Светлости, што више светлости!
Никада, ни на трен један, не смемо заборавити да смо бића светлости, и да светлимо у тами непојмљивих, непојамних и тајинствених светова!
Ми смо бића светлости која се хране светлошћу, која пију светлост, и која дишу светлост.
Ми смо бића светлости рођена од Светлости, за вечан живот рођена од ПраСветлости.
Наше мисли су светлост, наша су осећања светлост, наше су речи светлост, наша су дела светлост.
У ове позне јесење дане, када се тама и тмуша спусти на поља, када нам се видокруг смањује и сужава, када је све тужно и сетно око нас, тада, управо тада, треба нам што више светлости!
Када нема светлости у појавном свету, када нема светлости у нашему окружењу, призовимо светлост из нашега унутарњег бића и битија, призовимо светлост из виших духовних светлости, призовимо светлост од ПраСветлости!
Када нема светлости у видљивоме свету, када нема светлости у нашему окружењу, када нам се чини да нема радости нигде у свету, тада почнимо да певушимо, у дубини бића својега, неку праискону песму, песму коју нам је, негда давно, мајка наша певушила, док смо још сасвим мало дете били.
Присетимо се песама наших мајки, наших прамајки, које смо слушали још пре рођења својега, и тада ће, кроз песму коју певушимо, из дубине векова и светова, почети у нас да се слива и улива светлост од Светлости,
светлост од ПраСветлости.
Ми смо живи само онолико колико има светлости у нама, колико има љубави у нама.
Љубав и светлост у нама јесу једна те иста суштаствена светлост у нама.
Кад утрне светлост у нама, кад ишчили љубав из нас, тада и наш живот одлази, заувек, од нас!