СВЕТА КСЕНИЈА ПЕТРОГРАДСКА

Невен Милаковић

Ноћас ме тако снажно Петроград дозива,
као да је тамо мој први корак,
прво дојење, и прве боре оца и мајке,
ноћас ми душа заборављену бјелину Русије снива
и лута степама снијежним као тужни јецај балалајке.

Ноћас сам заробљен властитим тијелом,
погубивши илузију да нијесам робље,
миловао Икону Свете Ксеније,
хладним рукама и врелим челом
и снивао улице Петровског краја,
и никад виђено Смоленско гробље.

И чудила се душа прелешћена свијетом
откуда на гробљу радости толико,
зашто сви скромној капели хитају
ђетињом надом и старачком сјетом…
како их све прихвати здање невелико.

А онда ми дошапну Мајка…
моја и све дјеце икада рођене:
„Не може се чедо мило Небо тако измјерити,
помоли се сине Светој и цјеливај Мошти Њене
па ће ти се Њеним видом очи опет отворити.“

„Она је сине остала већа од овога града,
зато што жељаше силно да заувијек остане мала,
да попут Господа самог рад нашег Спасења страда,
све сто жељаше сине она је другима дала.“

„Испаштала туђе гријехе да своју Врлину скрије,
туђом се радошћу хранила и њоме друге тјешила,
од свих је сакрила Светост само од Господа није,
зато се толика Благодат на душу Њену излила.“

„Кућу је убогима поклонила и себе ослободила,
и имена се одрекла Христосу себе предала,
и Рај на земљи стекла, и сви су мислили да је мала,
а душа Њена тако велика… у њу је цијела Русија стала.“

„Зими је звијезде гријале Подвигом Њеним задивљене,
сунце је будило некако стидљиво као да брине да јој не смета,
свјесно да сјај је његов прескроман и недостојан Светости Њене,
гдје је крочила Црква је била, гдје се помолила пјевница Света…“

Ноћас сам одлутао на крај свијета да бих се некако себи вратио,
ноћас сам челом додирнуо Небо и тај ме додир као пламен грије,
ноћас сам клечећи Мајци летио, летећи најзад пад свој схватио,
ноћас сам видао ране стихом љубећи Икону Свете Ксеније.