Јован Пејин, архивски саветник о тренутном стању у Војводини и односу српских политичара према аутономашком питању

 

 

Узбуна међу аутономистима!

 

 

Корхец-Пајтићев Статут као политичка а не уставно-правна категорија је доживео бродолом нашавши се пред судијама којима је важнија струка од политичких намера неких партија – каже  Јован Пејин

 

 

 

   Очигледно је да се у Војводини, и у држави Србији, са другачијом политичком климом распреда аутономашко војвођанскo „клупко”. Уставни суд Србије поништио је делове одредаба Статута Аутономне покрајине Војводине, управо оне које постављају темеље парадржавности, а које, ако заживе, могу да доведу до даљег дробљења Србије. У сваком случају, велика је „узбуна” међу првацима у аутономашким редовима у Војводини, Новом Саду. То нам каже на почетку разговора мр Јован Пејин, ахривски саветник и бишвши директор Архива Србијe, говорећи о актуелним приликама у северној српској покрајини.

 

  Господине Пејин, шта је, према Вашем мишљењу, Статут АП Војводине, каква је његова улога у растурању Србије?

Статут АП Војводине је сепаратистичко штиво, настало да задовољи политичке медиокритете, њихове сујете и жеље. Део је једне шире антисрпске активности и представља правни политикантски мазохизам. Наводи нас на сумњу да је потребно извршити психоанализу аутономаша како би се утврдило њихово ментално здравље. Очигледно да је Статут део антисрпског деловања остатка кроатокомуниста, боље рећи франкокомуниста у Новом Саду, Београду, и Суботици у савезу са мађарским мањинским странкама. Ово је разлог зашто потпуно прихватам и поштујем одлуку Уставног суда као највише судске инстанце у Србији. Међутим, судијама је много времена било потребно да изврше анализу одредаба предложеног Статута, који је одмах по објављивању 2008. наишао на осуду стручне и политичке јавности и широких  друштвених кругова у целој Републици који знају да политички мисле. Овај став јавности у северној српској покрајини и другим деловима Републике потекао је из чињенице да су неке одредбе Статута директно супростављене Уставу Србије! Ко такав Статут може да прихвати? Прихватили су га они који су свим силама радили на задовољењу интереса кругова моћи који не желе Србију као државу, нити опстанак српског народа. Грубо је речено, али је истинито! То што су се јавили политичари, отписани и актуелни, из Новог Сада и изразили незадовољство радом и одлуком судија Уставног суда показује да не разумеју шта је држава, устав, уставно право а шта је политичка одлука која може да буде наметнута институцијама система. Политичка одлука усвајања Статута у покрајинској скупштини супростављеног Уставу Србије прошла је кроз Народну скупштину после дугог чекања, само гласовима „жутог картела” који није усвојио примедбе правника који знају шта је уставно право. Корхец-Пајтићев Статут као политичка, а не уставно-правна категорија је зато доживео бродолом када се нашао пред судијама којима је важнија струка од политичких намера неких партија. Као Банаћанин, мој став је да нам не треба никаква аутономија у северном делу Србије! Војводини као делу Републике потребна је држава која ће бити у служби грађана а то је развијена локална самоуправа. Републици није потребан прегломазан државни апарат, поготово, да се дуплира на једном њеном делу. Потребан нам је јефтина држава! Увек сам говорио и говорим о Војводини залазећи дубље у њену прошлост, односно у прошлост српског народа на простору Баната, Бачке, Барање и Срема на ком су се током векова до 1918. мењали разни окупатори. Недавни испад политичара припадника кроатокомунистичке елите, или боље речено франкокомунистичке, бившег СКЈ до 1988. године и њихових наследника као социјалдемократа, само подгревају сумњу да не познају прошлост нити политичке идеје сопственог народа, ако му уопште припадају! Никакву федерацију ти Срби нису предвидели 1918. са Краљевином Србијом. Једноставно су, у Руми, Сремци и у Новом Саду, Банаћани, Бачвани и Барањци, прогласили уједињење народа и територије без услова и без поговора са Краљевином Србијом. Никакву Војводину нису помињали! Уосталом, 1944-1945. године КПЈ је заокружила програм разбијања Српства зачет у центрима моћи Бечу, Берлину, Будимпешти, Лондону а дефинитивно, уобличен у Коминтерни почетком двадесетих година 20. века – указује историчар Пејин.

 

Шта је за Вас –  Војводина?

Има нас који знамо шта је Војводина и који је не везујемо за кроатокомунизам него за оно што она јесте. Војводина је само један мит који поштујем као српску идеју националног одржања, ослобођења, обнове државе и уједињење Српства. То је њена суштина! Војводина је Европа колико и Србија јужно од Београда! Политичари не смеју да измишљају или да прихватају туђе идеје о Војводини и српском народу које сада проглашавају за грађане  Војводине и за Војвођане, ово мисле у националном смислу и чине по истом рецепту како су стварани „национални Црногорци“,  као што чине они што себе називају „аутономисти“. Политичари, ако мисле добро држави и народу, треба да буду национални људи. Не смем да употребим израз националисти због поништења његовог позитивног значења који је красио Светозара Милетића, Јашу Томића, Аркадија Варађанина, Мишу Димитријевића, Михаила Полита Десанчића, Јована Суботића, Михајла Пупина, Милутина Миланковића, браћу Милутина, Жарка и Васу Јакшића, Милоша Црњанског, Георгија – Ђорђа Видицког,  Фрање Сударевића, Мије Мандића, Милана Кашанина и многе друге Банаћане, Сремце, Барањце и Бачване.

Политика мора да буде везана за национализам као што је везана у САД, Великој Британији, Немачкој, Француској а да не помињем Мађарску, Аустрију, Турску и друге земље у непосредном окружењу. Национална идеја покреће народ, утиче на духовни, политички и привредни развој  народа с циљем унапређења његових веза са другим народима на бази једнакости, међусобног поштовања и одбране националних интереса. Срби имају оно што други народи у окружењу немају, Срби имају оригиналност ослободилачке и државотворне идеје кроз завет светог кнеза Лазара, и не узимају ништа туђе, док се њихово безобзирно пљачка и присваја уз непрекидно понижавање српског народа. Ово је нарочито изражено од Видовданског устава 1922. и у разним облицима се приказује до данас! Чак је и замена имена државе 1928. проглашење Југославије је било понижење за Србе. Бахатост неартикулисаних људи, завичајних политичара, који су иза себе оставили пустош, чији је век прошао, који не може бити избрисан из страница историје, практично пада у заборав. И да нема  остатака „таквих”, односно да нема њихове осветничке реторике, поводом одлуке Уставног суда, не би више ни били присутни у јавности.

 

 Познати сте у јавности по тврдом ставу према аутономији Војводине. Указујете, такође, да идеја за аутономним статусом не потиче од војвођанских Срба. Позивате на државно јединство!

Више пута сам указао на корен идеје аутономије регија у Европи, која је потекла из Немачке после Првог светског рата како би на просторима источне Европе заштитила своје колоније настале у 18. веку и касније пре усмеравања исељавања Немаца у прекоокеанске земље. Поновићу још једном – код нас је ову идеју прихватила политичка елита у Загребу пошто је имала намеру да натури Србима свој концепт федерализације Краљевине Стрба, Хрвата и Словенаца/Југославије која национално није била конституисана а Србија разорена, опљачкана и без школоване и друге омладине која је остала на бојним пољима 1912-1918. године. Овде се умешала Коминтерна са захтевом да се нова држава уништи и направе совјетске републике и прогласила нове нације, те је и простор данашње Војводине добио своје место у овим комбинаторикама. Довољно је да подвучем шта је Лав Троцки, један од оснивача Коминтерне, као ратни ивештач бечких и других листова, на почетку Првог балканског рата, октобра 1912. године, који је у то време био члан Аустријске социјалдемократске партије, написао о понашању српске војске на ослобођеној територији. Видео је издалека док је путовао возом за Скопље, дим за који је „написао” да је из спаљених  „арбанашких села” (!) и пијане „српске” војнике пљачкаше и силеџије како малтретирају Арбанасе на железничкој станици у Скопљу! Неколико година касније био је у Коминтерни упарво „онај” који одлучује! Умешали су се и Британци својом визијом уређења балканског простора, који је био сличан данашњој прекомпозицији српских земаља. Ситон Ватсон, британски историчар је приликом посете Загребу између два рата у разговору са Мачеком, Крњевићем и другима прихватио је хрватски предлог прекомпозиције Југославије што се огледа у Споразуму о хрватској бановини а затим федерализацији Југославије коју је спровео Тито са Шубашићем, баном хрватске бановине проглашене 1939. Чак лично сумњам да је некаква Салцбуршка декларација о Војводини самозваног емигрантског друштва „Војвођански покрет“ из Салцбурга где је, иначе, био један од центара британске обавештајне службе, британски пројекат. Савремени војвођански идентитет поништава српски. По Војвођанима, пардон Војвођанерима, нема мултикултурне и мулстиконфесионалне заједнице, него ми се чини да је у питању нешто, већ виђено, између два рата у Трансилванији/Ердељу када је протежирана идеја нације у ердељизму! Ову нацију Румуни су одмах одбили! Србима се сада подмеће војвођанство као друго јаје исте кукавице. Зато морам да подвучен Војводина није мађарска ствар, није хрватска нити је у питању румунска или немачка. Срби не могу да прихвате, а и неће,  мађарски мит мултиетничког завичајног патриотизма што се огледа кроз израз војвођански народ, сада често употребљаван у дреки око одлуке Врховог суда. Противуставни Корхец-Пајтићев Статут или „грундгезец“, предвиђа војвођански народ кроз државотворност Војводине. Државност Војводине ствара федерацију са мањинским заједницама. Када кажемо мањинске заједнице, Срби преко Статута, Корхец-Пајтићевог „грундгезеца” нису народ, они су национална заједница, ни народ, ни национална мањина!! Зато овај Статут који је прво усвојила покрајинска скупштина 2008, па затим, због отпора у Новом Саду и Београду се „киселио”, као тесто за штрудлу, да би га 2010, „жути картел”   прогурао у Народној скупштини а потом, у политичкој трци „љоснуо“, опружио колико је дуг 2012. године одлуком Уставног суда Србије. Статут Корхец-Пајтић, за који се говорило у Новом Саду, када се појавио, да су га припремали и академици Мађарске академије наука, у ствари представља остварење тзв. „Салцбуршке изјаве“ некаквих Војвођана из новембра 1958. пре првих амандмана на устав федерације 1962. године. Југославија се толико брзо развијала политички, да су јој били потребни амандмани на устав како би се развој још поспешио, односно још више убрзало њено конфедерализовање и разбијање српског националног корпуса. „Салцбуршка изјава“ коју су потписали анонимуси у Србији др Еуген Јоцић, професор Адалберт Карл Гаус и др Корнел Филиповић „првоборци за једно савремено и целисходно правно политичко решење проблема у Средњој Европи и уопште војвођанског проблема посебно“ предвиђа у Војводини „српску етничку групу“. Они Срби који нису старинци, односно који нису живели на њеној територији пре 1918. године треба да буду исељени!! Како је то исељавање било, видели смо 1941. у Бачкој, Барањи и Срему како су то хортијевци и усташе спроводили. Исељавањем Срба решава се проблем у Средњој Европи, а војвођански п
роблем – посебно! Оволико о интернационализацији питања Војводине….

 

Упозоравате на својеврсно комунистичко светогрђе!

Ово што ћу вам рећи, по мом дубоком уврењу, јесте светогрђе; КПЈ/СКЈ су прогласили Србију за заосталу земљу а народ да је примитиван. Исти тај народ, који је астроугарски престолонаследник Франц Фердинанд на вест о рату на Балкану 1912. године назвао „…гомила лопова, убица, олоша и хулигана…“  направио је државу, успоставио модерну државну управу, основао школе и војску, универзитет, академију наука. Тај исти народ развијао је агроиндустријски комплекс, развијао је индустријски комплекс и то све до 1914. године! После 1918. оболео је од братства јединства и југословенства са којим се поистоветио и бранио га. Одбацио је националну државну идеју, јер је сопствену ослободилачку идеју преобликовао у југословенство које су само Срби прихватили. Они који нису „..гомила лопова, убица, олоша и хулигана… “ гледали су Србе са завишћу, јер су их мрзели због свега што су постигли, а друго, Срби су православни, што је додатно јачало мржњу код примитивног и сиромашног римокатоличког живља. Та се мржња претворила у дивљачку суровост, коју смо видели и осетили за време Другог светског рата на просторима преко Дрине. Додуше ни у другим пределима није било боље. Појавила се КПЈ, илегална, а кад је илегална, онда је тајновита и привлачна. Млади људи су гледали револуционарну Русију као идеал социјалне правде. А Совјети нису исто што и Руси! Епски рурални српски свет мислио је о комунизму да је све бесплатно и да је задовољење свих животних потреба свима на дохват руке према потребама. Полуобразовани гимназијалци и студенти, једва писмени синдикалци и неписмени сељаци постали су напречац теоретичари револуције а да ништа од теорије и праксе политичке економије нису знали. Поновило се исто што се десило у Русији 1917. када су полуинтелигенти, како је вође бољшевика назвао недавно, средином августа ове године, Никита Михалков, руски режисер и писац, повели револуцију и срушили Империју. Код нас су исти као у Русији повели грађански рат 1941. године против државе, чија је територија била окупирана и подељена, срушили државу и обавили посао за франкокомунисте који су били инсталирани на врх КПЈ од 1937. године.

 

Млако  је, или никакво, реаговање државотворних политичара из Београда и опозиције из Новог Сада и покрајине, на изјаве Чанка, а потом Пајтића, поводом најаве интеранционализације питања Војводине. Због чега је то тако?

Нереаговање политичких чинилаца у Београду на ове неозбиљне, али опасне изјаве   зависе од процене владиних кругова, политичке коалиције на власти и одређених служби какав утицај имају у јавности покрајине. Очигледно да ови политичари, војвођанери, не уживају политички и друштвени углед у Новом Саду и шире у покрајини, те је реаговање на републиканске амбиције и интернационализацију  такво какво је. Ипак цинкарошки став да питање Војводине њене европске будућности као регије, Новог Сада као ландхаупштата не треба потцењивати. Немачка је најавила речима бившег амбасадора у Србији подршку војвођанерима!

Да поредимо, Хрватска је за време Маспока 1971. тражила столицу у Уједињеним нацијама док „ландхаупштат“ Нови Сад „жутог картела” тражи представништво у Бриселу. Устав СФРЈ тада није био предвидео уставно решење ако једна република федерације постави питање своје самосталности и отцепљења. Не знамо какве су обавезе покрајине ако њена аутономашка администрација  покуша да се раздружи од Србије. Видимо само како тзв. међународна заједница односно САД-Немачка-НАТО раздружују Косово и Метохију од Србије па су упали у ћорсокак. Аутономаши, из „ландхауптштата“, они који вире из мрака кроатокомунизма и њихови наследници врло добро знају да Устав Србије држи и штити територију  Републике и српски народ на окупу. Зато аутономши лију сузе за покрајинским сепаратистичким Фебруарским уставом 1974, којим су кроатокомунисти у  СФРЈ, на челу са Брозом, заокружили процес издвајања Војводине из Србије започет Војном управом за Банат, Бачку и Барању октобра 1944. године. Зато се позивају на октроисани устав СФРЈ из 1974. године, али та држава више не постоји. Управо су је они разорили! Тај устав је био без одредбе о раздруживању па би опет била могућа НАТО интервенција али и грамзивих суседа, опет рат и избеглиштво које би се сручило на остатак Србије! Не могу да отворено  не говорим о војвођанерима, довољно је да поновим да не познају Војводину, војвођанско Српство а такође националне мањине, геополитику, идеолошке и културне покрете, привреду… О њима мислим све најгоре.

 

У јавности се помиње формирање Фронта блока аутономашких странака у Војводини због неуважавања специфичности покрајине и њеног питања. Како то коментаришете?

Аутономашки фронт? Какав фронт! Фронт у покрајини постоји још од 1982. према аутономашима и савременом „ландхаупштату“ Новом Саду и лажима о „специфичности“ Војводине. „Жути каретел“ омогућио је аутономашима да играју неку политичку улогу, односно продужио им је век трајања у Покрајини и „ландхауптштату“ Новом Саду. Сада прете, називају присталице државотворних странака нацистима и фашистима, а сами припадају тоталитарним идеологијама и системима и спремни су да униште националну државу обећањем „вруће” јесени. Коме је потребна „врућа јесен”? Српском народу свакако не, нити његова елита размишља на такав начин. Аутономаши нису елита Војводине! Маргинални људи, окупљени у маргиналним патолошким аутономашким странкама и покретима чија идеолошка основа не почива  на основама српске ослободилачке идеје напретка, већ на заосталим траговима кроатокомунизма можда имају могућност да окупе шаролику вишенационалу сепаратистичку гомилу, зарад политичких демонстрација, али не и Србе који политички мисле! Већина српског народа у Војводини веома је незадовољана економским и општим приликама у покрајини, а о аутономашим не размишља, нити их подржава. Зато их зову са гађењем војвођанери! Националне мањине немају политичку снагу, малобројни су а њихова политичка елита делују у оквирима великих српских странака и на тај начин заступају националне интересе свог народа. Мађари се издвајају пошто су бројни, прелазе тесно 10 одсто становништва у покрајини, традиционално су дисциплиновани, њихова елита је, углавном, мудра и гледа своје уске националне интересе, не меша се у туђе послове, али зато користе коалицију са великим странкама да извуку за свој народ добит за просвету, запослење и културу, односно оно што је најважније за национално одржање. Због такве политке немамо шта да им замеримо. Зато фронт који обећавају аутономаши тешко може да се формира на широј основи од њихових партијских одбора у „ландхаупштату” и још два три града у покрајини. Бојкот одлуке Уставног суда може да гурне покрајину у политичку кризу са тешким последицама али и тешким последицама по аутономашке партије и покрете. Мудри Мађари се неће отворено мешати у најављено српско-војвођанерско замешетељство, чекаће да виде резултат глупе аутономашке политике! За аутономаше постоји нови реализам у покрајини од Ђурђевданских избора 2012. године. То морају да схвате!

                                                                                        Разговарала Биљана Живковић