим неизбежна употреба хемијских средстава у околини и проблеми комуналне несређености домаћинстава када је у питању одвођење фекалних вода. Да ли ће ови елементи улазити у састав акумулације чија ће се вода користити за пиће?

• Треба извршити површинско испитивање порозности земље, клизишта и друга геолошка испитивања која су потребна – да се утврди може ли то земљиште да задржи воду која би се акумулирала.

5. Научна студија оправданости бране:

• Да ли је водоакумулација оправдана? Хидро-геолошка истраживања износе податке да је за потребе водоснабдевања Ваљева потребно око 270 l/sec. Ако се зна да наш крај лежи на највећој фабрици воде у земљи, што припада „Лелићком карсту“ (његовом подземном делу) и да је издашност неколико извора у околини Ваљева укупно 700 l/sec., онда би се са чуђењем требало запитати зашто нам је брана потребна.

• Може ли да се говори о профитабилности бране која је пројектом предвиђена да се експлоатише само тридесет година (јер се за то време брана пуни муљем који не може да се чисти), када се зна колико је у њу уложено и кад је постало јасно да би њен корисник био само Град Ваљево, а не још неколико градова који су потребом водоснабдевања били предвиђени пре тридесет година. Осим тога, да ли је оправдано улагати средства у брану када се доводи у питање главни адут градитеља који би се искористио за пуњење – река Јабланица која из године у годину има све мање воде и која је овог бескишног лета 2012. године, најтоплијег до сада, скоро пресушила.

6. Храм Светог Архангела Михаила – Ваљевска Грачаница, последње је, али најважније, питање које захтева разговор са духовно-моралног аспекта као и са културно-правног аспекта, јер се ради о великој народној светињи као и културном добру високог степена, који је под државном заштитом.

Епископ ваљевски опет апелује свим бићем својим да се овај научни скуп одржи што пре у Граду Ваљеву и опширна расправа о хидроакумулацији Брана – Ровни и додаје да се најодлучније противи и самој помисли рушења манастирске цркве и апелује и моли да се одржи кота пуњења 333, као идеално решење.

Не будимо само људи од струке и лењира него људи народне душе и Божанске визије. У Грачаници се осећа дубоки душевни мир, а сама архитектура цркве означава кротост, смерност, тишину и молитву. Ако Грачаницу схватимо само као старину, онда ју је лако рушити. Но ако је схватимо као старину која изражава душу и веру предака наших кроз векове до данас, ми то не смемо рушити. Грачаница чека помиловање. И на крају свега овога цитираћемо речи Светог Владике Николаја: „Бог је доделио нама ову земљу под великом одговорношћу да се у њој као у огледалу огледамо и упознајемо себе. Богу ћемо одговарати за сва рушења у овој земљи. Ова земља је дарована нама од Бога који доминира царствима и народима, по својој светој вољи, а према поштењу и заслугама људи – тачно као на апотекарским мерилима – дарована је нама као пуна кошница меда да њоме засладимо сву државу своју, а не да је испразнимо и напунимо хладним северним ветровима. Бог нека нам је на помоћи!“

Епископ ваљевски МИЛУТИН

* * *

У Грачаници данас, фалио само Дачић !?!

СРЕДА, 29. август 2012. – Полицијска смотра данас у Грачаници – преко 40 припадника МУП-а Србије, са неколико марица, џипова и путничких аутомобила, дошло да одбрани скрнавитеље Светиње Грачанице – од две жене, два мушкарца и једног дечака, који се упутише својој милој Светињи, да јој молитвеним вапајем, покажу да је народ није оставио. Питамо се – остаде ли ко од припадника МУП-а у самом граду Ваљеву, или се сви упутише мученичкој Грачаници, да помогну њеним скрнавитељима.

Полиција нам је прилично ажурна и спремна, када треба у народу угушити и оно мало србства, које је у њему остало. Хапсе се и приводе верници, који никада ниједан прекршај ненаправише, док криминалци и нарко дилери харају Србијом. Важно је да се учесници “параде поноса” могу слободно кретати нашом престоницом, уз сву подршку и обезбеђење “народне” полиције, али се православни Срби несмеју слободно кретати и походити своје светиње ради молитвене утехе –  јер, то је тобоже – ометање државног пројекта.

* * *

Данас се нека чудна тескоба и мука надви над грачаничким кањоном. Прашњави путеви грачанички данас мирисаше на неправду, која грчи срце и нагони сузе. Осећај који, оне са иоле савести наводи на питање: Да ли ћемо икада бити способни, да се за оваква недела покајемо?

Ни данас, не изостаде привођење и одвођење у полицијску станицу. Два брата са Цера, због немања личних исправа бише приведени и одведени на разговор, а касније и монах Антоније са дечаком Небојшом би спроведен у полицијску станицу. Небојшу су убрзо пустили, а Антонију поново одређују притвор од осам дана у истражном затвору.

Неколико нас, немогосмо, ни прићи манастиру, јер нас полиција заустави, још на мостићу на реци Сушици, недалеко од манастира. Братија, која некако приђе цркви, сабијени у један ћошак порте Грачаничке, молитвено се обраћаше Господу и Светом Архангелу Михајлу, искајући уразумљење заблуделих и утеху жедних правде. И тако све до краја радног времена, када се умири звекет крампова и лопата, када полиција напусти порту цркве, и када завлада онај препознатљиви мир, који се овде на посебан начин доживљава. Са сузама у очима, целивасмо врата цркве, и молитвом  Светом Архангелу Михајлу одагнасмо стрепњу о сутрашњем дану.

* * *

Окупише се Срби данас у порти Грачаничкој, додуше са различитим циљевима, али, никад се не зна – велика је ово светиња. Можда нас Господ и окупља овде, са различитих страна, не би ли се измирили, покајали и окренули душу народну на пут спасоносни, пут светих и славних предака наших, који зидаше – а не рушише, док још има времена, док нам не буде касно.

Господе, помози свима нама, правосланим Србима, да се окренемо са пута безбожничког и пута богоборачког, и да свако похођење светињи Твојој Грачаници, искористимо на спасење својих душа и душа својих ближњих – а не на проклетство.

ИстиноЉубље свима вама