Слободанка М. Антић: ОПУСТОШИСМО СЕЛА, ДА БИ ДОКРАЈЧИЛИ СРБИЈУ!
ОПУСТОШИСМО СЕЛА, ДА БИ ДОКРАЈЧИЛИ СРБИЈУ!
СРП
Царује смутно време!
Крај друма срп клечи,
Над српом срп плаче,
У њему ватра јечи.
Царује смутно време!
Звецкају сребрењаци!
Срп носи наше бреме
И ћутљиви сељаци.
О српу као да завијам!
Једино њиме се дичим!
Под стидом савијам шију,
Скоро да на срп личим.
********************
Првом плачу срп ми кумовао,
Првим дахом песму запевала,
Кором хлеба срп ме отхранио,
Златаста ме поља очешљала.
Србска децо! Да не беше српа,
Род и народ наш би гладовао,
Све док сити вуци стражарише,
Крај плотова около Србије!
У њему ватра јечи.
Царује смутно време!
Звецкају сребрењаци!
Срп носи наше бреме
И ћутљиви сељаци.
О српу као да завијам!
Једино њиме се дичим!
Под стидом савијам шију,
Скоро да на срп личим.
********************
Првом плачу срп ми кумовао,
Првим дахом песму запевала,
Кором хлеба срп ме отхранио,
Златаста ме поља очешљала.
Србска децо! Да не беше српа,
Род и народ наш би гладовао,
Све док сити вуци стражарише,
Крај плотова около Србије!
Децембар 1995. у. Москва
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Послушајмо реторику наших политичара на јавним иступима. Они се увијек обраћају „грађанима“ Србије. То траје деценијама. Закључак: у Србији живе само грађани а они су становници градова. Становници села нису становници Србије или су неважни елемент у трећекласираном постојању. Тако политичари набијају комплексе Србину са села. Ето још један од разлога миграције људи из села у градове. Становник села се осјећа пониженим и безвриједним и да би то поправио распродајући или остављајући имовину одласком у град жели да буде неко и нешто. Стварно је то да тек онда постаје нико а они који из љубави према руралном животу и његовом изобиљу заиста јесу неко и нешто, боље рећи, једини освјетљани Срби.
Sve neki pozivi IZ GRADA da se ide NA SELO.